Сви они мисле да су генијалци. Али та генијалност има другачије корене. Просто, неки свети човек, неко кога сматрате бескорисним, моли се за вас. И то је то
Протојереј Андреј Ткачов (Извор: Правблог Sr)
Упознао сам породице где нека бака, смежурана и увенула, лежи тамо као маслачак. Њени унуци и праунуци је воле. Она једе као птица. Кљуца нешто и лежи са књигом, чита. Неке псалме или тако нешто. Певуши нешто себи у браду. А около сви „трчкарају“. Деца иду у школу. Праунуци су у вртићу. Једни имају посао. Други су на одмору. Свима је добро. Сви воле баку. Бака лежи тамо, не ради никоме ништа, заправо – ништа добро или лоше. Просто лежи тамо са књигом.
Онда бака умре. Одрже јој опело. Сахране је. Служе јој помен „девет дана“, затим „четрдесет дана“. А четрдесетог дана, унуци и деца долазе и кажу: „Нешто је пошло по злу у нашим животима. Нешто не иде добро са нашим послом. Нешто нас је све разболело. Нешто нас је све посвађало. Стиче се утисак да нас је бака све држала на својим раменима.“
Фото: ФБ Желидрага Никчевића
Тај „маслачак Божји“, тај „врапчић у кревету“, он – са том књигом у рукама – држао је све на својим раменима. А они мисле: „Ми смо тако паметни.“ „А ја сам покренуо свој посао зато што сам тако паметан.“ „Ја сам баш сјајан дизајнер, уметник, јер имам тако велики таленат. Европа вапи за мном. Ускоро ће ме зграбити.“
Сви они мисле да су генијалци. Али та генијалност има другачије корене. Просто, неки свети човек, неко кога сматрате бескорисним, моли се за вас. И то је то.
Опрема: Стање ствари
(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)
Categories: Гостинска соба
Ткачов нам у две приче за редом шаље исту поруку: „Свима је добро“ док читају „Неке псалме или тако нешто“. „Добро“ траје док читамо, „жваћемо“ или то неко други ради за нас. Чим се престане, некако магијски нестане и „добро“.
Молитва Псалмима је директан, вербализовани и структурисани дијалог са Богом кроз установљени текст. Фокус је на спољашњој комуникацији између „ја“ и „Ти“. Ради се у циклусима и понављањима. Верник прихвата и усваја дате форме и налази себе у већ постојећем, инспирисаном тексту. Активност је у медитацији тих речи, које постају „његове“ речи.
Сасвим случајно текст Ткачова ме је затекао за време читања духовног пута преображаја у александријској традицији, код Климента, који описује структурно различит приступ духовног живота у Хришћанству.
Не улазећи у сложене приступе и рецимо описе антропологије или демонологије, итд. али само фрагмент Пута преображаја кроз линију Метаноиа – Гносис (Преумљење – Духовно знање) показује другачији модалитет (Климент описује циљ хришћанског живота – прави пут ка савршенству: Напредни верник (Гностикос). Гнозис је познавање Бога кроз љубав и послушност, доступно свима у Цркви). То је динамичан, унутрашњи и персонализовани процес трансформације личности кроз духовну борбу и просветљење. То је једносмерно путовање од старог ка новом човеку, са препрекама и напретком. То је активно стварање форме кроз борбу.
Ова два модела нису међусобно искључива, али је мени овај други много ближи.
Напомена: упоређење је крајње случајно, јер тренутно читам Климента.
Ткачов нам је у овој топлој породичној и поучној причи показао да је бака и поред физичке слабости и крхког здравља била „духовни штит“ целој фамилији против зле воље, проклетстава, злих језика и напада. Јер као што молитва може донети просперитет и егзистенцијални успех за фамилију, тако постоје и друге, „туђе баке“ које то благостање из неког разлога могу да наруше бајалицама (Пс 57 на пример).
Псалми не описују само лирске тренутке, већ су активино оружје у духовном рату. То није магија; то је молитвена конфронтација злу заснована на вери у Божју заштиту и правду.
Псалам 34.
(Псалам) Давидов.(МТ: Псалам 35)
СУДИ, Господе, онима који ми чине неправду,
војуј против војујућих на ме.
Неке се постиде и посраме који траже душу моју,
нека се поврате натраг и посраме који ми смишљају зло.
Нека буду као прах пред лицем ветра,
и Анђео Господњи нека их сатре;
нека буде пут њихов тама и склизнуће,
и Анђео Господњи нека их прогони.
Јер ми узалуд скрише јаму замке своје,
узалуд вређаше душу моју.
Нека му дође замка коју не зна,
и гвожђа која (мени) прикри нека њега ухвате,
и нека (сам) у исту замку упадне.
Псалам 57.
За крај, да не погубиш, Давидов, за стилографију. (МТ: Псалам 58)
Гњев је њихов на подобије змије,
као у аспиде глуве и која зачепљује уши своје,
која неће чути глас бајача,
(ни) бајалицу бајану од вешта (бајача).
Бог скрши зубе њихове у устима њиховим,
чељусти лавова сатре Господ.
Уништиће се као вода мимотекућа;
затегнуће лук свој докле не изнемогну.
Као восак растопљен ишчезнуће;
паде огањ на њих, и не видеше сунца.
Пре но што дође трње ваше до гране,
још као живе, као у гњеву прогутаће вас.
Обрадоваће се праведник кад види одмазду (безбожнима;)
руке своје опраће у крви грешника.
Ови псалми кују механички талисман. Њихова моћ долази из стања душе која се моли – из понизности, вере и потпуноɡ ослањања на Бога („Врати им по делима њиховим“).
И ако ови псалми историјски говоре о Давидовим стварним непријатељима, у црквеној традицији, ти непријатељи се тумаче као: демони, зле силе, и људи који раде по њиховој вољи.
„Зле речи“ и „проклетства“ других су спољашњи, вербализовани логисмои који нападају верника. Молитвом псалма, верник се супротставља тим туђим, злим речима.
Дакле, Ткачов нам показује да Псалтир није само књига хвалоспева; то је и „бојни приручник“ за духовни конфликт, где верник терет борбе преноси са његових плећа на Бога.