Објављујемо одломак из Ратног дневника команданта Треће армије, генерал-пуковника Небојше Павковића, који је објављен 2017. године под насловом „Трећа армија седамдесет осам дана у загрљају ‘Милосрдног анђела’“

Преминуо генерал Небојша Павковић

Генерал Небојша Павковић преминуо је у 79. години у Београду, преносе медији.

Он је 28. септембра пуштен пре одслужења затворске казне у Финској како би се лечио у Србији.

Генерал Небојша Павковић (Фото: Александар Димитријевић/НИН)

Генерал Павковић је, током рата 1999. године, био командант Треће армије. Хашки трибунал га је 2009. године осудио на 22 године затвора на основу оптужнице за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања током сукоба на КиМ. Оптужница је отпечаћена октобра 2003. године, а генерал Павковић се скоро две године касније предао Трибуналу у Хагу.

ЈУНАЦИ СА КОШАРА

Прегледам текст говора за обраћање јединицама приликом уручења Ордена народног хероја, али одустајем од коришћења. Имам „у глави“ оно што намеравам да кажем јединицама – херојима  са којима идем да се сретнем.

Прегледам статистичке податке о погинулим и рањеним припадницима јединица које су одликоване Орденом народног хероја.

1. моторизована бригада Приштинског корпуса је поднела највећи терет у борбама са ШТС 1998. године, а 1999. године била је на Првом појасу одбране на државној граници и тежишту одбране Приштинског корпуса и Треће армије. У зони одбране Бригаде терористичка дејства изводиле су јединице Оперативне зоне „Дукађини“, под командом Тахира Земаја, а затим и Рамуша Харадинаја.

Припадници Бригаде, током 1998. године, зауставили су неколико класичних напада ШТС са територије Албаније, у којима су учествовале снаге јачине преко 1.000 терориста.

У току 1998. године, од 1845 терористичких напада ШТС на јединице Приштинског корпуса, највећи број је био у зони 125. моторизоване бригаде. О размерама злочина у зони ове јединице говори чињеница да су највећа стратишта и мучилишта Срба и неалбанаца била у Глођанима, Рзнићу, Радоњичком језеру  и Волујаку. Дејства ШТС настављена су и после доласка Мисије ОЕБС-а, у октобру 1998. године, и настављена до почетка агресије, свих 78 дана бомбардовања. Старешине, војници и цивилна лица ове бригаде су непрекидно, не из дана у дан, већ из часа у час, били на мети ШТС, а затим и авијације агресора.

Распоређена у три гарнизона, Косовској Митровици, Пећи и Ђаковици, током 1999. године непрекидно је била на мети НАТО авијације. По њима је извршено 489 удара из ваздушног простора, од чега по Косовској Митровици 116, Пећи 108 и Ђаковици 265.

У току одбране државне границе и земље, из ове јединице погинула су  93 припадника, а нестало их је  6. То су највеће жртве од свих јединица Приштинског корпуса и Треће армије. Највећи број погинулих је у свакодневним борбама са ШТС,   61, а од дејства НАТО авијације 26 припадника..

У Касарни „Расински партизани“ у Крушевцу, атмосфера свечана и достојанствена. Хероји 125. моторизоване бригаде, поносни на постигнуте резултате у одбрани земље, а тужни што су у строју упражњена места погинулих и несталих другова, дочекују ме збијени у монолитни строј. Примам рапорт од првог хероја херојске бригаде, команданта, пуковника Драгана Живановића, који је за живота постао легенда. Заједно обилазимо величанствени строј.

Орден народног хероја на ратној застави 125. моторизоване бригаде

Поносан сам што сам поред ових људи.  Први пут у војничкој каријери дрхти ми десна рука у положају за поздрав. Гледам у очи старешине и војнике поред којих пролазим и трудим се да видим што више јунака. И оних који су на зачељу строја. Док се крећем ка свечаној бини, осећам се поносним. Кажем команданту: „Жиле, заслужио си ово. И ти и твоји хероји. Честитам ти“. На бини, по уобичајеном протоколу, поздрављам војнике, честитам Дан ВЈ и преносим поздрав председника Милошевића, врховног команданта. Позивам све присутне да минутом ћутања одамо пошту свим погинулим јунацима, припадницима јединице. Док чекамо долазак ратне заставе, поздрављам присутне госте на бини, начелника Расинског округа,  Владимира Тасића, представнике општине, представнике МУП-а и политичких организација и партија, и мог пријатеља Милутина Левића, директора „Трајала“ и високог функционера СПС-а. Дочекујемо заставни вод и заставу, а затим сви поздрављамо химну. Након тога персоналац 125. моторизоване бригаде чита Указ врховног команданта о додели Ордена народног хероја. После аплауза, позивам заставника и пратиоце заставе, да дођу на бину, и стављам орден на заставу. Обраћам се припадницима херојске бригаде и гостима и пригодним речима им образлажем разлог доделе највишег одличја.

“Орденом народног хероја, одликовао вас је врховни командант ВЈ за допринос у одбрани домовине на косметским ратиштима, на Кошарама, Ђеравици и Проклетијама, где сте показали херојство које ће памтити генерације које долазе. Доказали сте свом народу, родитељима, читавој Југославији и свету, како обични људи надахнути патриотизмом и одлучношћу у одбрани земље постају хероји. Поносни смо и захвални за све што сте учинили у одбрани отаџбине и српског народа“.

Захваљујући на Ордену народног хероја, командант 125. моторизоване бригаде, пуковник Драган Живановић,  поручио је у име својих сабораца да ова јединица и даље остаје на бранику отаџбине и, ако затреба, и даље ће давати своје животе за њену одбрану.

После краћег говора и громогласног аплауза, јединици се обраћа начелник Расинског округа,  Тасић: „Само војска израсла из народа је непобедива, што смо ми Срби кроз историју више пута доказали бранећи слободу, достојанство и част. Тако је било и у овом рату, када се највећи злотвор острвио на нашу земљу. Успех Војске Југославије мора да буде записан у најсветлијим страницама наше историје. Као Крушевљани имамо велику част и привилегију да будемо домицилно седиште 125. моторизоване бригаде – бригаде хероја. То је највећа част која је могла да припадне нашем слободољубивом граду“, рекао је начелник Расинског округа.

Због обавезе да за два сата стигнем у Рашку, поздрављам присутне и остављам их да скромно прославе Дан ВЈ и историјски чин пријема Ордена народног хероја.

УКРОТИЛИ ДРЕНИЦУ

За Рашку идем путем преко Краљева, Ибарском магистралом. Припремам се за сусрет са херојима 37. моторизоване бригаде,  јединице  која се борила на планини Дреници и у злогласној Дреници. У миру,  ова бригада налазила се у саставу Друге армије. Непосредно пре почетка агресије на СР Југославију, ГШ ВЈ препотчинио је Бригаду команди Треће армије.  У ратној бригади која је имала 4332 припадника, највећи број је   са територије Рашке. На Косово и Метохију прво су стигли делови мирнодопског састава, а како је агресија одмицала,  вршена је мобилизација ратног састава. Ова херојска јединица добила је зону одговорности на Другом појасу одбране, која се поклапала са регионом злогласне Дренице. Командни састав  на свим нивоима командовања су резервни официри. Међутим, захваљујући успешном командовању и способности команданта бригаде, пуковника Љубише Диковића, и старешина Команде Бригаде, батаљона и дивизиона, Бригада се за кратко време прилагодила најтежим условима и успела да сачува људе и борбене потенцијале од дејства агресорске авијације из ваздушног простора и непрекидних терористичких дејстава са земље. У првих десетак дана агресије  вештим командовањем и добром оспособљеношћу јединица  хероји ове јединице успели су да разбију најјача терористичка упоришта Оперативне зоне „Дреница“, у којој су се смењивали команданти Хашим Тачи, Селман Сулејмани и, последњи, Сами Љуштаку. Само у општинама Глоговац, Србица и Клина је 138 насељених места, која су претворена у базе – тврђаве терориста, а у 76 села становништво је било потпуно наоружано. У зони сваког батаљона – дивизиона Бригаде било је по десетак терористичких база из којих су, дању и ноћу, терористи нападали припаднике ове јединице. Бригада је успела да разбије све базе у својој позадини и да сатера терористе на гребен планине Дренице. Међутим, највећих проблема Бригада је имала са подмуклим дејствима мањих група и појединаца терориста, из заседе и с леђа. У току 78 дана агресије  у Бригади је  погинуло  58 и нестала су  три  припадника. Највећи број погинуо  је од дејства терориста, 44 припадника.

На улазу у Рашку колону је сачекала патрола Војне полиције и довела до Градског стадиона. Тамо су већ били постројени хероји  који су тек стигли са Космета. На стадион је неколико хиљада људи  дошло да види  своје најближе, и да присуствују свечаном чину. Не знам да ли је међу грађанима било родитеља и родбине погинулих јунака, чије место у војничком строју је празно. Дочекују ме команданти Друге армије,  генерал-потпуковник Милорад Обрадовић,  и генерал-потпуковник Лазаревић, који је дошао да ода признање јединици – хероју; начелник Рашког округа,  Мирко Рајичић, представници СО Рашка и суседних општина, МУП-а, и бројних установа и предузећа.

Примам рапорт од пуковника Диковића, команданта Бригаде хероја, и крећем да се сретнем “очи у очи“ са херојима који стоје пред својим суграђанима, поносни и срећни што су се вратили својим породицама.

У овом свечаном тренутку нисам сигуран да схватају да ће се за који минут, по пријему Ордена народног хероја, уписати у историју и да исписују нову страницу у историји  Рашке и читавог региона. Обилазим строј и гледам хероје. Већину видим први пут. Уморни, препланули од сунца, одлучног погледа, гледају у мене. Знам да већина од њих и не знају ко сам. Мени су они сви  исти. Као и они у Крушевцу. Исти су,  јер су хероји. Обични људи, а хероји. Ми војници знамо шта значи бити херој.

После стављања одличја на заставу, обраћам се херојима  37. моторизоване бригаде и окупљеним грађанима: „Јунацима и херојима одличја се уручују после херојских дела, која ће остати записана у историји и у памћењу нашег народа. Ви сте достојанствено и одлучно бранили најсветлије што наш народ има. Слободу, част, понос, ратну заставу и образ наше Отаџбине. Нисте се уплашили,  ни устукнули,  пред највећом војном силом. Нисте устукнули ни пред шиптарским терористима и сепаратистима у њиховом ‘срцу’ –Дреници. Због тога се сврставате у ред највеличанственијих бранилаца наше Отаџбине“.

Док се свечаност одвија по протоколу,  не чујем шта говоре остали говорници. Кроз мисли ми пролази разговор који сам у овом граду имао са мајкама, сестрама и супругама ових јунака. Схватам зашто су ови војници јунаци. Они су синови мајки херојкиња. Тада сам обећао мајкама да ће им се синови вратити. Знао сам и ја и оне да се неће сви вратити. Живи. Ту горку истину, тада су примиле храбро. Шта сада мисле када у строју хероја виде да нема њихових синова и да је место празно. Не знам. Спреман сам  да се  после завршене свечаности суочим са неком од тих мајки херојкиња. Спреман сам да нека од њих дође код мене и пита: „А где је мој син,  генерале, обећао си да ће се вратити“. Имам спреман и одговор: „Ваш син је херој“. То би било довољно за мајку хероја. Нико ми није пришао. Свечаност је завршена по истом протоколу. Махнуо сам руком, поздравио хероје и кренуо на дуг пут ка Лесковцу.

СЛОМИЛИ КЛАРКОВУ СТРЕЛУ

У договору са Лазаревићем одлучио сам да за Лесковац путујемо преко села Руднице, Брзећа, Бруса, Блаца, Прокупља, Житорађе и Дољевца. Возач Драган Стојановић срачунао је да до Лесковца има тачно 181 километар пута. Тешког пута, а већ смо у закашњењу око 30 минута.

Треба издржати пут, прославу и вратити се у Београд. На централну прославу Дана ВЈ у Центру Сава, која почиње у 20.00 часова.

Није ми тешко јер сам ишао на још један сусрет „очи у очи“ са херојима 549. моторизоване бригаде.

Ова бригада је у органском саставу Приштинског корпуса и Треће армије. Као и 125. моторизована бригада, током 1998. године била је носилац противтерористичке операције, од јуна до октобра месеца. У периоду од јануара до почетка агресије 24 .марта 1999. године, Бригада је водила тешке борбе у одбрани државне границе од  Драгашке висоравни, планина Коритник и Паштрик, превоја Ликен, Годен и Ћафа Прушит. На фронту од око 120 до 150 километара. Током 1998. године  Бригада је успешно одбила све нападе ШТС у дубини територије на простору Призрена, Суве Реке, Дуља, Ораховца и Драгаша. У зони одговорности 549. моторизоване бригаде дејствовале су снаге Оперативне  зоне „Паштрик“, под командом Екрема Реџе  и Тахира Синанија, сврстане у шест бригада ОВК. У зони одговорности бригаде живело је око 400.000 људи од којих су  88% шиптарске националности. У општинама Призрен, Сува Река и Ораховац регистровано је   136 села, од којих су 92 била терористичке базе и у којима је све војноспособно становништво било наоружано. Током агресије на СРЈ, Бригада је била на Првом појасу одбране и бранила фронт од 150 километара. У првих десетак дана, умешним командовањем пуковника Делића и његових старешина и команданата, Бригада је разбила најјача терористичка упоришта у рејонима Ораховца, Призренског поља и Суве Реке и организовала одбрану државне границе и на дубини од око 100 километара, што је ван свих правилских норми. У времену од 26. маја до краја агресије припадници ове Бригаде херојском борбом прса у прса  спречили су улазак копнених снага на територију Косова и Метохије и „сломили“ Кларкову операцију „Стрела“. Масовно коришћење најсавременије борбене технике, извиђачких сателита, стратегијске извиђачке и бомбардерске авијације и свакодневно бомбардовање пројектилима велике разорне моћи и касетним бомбама,  није помогло агресору да пробије одбрану јунака са Паштрика и да заузме  бар педаљ косовске земље. Херојска 549. моторизована бригада изгубила је 67 припадника, а шест их је  нестало  у борбеним дејствима. Највећи број погинуо  је од дејства ШТС, 31 борац.

Код Белољина, укључили смо се на главну комуникацију ка Прокупљу. После 5  до 6 километара, код села Дреновац, наилазимо на преврнуто борбено возило  из састава 52. батаљона војне полиције. Заустављам се поред преврнутог возила. Питам војног полицајца, који ме препознаје, да ли има жртава и шта се догодило. Реферише ми да је у саобраћајном удесу погинуо војник нишанџија на митраљезу а повређена су  четири војника из 52. батаљона војне полиције Приштинског корпуса. Каже да је до превртања дошло због неприлагођене брзине и да су повређени збринути. Настављамо пут и размишљам о судбини несрећног војника који је на крају рата погинуо на равном путу према Прокупљу. У Лесковац стижем са закашњењем од 40 минута. У Касарни „Јабланица“ дочекују ме постројени хероји 549. моторизоване бригаде, пуковник Делић и велики број грађана и породица старешина, који су дошли да виде своје најближе, да поздраве хероје и присуством увеличају свечаност.

Протокол је исти. На свечаној бини су присутни, поред старешина Команде Бригаде, и начелник Јабланичког округа,  Живојин Стефановић, председник општине Лесковац, Никола Јовановић, и друге званице. После уручења ордена, обраћам се припадницима херојске бригаде и гостима: „Са одличјем које сте примили може се похвалити мали број јединица, а ви сте једна од ретких, која Орден народног хероја прима после Другог светског рата. Заслужили сте га херојским пожртвовањем, херојским подвизима и неустрашивошћу у борби против непријатеља, агресора и разуларених шиптарско-терористичких банди на Паштрику, Ликену, Драгашу… Пред вашом одлучношћу и решеношћу да се,  ако затреба,  боримо до последњег, устукнуо је запањен и скуп највећих тирана света. Водила нас је љубав према нашој отаџбини, вера у истину и  у наше могућности и способности да истрајемо. Ви сте својим витешким и храбрим држањем задивили читав слободарски народ, а наша херојска одбрана натерала је агресора да нас поштује и одступа од остваривања својих мрачних циљева“.

Поздрав херојској 549. моторизованој бригади са свечане трибине. Са црвеном фасциклом у руци командант Бригаде пуковник Божидар Делић

Припадницима херојске бригаде обратио се и генерал Лазаревић и између осталог рекао: „По цену својих живота бранили сте и одбранили наше највеће светиње и образ отаџбине“.

У друштву команданта Корпуса, Лазаревића и Бригаде хероја пуковника Делића, обилазим строј и разговарам са војницима и старешинама. Свако од њих има своју причу или догађај о коме говори. Сваки од њих говори о другарству  које се родило у рату и које им је помогло да издрже и у најтежим тренуцима. Због обавеза нисам у могућности да останем на пригодној прослави која је организована поводом Дана ВЈ и овог историјског догађаја.

Приредио: Бошко Антић

Categories: Противу заборава

Tags: Бошко Антић, КиМ, НАТО бомбардовање, Небојша Павковић, Трећа армија, на вест о смрти