Не бојте се, Срби! Има Бога, има! / Залуд ватра гори моје земно тело, – / Остаје да живи моје Српство цело! / Да напретку креће и блиста међ људма: / Мисао је моја у његовим грудма!
Стеван Алексић, Спаљивање моштију Светог Саве, уље на платну, 1912.
Просијало сунце на Божјем олтару,
Па просуло зраке по старом Врачару;
Задрхтале груди у старога Дива –
Што му грешно тело сунчев зрак целива;
Сетио се оних страховитих дана,
Сетио се паше страшнога Синана,
Сетио се оне страховите јаве, –
Сетио се судбе Светитеља Саве!
Ој, давно је било, ал’ се живо памти:
На Врачару старом силна ватра пламти,
Модар пламен лиже горе у небеса,
Стари Врачар дрхти, тело му се стреса.
Повезани стари калуђери седи, –
Испод чалме Синан мрким оком гледи;
Око њега свита азијатског беса. –
Седи Врачар дрхти, тело му се стреса;
Људи, жене плачу, мала деца вриште:
Свете мошти, ено, сад ће на спалиште!
„Нека гори Ђаур!“ гневни Синан виче,
А халачу Турци: „Гори, свештениче!“
„Алах-илах-алах!“ халакнуше звери,
А пролише сузе седи калуђери.
У том грмну небо, страшна муња кресну,
Дух Светога Саве над спалиштем блесну,
Сав обасјан сјајем прозборио њима:
„Не бојте се, Срби! Има Бога, има!
Залуд ватра гори моје земно тело, –
Остаје да живи моје Српство цело!
Да напретку креће и блиста међ људма:
Мисао је моја у његовим грудма!
Ко се мене боји – залуд тело гори!
За мисао моју мој се народ бори!
Свака српска душа зна са пуно права:
Сад је сваки Србин што и Свети Сава!“
Вардар : календар за редовну годину / Друштво „Кола српских сестара“ – бр. 19, 1930.
Напомена уредника „Вардара“: Један стари српски новинар послао нам је за овогодишњи „Вардар“ ову песму о Св. Сави, коју је нашао у збирци сарадничких прилога из 1887. године. Жали што му пишчево име није познато.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар