Бог ти умне силе обновио, / да напредно к дичној цјели ступаш, / умним в’јенцем да окитиш матер, / којега је досад попирала / мрачна глупост нечистим ногама
Фото: ppnjegos.com
Роде драги, витешко кољено,
поздрављам те са Новом годином!
Бог ти умне силе обновио,
да напредно к дичној цјели ступаш,
умним в’јенцем да окитиш матер,
којега је досад попирала
мрачна глупост нечистим ногама.
Ђе просвјета – ту су напредности,
ђе просвјета – ту народност цвјета;
ђе народност – живот је душевни,
ђе је није – без душе кипина.
Просвјете су отпрти храмови,
с крунама се вјенчала Минерва;
не смију се на св’јет показати
груби слуге бездне демонове
сл’јепи Омар и Теинзигоан.
Ко се стиди мајчина млијека,
нек се стиди људих и свијета,
нек се стиди сунца и мјесеца,
јер му их је мати даровала.
Родољубје што је? Електрика,
пречишћена искра божествена
кроз пламове бесмртнога огња.
Храм нечисти она не полази,
ал’ у прса што су благородна –
ту се игра, ту је њено царство.
Које срце за својост не туче,
залуду се у прса будило,
само што се мртвом крвљу трује.
Липо, лѣпо, лепо и лијепо,
било, бѣло, бело и бијело –
листићи су једнога цвијета,
у пупуљ се један одњихали.
Ситнарије ђецу забављају,
трудностима људи надвладаше;
трудови су за род бесмртије –
благо роду а благо потомству!
Чист пут оста сили вјеровања;
пара ватром живом поћерата
и завјети душах небесима –
свак уз своју нека лети зраку;
простора је доста к жертвенику,
сви уз једну – не бива тјескоте,
преноси су лаки материје.
Не пита се ко се како крсти,
но чија му грије крвца душу,
чије га је мл’јеко задојило.
То је вопрос светога символа.
Невјешта се уста скаменише
која свето јевангелско слово
химернијем пламом раздимаху,
под којијем грдно сазр’јеваше
адско сјеме братскога раздора.
Осахоше самоубиствене
неопитне руке слијепацах
те аманет и општу светињу,
језик славни и народност своју
раздираху и каменоваху.
Са којим су прса талисманом
тако горда, тако окићена
како што су с срцем ватренијем
у ком крвца родољубја кипи?
Ко је вјеран домаћој светињи,
полезан је власти, домовини;
ко л’ на мајку своју родну хули,
на њега се у страшној љутости
ломи вјечна родитељска клетва;
прах ће његов буре хуленија
волновати вјечно у гробницу.
Песма Поздрав роду на Ново љето штампана је у разним верзијама и под различитим насловима. Први пут објављена је у Серпском народном листу (Нови Сад, 1847), затим у Даници (Загреб, 1848) и Шумадинки (Београд, 1856). Рукопис (није Његошев, али исправке јесу) на основу кога је песма објављена у Даници пронађен је у загребачкој Свеучилишној библиотеци, па је Јевто Миловић у часопису Стварање 1951. објавио текст песме и факсимил тог рукописа. Између рукописне верзије и песме у Даници, с једне, и текста у Серпском народном листу и Шумадинки, с друге стране, постоје разлике. Одлучили смо се да дамо првенство рукописној верзији Свеучилишне библиотеке и да песму објавимо под насловом из Данице; верзију Серпског народног листа/Шумадинке не би требало искључити, па је доносимо у наставку, под насловом који је установио Милан Решетар – Поздрав роду из Беча 1847.
Поздрав роду из Беча 1847.
Роде драги, витешко кољено,
поздрављам те са Новом годином!
Бог ти умне силе обновио,
да напредно к дичној ц’јели ступаш,
умним в’јенцем да окитиш матер,
којега је досад попирала
мрачна глупост нечистим ногама!
зрак просвјете пита напредности
а напредност под њим процвјетаје.
Ђе народност – живот је душевни,
ђе је није – без душе кипина.
Храм је отпрт људског просвјештења;
вјенценосци нашега вијека
свештено се с Минервом вјенчали.
Сад на свијет не смију изаћи
жреци груби мрачнога капишта
како Омар и Теинзигоанг.
Ко се стиди мајчина млијека,
нек се стиди људи и свијета,
нек се стиди сунца и мјесеца,
јер му их је мати даровала.
Родољубје што је? електрика,
живот душе – душе благородне,
главни алмаз душевне оките.
Пречишћена искра божествена
кроз пламове огња бесмртнога
гнушава се храма нечистога,
а у прса што су благородна –
ту се игра, ту је њено царство.
Које срце за својост не туче,
залуду се у прса будило,
само што се мртвом крвљу трује.
Лепо, липо, лѣпо и лијепо,
бело, било, бѣло и бијело
листићи су једнога цвијета,
у пупуљ се један одњихали.
Вријеме је мајсторско решето,
пречистиће оно ове ствари.
Ситнарије ђецу забављају,
трудностима људи надвладаше;
трудови су за род бесмртије –
благо роду а благо потомству!
Не пита се, ко се како крсти;
но чија му крвца грије душу,
чије га је мл’јеко задојило.
Је ли вопрос светога символа?
Чист пут оста сили вјеровања;
пара ватром поћерана живом
и завјети душах небесима –
свак уз своју нека лети зраку;
простора је доста к жертвенику,
сви уз једну – не бива тјескоте.
Преноси су лаки материје;
невјешта се уста скаменише,
која свето евангелско слово
химернијем пламом раздимаху,
под којијем јако сазр’јеваше
адско сјеме братскога раздора.
Осахнуше самоубиствене
скврне руке слијепе простоте
те аманет и општу светињу,
језик славни и народност своју
раздираху и каменоваху.
Са којим су прса талисманом
тако горда, тако окићена
како што су с срцем ватренијем
у ком крвца родољубја кипи?
Ко је вјеран домаћој светињи,
полезан је власти, домовини;
ко л’ на мајку своју родну хули,
на њега се страшно и јаросно
ломи вјечна родитељска клетва;
прах ће његов буре хуленија
волновати вјечно у гробници.
Идеја за прилог: А. Живковић/Журнал
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар