На захтев аутора повукли смо прилог, али смо желели да сачувамо део веома занимљиве дискусије која се повела испод текста

Сачували смо углавном прилоге који се нису директно односили на текст (и посебно на личност аутора). Коментари су објављени у оригиналном облику, понекад незнатно скраћени, без исправки.

Коментари испод овог текста који се буду бавили повлачењем текста и разлозима за ту одлуку неће бити објављивани.

љх

… каже: „гори је и од Јуде“.

Има нешто судбинско, кармичко, у свим тим нама датим (неко чак каже и „од нас уочи самог рођења нашег, од нас изабраних“) – у свим нашим очевима, мајкама, браћи, сестрама… деци нашој… па и председницима: што требамо упознати, превазићи, именовати, дефинисати, интегрисати. Али решење не треба тражити у њима, него у нама.

Зато сам ја спор на проклињању усташа, шиптара, американаца, оца мајке деце, комшија својих.

И тако удубљен у своје корене, изворишта својих неуспеха, туга, срушених снова, и наравно својих успеха – Нисам толико помирљив са злом, колико сам немрзљив.

Размислимо, хоћемо ли се нечистим методама борити са Нечистим? Не чине ли нас такве методе, приступи, исто делом Нечистијем?

Све ово, схватам, мучно је и тешко разлучити онима који су брзоплети на делима и речима.

Зато пријетељу, немој очекивати да те подржим. Сличан си злу. Твоје речи претходе твојим делима. Ја и не видевши дела твоја, познадох их долазеће, у речима твојим.

Али те не мрзим. Како да те мрзим, кад не знаш шта чиниш. Него, пазити од тебе, ја морам себе. И нас.

Момчило

‎Све прође
‎
‎Све дође
‎И прође
‎Па и назови
‎Вође
‎
‎Народну муку
‎Глођу
‎Пружају руку
‎Дшмани кад дођу
‎
‎Њихово име
‎Године заблуде
‎Прекриће
‎Слојеви прашине
‎
‎А ми
‎Гдје смо ми
‎Шта смо чинили
‎У овој фарси
‎
‎Момчило

‎Евсевије

…. није рекао да је непомјаник „гори од Јуде“.
Констатовао је да у упорности у злу превазилази Јуду.
Ко има веће право од духовника и пастира да дијагностикује шугаву овцу?
Или, још пре, вука под овчјим руном у тору?
И већу обавезу од њега да одагна вука, или бесног пса, када насрне на стадо? И да гласно викне „вук!“, да и друге пастире упозори на опасност?

Ја, признајем и исповедам, ја бих рекао да јесте гори, и неупоредиво гори од Јуде.
Јуда је само два зла учинио – издају и непокајање.
Непомјаник их је учинио небројено, немерљиво више. А ако неко каже да то није тако страшно, јер Грех издаје Христа превазилази сваки други, ја ћу рећи да је и ово издаја Христа – Који Јесте у сваком од Својих малих.
Али није издаја највећи проблем, издаја је банални људски грех.
Највећи проблем је ругање – непоменик је ругач. А то није људски грех, него сатански.

А, кад смо већ ту, напоменимо – и клевета је сатански грех. А на свештеника клевета је отежавајућа околност, ако то уопште нешто значи у смртноме греху.

љубезни харалампије

Је, један…јен-два
Ради микрофон.

„није рекао да је непомјаник „гори од Јуде“.
Констатовао је да у упорности у злу превазилази Јуду“

Драги брате Евсевије. Слажемо се у многоме, иако смо различити по чину. Ја сам млађи а ти старији. Толико поштујем. Ја са у доњој софри, ти у горњој, и то поштујем и то је здрав и добар поредак.

Али, зар се ово горе наведено суштински разликује? „Превазилазити“ и „гори бити“? Зар да трошимо енергију на ову неразлику? Зар се твоја одбрана тог става ослања на ту тачку? Толика ли је твоја снага, ту ли лежи ослонац твоје полуге? Извини, не могу да прихватим твој став. Разумем да то стварно нико није морао да каже – и чудим се да си ти осетио да ти мораш. Ја заиста не увиђем разлику. И не назирем граматичку комплексност те две речи и значења, да би свој став ставио евентуално под упитник.

Јуда са издајом учитеља, и учитељ (председник, глава) са издајом ђака (деце своје, народа), приближно је то. Оба су непојмљив грех. Овде смо најближи у ставовима.

Разлаз је у коришћењу архетипске слике да би се описао догађај у данашњици којем не назиремо ни корен ни сврху.

За мој појам то је додавање камена на тас ваге где није јасно који је леви који је десни тас. Овде можеш да тучеш, ово на први поглед изгледа небрањено поље, слаба рокада. „Јасно је ко дан ко овде не ваља“ узвикује Србија дуже од годину дана. И јесте тако. Ипак, геополитика, ипак страни фактор, ипак распон могућности. Али ДА – са њим се преговарати и треба и мора, и време је. Али се том архетипском сликом не сме служити као праћком у коју је стављен народ.

Најпосле, велиш, свештеникова клевета је „право пастира“ а клевета свештеника – смртоносни и сатански грех.

Брате Евсевије, није моје да се машам за твој пастирски штап. Држи га и даље, он ће ти бити и спас и воденички камен ако га не будеш користио исправно.

Није доктор све што титулу носи, нит је пекар све што у пекари ради, нит је механичар све што у радионици кола поправља.

Мени је страно да се „цару царево“ и „свака власт је од Бога“ може ставити у питање, а „црквене великодостојнике треба поштовати“ (парафразирам, немој да ме држиш за реч) – никада не стављати у питање.

Политичари су се оградили законима, свештенство се оградило… чиме, како се оно зваше уредба да је свештеник искључиво и увек у праву, и неслагање с њим велики грех.

Ја бих се као свештеник побринуо да моје стадо буде аутохтоно. И с њима стао пред – да, кварну странку и корумпирано руководство.

А не да са измешаном руљом циљам на, да – кварну странку и корумпирано руководство.

Чини ми се, да седим на месту где ти седиш, и неко ми каже: „јели брате, оче, свештениче“ , да бих се окренуо. Сагнуо. Клекао у висину очију тог који ме ословљава да ме „грди“ и рекао: реци сине.

А не бих се скривао иза конзила у никеји, моштију светаца и светоотачког предања и претио паклом. Па то и тај Непомјаник ради.

Љубим руке. Зашто да не.

Евсевије

Драги Љубезни,
Оптужница мора бити прецизно формулисана – то правило зна не само сваки јавни тужилац него и свака баба која је с пажњом одгледала макар један холивудски „кортрум“ муви – иначе пада пред судом, ако се нађе добар адвокат (и не нужно добар, довољно је да буде вешт софиста).
А по римском (=црквеном) праву, ако се покаже да је тужитељ изнео лажну оптужбу, он добија казну прописану за злочин за који је оптужио – оклеветао, то јест. То је предвиђено не само зато да би се растеретио рад судова (у римском правосуђу), него и зато да би оптужбама људи приступали са страхом и трепетом (у црквеном правосуђу).

Као што рекох, нико ме није позвао да као адвокат доказујем да оптужница не стоји, али доживео сам као вапијуће неправедну оптужбу за „говор мржње“ (Доста бре!), и да је „сличан злу“ (=зломе подобан=у образу Божјем, по подобију ђаволовом). Па реаговао анафилактички, по србски – Срби органски не подносе неправду (генетска грешка, тврди западна медицина).
У његовим речима нема говора мржње. Све његове констатације стоје пред судом правде и елементарне истине. И он њима није судио, него оптужио (а, имплицитно, оставља Богу да суди). Ако хоћеш да докажеш да је нешто зло тиме учинио (оклеветао), мораш да докажеш да су његове констатације лажне. Можеш ли? Ако не, ти си клеветник.

Данас је Недеља митара и фарисеја.
Сигуран сам да сам већи фарисеј од тебе. Али, у контексту нашег Празника (нас фарисеја), учинило ми се као да си ме превазишао кад си рекао (како ја прочитах): Хвала ти, Боже, што нисам као овај поп, него сам немрзљив и спор на проклињању, и умем да се са злом носим само чистим методама.

Ја сам први који не поштује заповест да „црквене великодостојнике треба поштовати“, кад злочине (ни у томе, као ни у фарисејству ником не признајем да је испред мене, па ни теби!). Нарочито кад злочине у Име Оца и Сина и Светога Духа.
Штавише, ја сам први у историји Цркве који је изнео захтев им се уведе обавезан лекарски преглед, пре запослења, а затим редован систематски (пред комисијом!). Без лекарског прегледа не можеш да будеш ни баба-сера. А они могу да доживотно господаре народом Божјим, да им се нонстоп љубе руке сумњиве санитарне исправности, и да ником не полажу рачуне (ок, ДБ не рачунам, поента је реторичка). И да оног ко покуша да њихова достојанства доведе у питање избаце из Лона Христовог (као јуче Благоја Пантелића).
Али, прота Саша није од тих. Њега је прегледала и лиценцирала Комисија Народа Божјег. Са роком важења лиценце на многаја љета.

Клањам се ниско, фарисејски.

Загодов

Посебно истичем да ми је у старости разјашњена разлика између покајања и раскајања (кајања) као и опомена Момчила у песми “ Све прође“

љх

Драги Евсевије,

Написах пре подне подужи одговор, али нестаде негде, не видим га у коментарима.

Битно ми је да видим да смо на истој страни. Зато ми је небитно да се с тобом по ливади јурим, све вербалном топузином измахујући, а ипак на учтивој страни остајући, и пазећи да не ударимо прениско, летњи дан до подне. Ваљда то ни теби није на част, а камо ли слађано задовољство.

Ту и тамо понека стилска фигура, мало зачињено стручним изразима, мало библијским цитатима, као прелепи паунов реп, а испод њега – ко испод сваког репа. И у прасета и код пауна… Кад се два пута прочита, свако нађе оно што жели.

Да не будемо ти и ја као цимбал који јечи или прапорац који звечи. Ја би да се не дотичем фарисејског штапа (а леееп, леп, тако китњаст, филигрански), а ти како хоћеш.

Знаш и ти и ја да ни теби такав драгуљ не треба. Празно је ово што пишемо. Тупимо џабе. Нећемо се ни примаћи ни одмаћи од свог става. Ал није ни нужно. Нек сазрева сваки за себе. А Његово Преосвештенство за Себе. Испитаних срца и бубрега и изабраног од комисије народа божијег, која анафилактички реагује на неправду, (дозволи: ал увек туђу, ређе своју).

Гледаћу да ређе коментаришем овде. Гејм овер. Ти си карактер у игри са којим се ова видео игрица приближила крају. Сматрам да си ти носач авиона на СтСт којег поштују и љубе и администратори и радо виђени гости.

Нека те овде да бдијеш и чуваш. Ниси толико лош у суштини. Сигурно, као ни Протојереј. Ко ће исправити све те Дрине. Нек се исправљају саме. А и ја имам свог посла.

Евсевије

Јест, брате Љубезни, у праву си: здрав организам не ствара антитела и не реагује на властите антигене (па зато нема анафилаксије на властиту неправду).
Али то није наш дефект, него милост Божја – иначе бисмо сви сместа умирали кад учинимо грех (који јесте смрт), па би се смисао земаљског људског живота као обуке за Живот Вечни упразнио.
Зато потребујемо брата – да он види на(=у) нама и рефлектује нам оно што ми по природи не можемо да видимо (и осетимо – образ, позадину, мирис трагова). Да једни другима будемо огледало. И зато је важно да не будемо криво огледало.

Ту негде је и кључ проблема (нас) фарисеја: фарисеј је рефлексија сам себи, огледалце, огледалце своје. Не огледа се у ближњем, јер нема потребе – зна сам себе (ревносно испуњава заповести, па и ону: познај себе), и сасвим је задовољан оним што види, својим ликом.
Цариник гледа у зрцала око себе, види да га сви ненавиде, схвата да му је образ ругобан, и кука.

Дигресија: цариник је архетип ћација, који се каје – митско биће! То је још један индикатор нашег данашњег пада – у реалном животу имамо фарисеја колико волиш, али ни једног јединцатог цариника. Мада, кад би данас Христос дошао, апсолутно не сумњам да би се Ивица Закхеј Дачић попео на ону шљиву под којом би се нашли сви преостали Срби (од којих сам први Ја – који би га и први отресао у тој хипотетичкој ситуацији, само кад се не би снебивао пред Преблагим Спасом).

Стога, мислим да није баш сасвим празно ни бескорисно ово што пишемо, јер огледамо се, један у другоме, на мегдану духовноме, јуначкоме. А зрцајући тако и свој и друг друга образ, образујемо се, скупа.
Признајем, некад као жене у салону лепоте, са суревњивошћу и самозаљубљеношћу – али ако Бог да кад дорастемо до баба и наша красота објективно увене, проћи ће нас.

љх

Драги брате Евсевије,

Чини ми се, до учености, једна је мука. Од учености друга, већа.

Тај наученик, фарисеј у нама, тај „несиромашни духом“, толико је подигнут да се тешко да уразумети. У сваком прекору нађе пукотину, у свакој опомени рупу, сваки савет уме изврнути руглу, сваки став наопачке баци.

Его не да на себе. Его исто нема проблема са аутоимуним обољењима. Утолико више тражи грешку у другима, јер узроке не тражи код себе. „Неко мора бити крив, кад већ ја нисам“.

Мислим да је и Христ стављен на пробу у пустињи баш у питању ега. Знаш по којим тачкама је искушаван. Он се спасао тиме што се определио да служи вишем него он. Како ти и ја да служимо нечему већем него ми?

Да је ту попустио, могао је бити богати фарисеј и живети 100 година. Да је се приклонио ђаволу, полу наспрам Бога и Ствараоца, ко би га у речитости и мудрости превазишао? Све би било његово.

Био би цар фарисеја. Овако је цар страдалника и мученика. Цар победника над егом, победника над својим фарисејством, онима који служе – не као робови, него који служе као господари. Слободном вољом потчињени вишем принципу од себе. Не од страха него из убеђења и љубави.

Слажем се да је размена и поглед у зрцало корисна, ако човек тражи одговоре. Вапије за њима. Ту се од брата не брани, већ му се помаже да изрази своју тужбу, па се онда даје умерен одговор.

Али је у фарисејским, учењачким водама некад тако тешко прихватити туђу реч. Тако схватам оно „блажени сиромашни духом“.

Мора се обући фарисејска одора, само да би се свесно скинула. Ко није био фарисеј, био је и остао народ, некад теран штапом, некад вођен штапом, некад бољих, некад горих пастира.

Его се мора пронаћи да би се одложио. Ученост се мора стећи да би се њом служило, не владало. А фарисеј хоће да влада, да поведе.

Можда је ово решење загонетке? Јуда је био ученик издајник. Аца је фарисеј опсенар? Јуда је био лицем уз Христоса, фарисеј га зна из књига.

Посматрач

Опет овде имамо једног истог читаоца који се појављује под неколико различитих имена испод овог текста.

Загодов

Писала сам о личном поимању покајања и кајања, што није тема текста, али је утицао на мене.

Евсевије

Разлика између покајања и раскајања (=Хришћанина и Јуде) има још веће, нарочите импликације за нашу генерацију (посткомунистичку/екуменистичку, односно хришћане у епохи пост-истине и лже-Цркве).

Проста етимологија у грчком објашњава елементарно, телесно значење речи.
Покајање је мета-ноја (измена ума), на србском преумљење.
Раскајање (Матеј 27:4 μεταμεληθεὶς) је мета-мелиа, метамели, промена мишљења; Јуда се, буквално, предомислио. И то кад је Исус био само оптужен, не и осуђен.

Наша реч објашњава значење на вишем, душевном нивоу.
Рас-кајање је развраћено кајање (раз-кајање). Кајање без покајања, без измене ума (и следствене измене срца, које измена ума производи), је разврат кајања.

Прва заповест Јеванђеља (прво Јованова, па затим Христова, па на концу Апостола) је: покајте се = преумите се.
Последња заповест Јеванђеља је: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам заповедио“.
А најпре прву заповест Јеванђеља.
Зато, Први Петар на првом сабору будућих првих Хришћана у Јерусалиму, када они као прво питају: „Шта да чинимо, људи браћо?“, одговара: „Покајте се (=преумите се), и да се крсти (=погрузи) сваки од вас у име Исуса Христа“ (ДАп 2.).
И то је алфа и омега Хришћанства (синтеза прве и последње Христове заповести).

Јуда се покајао-преумио када је постао ученик Христов.
Његово раскајање је било формално покајање: отишао је архијерејима и презвитерима, и исповедио, јавно: „Сагреших!“. Сасвим аналогно нашој данашњој светој тајни покајања.
Али њему није било Покајања, јер је он једном изменио свој ум, и ту нове измене нема. Могућ је само разврат тог дарованог савршеног ума (срца), и у њему кајање развраћеног, палог ума, раз-кајање.
Отуда и догма раних Хришћана, да после пада нема савршеног покајања, Покајања које може да врати Хришћанину пуноћу првобитног савршенства, задобијеног у Крштењу (па отуда да такав не може имати све функције Хришћанина, нпр. ђаконску, презвитерску, учитељску…).
То имплицира и Павле: „Ако грешимо хотимице после примљеног познања истине, ту више нема жртве за грехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња“ (Јеврејима 10:26). Ту чињеницу духовне стварности изопачили су фанатици злиоти (зли зилоти), који су тврдили да се пали не може ни причестити – до смрти.

Где смо ту ми?
Откад су комунисти (=екуменисти, Сатанина Коминтерна, Одељење црквених дела) преузели Цркву у своју власт, укинуто је Крштење (=погружење, баптизма). И тако је одбачена Последња Христова заповест. Уместо Крштења, по угледу на сестринску Una Sancta Crkvu, установљен је сакрамент Свете Тајне Фајтања (за коју се, такође по угледу на U-Crkvu, плаћа, као Јуди). И тако је испуњавање двоједине првопотоње Христове заповести постало практично немогуће (огромној већини).
Испуњавање заповести: преумите се, остало је могуће. И безбројни је хришћани испуњавају – ванинституционално, наравно, јер је она у институцији Сатанине Коминтерне немогућа. То јест, они је испуњавају у личном сусрету са Христом Истином. А онда их нови ум (ново срце) води у храм. Где их чекају Коминтернини агенти, да га они поправе и формирају по своме подобију.

Откад је у Цркви уведено Крштење људи као луде ђеце, одговорност за њихово преумљење односно формирање њиховог ума/срца формално је преузимао је кум. А заправо цело село, јер је сва заједница била хришћанска.
И тако се испуњавање Заповести у првобитном редоследу, по икономији, обрнуло.
Мали луди човек је бивао у Крштењу-Погружењу обновљен, добијао је у Христу све ново, осим ума који је био несавршен, па није могао бити ни ен енергиа измењен (измењен је само ен динамис). Промена његовог ума, Метаноја-Покајање, постала је уместо мистичког акта (Откровења Бога у личности) светотајински процес – који се одвијао упоредо са дететовим растом, свештени задатак и акт свих, синергија родитеља, кума и целог Села. Који су се сви кајали, и сви формирали у Духу и истини преумљени дететов ум.

Данас, кад мали луди човек није чак ни крштен, иако га сви убеђују да јесте („то само злиоти манијаци хуле на Светог Духа, Дух Свети је Онај Који фајта“) и нема ни Села да му образује у Истини ум, преостаје му само могућност преумљења – последња заповест Старог Завета.
Прва Заповест Новог Завета остаје неиспуњена.
И тако, када се он преуми, и пође у цркву верујући да у Крштењу има ново срце и нову душу, па живећи као човек сагреши и оде архијерејима и презвитерима (Матеј 27:3) да се у Светој Тајни покаје – њему остаје тајна да се он у ствари, попут некрштеног Јуде, само раскајава. И када не налази у себи благодатне силе да престане да греши, него опет и изнова компулсивно понавља исте грехе, они му одговарају, као Јуди: „Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети“ (у преводу: ок, сад си ок, остави прилог и опет нам дођи, то је нормално, нема човека да живи а да не греши; а са страстима ипак мораш да се бориш и избориш сам).
Он, свештенодејством несвештених агената Коминтерне, само освештава несветог, необновљеног човека – човека који вечно остаје у лимбу између два Завета, између Преумљења и савршеног Погружења у Свету Тројицу.

И то је највиши, духовни ниво созерцања велике тајинствене разлике између покајања и раскајања.

љх

Брате Евсевије или Ава Евсевије?

Да ли је грех приближити хришћанску мисао и деловање уму, срцу и свакодневници? Свести је на једноставан језик. Разумети га срцем, и превести га на свој језик? Може ли хришћанство да се проучава у ходу, живећи? Некад ми се чини, да је хришћанство могуће докучити и кроз буквар, езопове басне и дневник ртс. Узевши у обзир да знамо шта је на крају хришћанске једначине – да на основу тога решавамо непознате са друге стране резултата.

Или је толико неопходно знати наизуст све преводе са арамејског на старогрчки, па грчки и латински, па библију краља Џејмса – да би се поштено опходио према људима око себе?

Па и ако се знају, добро је да се знају – требали се с тим (неко би помислио) разметати за славским асталима и у порти цркве после литургије, или је битно умети (скромно хтети) то приближити саговорнику без и једне сувишне речи?

Оставити саговорнику топли, разговетни осећај у души да је поука нашла гнездо где ће остати да живи и размножава се – или зујање у ушима и више питања него одговора.

Ето зрцало једно, с моје стране.

о.МСрб.Р

@ брате Евсевије et alia,

Покајање и раскајање у библијском и отачком предању могу се сагледати и кроз призму самог имена Кајина, првог човека који је у Светом Писму раскинуо братску заједницу. Кајин није само историјска личност, већ духовни архетип ума који се затвара у себе, у присвајање и завист, и који из те унутрашње расцепљености рађа насиље. Управо зато, одрицање од „Кајина у себи“ постаје један од најдубљих облика покајања. У том светлу, словенска реч „кајање“ добија посебну тежину: она не означава пуко жаљење или психолошку кривицу, већ унутрашњи лом, прекид са кајиновским начином постојања. Док грчка метаноја именује преумљење, а метамелија предомишљај без преображаја, словенско кајање као да у себи носи ехо имена Кајина — као позив да се прекине са братоубилачким умом и да се живот поново заснује на заједници, а не на одвајању.

Име Кајин (קַיִן) у библијском предању носи у себи трагичну иронију, јер је повезано са значењима „стечено“, „задобијено“ и „посед“, изведеним из глагола קָנָה (qanah) — „стећи, задобити, присвојити, купити“, како то сама Ева исповеда у Постању 4,1 речима: „Стекох човека од Господа.“

Оно што је дато као дар и живот, Кајин преображава у присвајање, у затвореност у себе. Управо ту почиње грех Кајинов: не само у чину убиства, него у унутрашњем одбијању да брат буде брат, да други постоји као икона Божија, а не као претња мом „ја“. Свети Оци зато Кајина не виде само као првог убицу, већ као архетип човека који одбија да преумљем прихвати да је живот заједница, а не посед.

У том смислу, покајање није само одустајање од „спољашњег“ греха, већ свесно одрицање од ума Кајиновог. Јер Кајина не понављамо само када подигнемо руку, већ и када у мислима убијамо брата, када га сводимо на карикатуру кроз ad hominem нападе, осуђивање, презир или сарказам. Није случајно да грчко „σαρκάζειν“ означава „кидати месо“: речима, иронијом и подсмехом, ми често већ вршимо духовно раскомадавање другога. То је убиство пре убиства, Кајинов грех пре Кајинове руке која братску крв пролива.

Литургијски, Црква нас непрестано враћа управо на ово место избора: „Да исправи Господ кораке наше ка чињењу заповести Његових.“ Покајање као метаноја јесте допуштање, кроз нашу сарадњу, да Бог измени наш ум тако да брата више не видимо као конкурента или сметњу, већ као услов сопственог спасења. Насупрот томе, раскајање без покајања остаје унутар Кајиновог круга: жаљење због последица, али без преумљења које би спречило да се грех понови у другом облику.

Зато је рас-кајање, како је брат Евсевије прецизно приметио, развраћено кајање: оно плаче над собом, али не васкрсава однос. Истинско покајање, пак, значи свакодневно одрицање од греха Кајина у себи — од сваке помисли, речи и тона који брата лишавају живота. Тек тамо где престаје унутрашње братоубиство, почиње простор у којем Бог може рећи: „Гле, све чиним новим.“

Стога, у православном богословском разумевању, истинско покајање јесте евхаристијски и заједничарски преображај ума и срца, у којем се човек одриче кајиновског присвајања, зависти и унутрашњег братоубиства, те кроз метаноју васпоставља заједницу љубави са Богом и ближњим, док свако раскајање без тог преумљења остаје затворено у трагични круг самооправдања и смрти, лишено исцелитељне силе благодати.

о. Мирољуб Срб. Ружић

Евсевије

Кад сам био млађан дечак ја (и средњих година дечак) бабе, тетке, стрине и сестре од тетака и стрина разним поводима и много пута су ме питале: „Јес’ ти крштен?“. И чак без питања констатовале: „Ти ниси крштен!“
Тек после много година сам схватио духовну суштину истине коју су ми, интуитивне и благочестиве, с бригом саопштавале.
Односно шта је Бог њиховим устима хтео да ми каже.

Је л’ ово боље? Тј. јасније? То је кафански, пардон, славски сиже онога што сам говорио у горњем коментару.

Волео бих да могу да оно што рекох кажем једноставније, али једноставнији исказ би био само пука теорема (попут питагорејских или делфијских максима), без објашњења и без доказа – па тек то никог не би убедило. Основношколарац који реши математички задатак прескачући директно до тачног решења, без приказа поступка-процедура, добија кеца (ако се није нешто битно променило од Шувареве до Сорошеве школе, тј. откад ја бејах ђак).

Кад бих нпр. топло људски рекао: еј бре, сви ви овде, који нисте трикратно погружени у воду у Име Оца и Сина и Светога Духа – па ви нисте крштени. Ви сте, бре, једном ногом у Старом Завету-Синагоги јеврејској, а другом у ССЦ-Синагоги сатаниној!
Не би ли тек од тога зујале уши? А ја бих био толико возненавиђен да би епископ Александар био принуђен да ме изопшти из коментаторског сабора.
Овако сам фин, и прилагођен финој, интелектуалној и правомисленој публици.
А ко зна да ове истине о којим ја разглабам надугачко, нашироко и надубоко, објасни кратко, јасно и боље – широко му Стања Ствари поље. Ја ћу га први братски загрлити.

Евсевије

И да се не удаљимо сасвим од теме, ево једно просто објашњење – за просте ћације, иако њима не вреди објашњавати.
Мета-ноја би се могла превести и као измена свести.
Када знамо да нам је Нечестивјејши Непоменик отворено рекао да је његов главни задатак (и „највећи проблем“) да промени свест Срба, можемо закључити да говори о метаноји.
Али како то није метаноја у Духу Светом, коју заповеда Христос, онда је јасно да је то анти-метаноја. Коју заповеда Антихрист.
Је ли Антихрист гори од Јуде?

љх

Добро, добро, предајем се

Ја сам се надао да се хришћанство да објаснити језиком рибара који се обраћају народу. Или језиком самог Христа који говори ученицима и народу. И дела апостолска и јеванђеља се дају пратити без средње школе. Па и неписмени имају шансу да се спасу.

Некако, како одмичу векови, тако и хришћанска наука као да се одваја од своје једноставне основе и све више је потребно вијуга и предзнања да се следи. У поређењу са комплексношћу данашње теологије, приче о сејачу, винограду, најамницима итд – су шале за малу децу.

Некада је Исус говорио: волим што је ово знање сакривено од учених а јасно обичним људима.

Данас можемо рећи: хришћанска наука је „јасна“ само ученима, од обичних људи је сакривена.

Да ли смо то ми данас постали слепи на срце а прогледали на интелект? Па то сасвим одговара тренду. Егоизам расте као и технолошка достигнућа. Некако се сећам да сам негде нашао да се хришћанство спознаје срцем а не умом и интелектом.

На крају, добро је док смо на истом путу, да тражимо и покушавамо да схватимо и објаснимо и даље, након 2026 година. И срце и интелект су незанемарљиви језици спасења.

Једни га покушавају докучити реком, други копном, трећи ваздухом, четврти етром. Све је дозвољено док је љубави и стрпљења у нама, једних према другима. Наши путеви ће се састати у истој тачци. Само ако идемо путем Љубави. Иначе израњавасмо се путем до циља.

Да ли то значи да требамо љубити и заблуделе вође?

Име

@псеудо-Евсевије
„…еј бре, сви ви овде, који нисте трикратно погружени у воду у Име Оца и Сина и Светога Духа – па ви нисте крштени. Ви сте, бре, једном ногом у Старом Завету-Синагоги јеврејској, а другом у ССЦ-Синагоги сатаниној!“

Каква дрскост и анти-СПЦ хула! Бре!
Биће да си само ти крштен (и твој Акакије), јер се „крштавате“ по два или више пута.

Владика Атанасије вас је подробно раскринкао одавно, један део текста је овде.

Евсевије

Хвала Вам велика, оче Мирољубе, на прилогу!
Ако ми верујете, хтео сам да поменем Кајина, али помислих да би била предалека дигресија а ионако ми нико не би поверовао да је етимологија наша (само би се поспрдали са мном, и истроловали тему – али са Вама то већ не може).

Нису они (Јевреји а и нејеврејски етимолози) баш сасвим сагласни око етимологије: у Писму Ева користи глагол канан (стећи), али именица кајин значи копље.
То може да реферира на оно копље које је Христос отео из руку врага – Својим грудима: када је окајани човек (кајинит) пробо Христа, Сатана је коначно поражен. И врагу оскудјеша оружија в конец.
У последња времена – која почеше Домостројем Оваплоћења Сина Божјег – људи ће расковати копља у српове (Исаија 2:2-4): реч која је преведена као срп заправо означава нож за орезивање лозе (и бербу грожђа). Духовно имплицира култивацију али не стицање него одсецање вишка (природе која дивља), орезивање лозе и сабирање плода лознога, плода Живота Вечног: уместо ударца копљем и крви и воде која је истекла из ребра Христовог, берба Плода Живота, и у том акту вечно подсећање, анамнесис на грешну прошлост нашег рода.

Али, изнад свега – и као најјезгровитији и најсуштији смисао речи – звони наша реч, кајање. Бар нама, најбројнијем на свету народу хришћанском (сербско-славјанском) – а други нека се домишљају и стичу (кана) истинска познања како знају.
Као што је и Сион, допустите (јер Јевреји немају етимологију!), наше: Град на гори, који сија. Отуда и Исаијино: сијај, Сијоне (60.), па за њим наше: свјатисја, свјатисја, Нови Јерусалиме (Сионе)!

Али то што сте рекли, то је апсолутна суштина: сви ми рођењем, од Праотаца, стичемо ум кајиновски, и дужни смо да га Милошћу Божјом преобразимо у Покајању и стекнемо Ум Закланог Јагњета – ум Христов.
Благодарим на поуци и созерцању (да нисте Ви дали шлагворт, не бих ни ја стигао до умног ножа за орезивање страсти)!

@Љубезни
Да ли то значи да требамо љубити и заблуделе вође?

Нажалост, да. Ко може.
Ко не може, има ваљан изговор: заповест о љубави је дата за ближње, и за непријатеље.
Коме, као мени, непоменици нису ближњи (јер им не прилазим ни издалека а камоли близу), и ко их не доживљава као личне непријатеље, тај може да се усредсреди на друге мете љубави и тамо остварује савршенство.

Посматрач

@ о.МСрб.Р

Поштовање,

Жао ми је што нисте имали прилике (као ни alia) да прочитате мој коментар на ваш текст – Појам „антисемитизам“ у светлу лингвистичке, библијске и историјске анализе, па сам после одустао и од осталих текстова. Питам какве су то ‘словенске’ речи из библијског времена када тад није било никаквих Словена. Да ли су Константин и Методије били ‘Словени’ и да ли су нам заиста, док смо још били мокри од дунавских вирова које смо тек прегазили, донели ‘словенску’ писменост? Можда би могли да анализирамо и неке основне речи из грчког Оченаша из 18. века па би нам и неке старије речи биле јасније?

Ловац на немани из Лепенског Вира

Знак да је пролеће близу је да се лепенско-вирски даждевњаци полако активирају, а у њима буди инстинкт за фонетску анализу србског језика. Опет ће СтСт публика бити засута убеђивањима да почетак србске писмености досеже небројене хиљаде година у прошлости. Јасно је да је такав огроман истраживачко пропагандни подухват превазилази моћи просечног даждевњака и лажног архиепископа (АЕ!). Али, без бриге, АЕ (овде са псеудонимом Посматрача) није сам, јер ће у помоћ да ускаче АА (агресивни акакијевац) да подупре преисторијско откриће својим квази-теолошким руминацијама. Да не буде да им кварим пос’о унапред, ‘ајде да чујемо њихову страну – дуг је био зимски сан, па су могуће неке нове маштарије.

Посматрач

Да ли су неки стари, свима познати никови из времена друштвене имовине сајта непожељни или се то мени само чини из сопственог искуства?

Евсевије

Допустите ли, објаснио бих и показао ко хули (@Име).
Из катехизиса, догматике, литургике, канона и писанија Светитеља Православне Цркве.
Владика Атанасије да прости, није ни у једој од тих категорија (бар да ја знам), па ћемо његово цењено приватно мишљење, које је у контрадикцији са свим што ћу навести, за ову прилику прескочити.

Ипак, морао бих да најпре затражим благослов владике статусрерумског Александра: пошто се та дискусија стриктно не односи на текст који коментаришемо, а тема јесте велика, битна, витална и инспиративна, и тиче се не само свих нас него и будућих хришћана – да ли би било могуће да мој мали есенцијални компендијум о Крштењу буде објављен као посебан текст?
Ако да, онда бих га послао чим пре, да даљу душеполезну расправу наставимо у коментарима испод њега.

Categories: Гостинска соба

Tags: Стање ствари, коментари