Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно
Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.
Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.
Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.
Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс. 100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!…
Лествица Светог Јована Лествичника, фреска у хиландарској трпезарији, рад Георгија Митрофановића, почетак XVII века (Светлописао: Саша Жутић/Пријатељи ман. Хиландара)
Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.
Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.
Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: „Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?“ Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.
Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк. 6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.
Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.
Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт. 7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.
Св. Јован Лествичник (Извор: Фејсбук)
Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.
Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.
Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.
Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк. 18,10 и д.).
Извор: Стање ствари
Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс. 63,7).
Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.
Св. Јован Лествичник, Лествица, Поука X
Categories: Гостинска соба
Хваааала.
„Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио“
Ево нам Каина и Авеља, ево нам Вучића, ево нам ћака и студената који неће да уче. Ево Хрвата, Томпсона, ево Драже и Тита, ево Јевреја који су осудили Исуса. Ево нациста. Ево Сребренице! Ево Појаса Газе.
То је оно што кажем: шта је иза Каина!
То је оно што треба да испитујемо. Духове (намере, осећања, циљеве, странпутице) који су довели до тога што боли. Не разговарајући о тим духовима, сваки текст је само пуко оговарање.
Ако ово не схватимо написаћу књигу „како стећи непријатеље и ненаклоност људи – а притом остати без пара“ 🙂 и поделити је џабе. И ништа више нећу коментарисати.
А сада стварно доста од мене.
@ЉХ каже „…Ево Сребренице!…“
А има ли ђе Братунца? Кравице? Брадине?
Или ти ова имена ништа не значе?
Не значе, док глумиш зналца догађаја у Сребреници и судију над Србима, а све према матрици постављеној у Хагу. Јер хашка прича мора да је истинита. Ево чак и ти млатараш бскомпромисно по тастатури тврдо уверен да јесте. Па види мало, да ниси промашио, тј. да није прича лажна?
А ако нећеш сам да расплићеш шејтанско клупко лажи, ево нешто о догађањима из првe руке (од једне „мајке“, са којом можеш подруку као истомишљеник). Па ти види даље.
https://www.politika.rs/scc/clanak/498685/Svedocenje-majke-Srebrenice-o-zlocinima-u-Kravicama
@ Дрини и 13 минуса:
Зар сте од целог текста само реч „Сребреница“ схватили, и да ли „Сребреница“ за вас значи:
од поља са муслиманским споменицима, уоквирено тв екраном, на коме у углу пише „CNN“?, до: оптужбе за геноцид –
Ништа пре тога, ништа после тога. Јел ерупција вулкана само моменат кад лавина излети из гротла? Јел земљотрес само моменат кад се кућа затресе?
Није чудо да се нисмо споразумели.
За мене је Сребреница распад југославије и подела на интересне сфере,
– затим пијачарење са републукама о условима подршке у отцепљењу,
– затим одлука о условима за бомбардовање,
– затим провокације муслиманских снага по српским селима,
– па ћутање холанђана,
– све до стрељања тог ето „једног јединог муслимана“ ( није фрка, не улазим у ту дискусију“,
– до оптужбе срба за геноцид и уцена србије том оптужбом.
Када ја кажем Сребреница мислим на: увод и заплет, главну радњу и крај.
Прочитајте наслов текста. И нађите реченицу „нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио“
Дакле који демон је оборио босанце, који нас србе? Који демон је оборио холанђане, који насера орића. Ако именујемо то, и схватимо околности, теже ће нам се десити следећи сличан догађај у будућности. Ми све нешто инертивно и реактивно. Ми се свађамо око марионета, али конац изнад њих, прсте о којима конац виси, шаке и руке не видимо.
@(не)љубезни
Ниси одговорио ни на једно питање, а била су најкраћа могућа:
„А има ли ђе Братунца? Кравице? Брадине?“
Заиста можеш са „хладнокрвном Фадилом“ подруку. Али она неће с тобом.
Са овако љубезним „нашима“, нама непријатељи не требају.
Иначе, ако је за тебе један термин све оно што си навео, како очекујеш да ико разуме шта причаш? Укључујући ту и себе самога. Јер гомилање термина није и мишљење.
Хоћеш да се бавиш демонологијом, све те нешто сврби да схватиш, те који је ненависник учинио ово, који оно? Која је корист од тог знања? Али, врло је просто, јер CNN & Co. су демонско ненависничко легло, генератор многог злочина. Истовремено, опасно је бити наивним конзументом каше коју тамо кувају. Немајући јачи резон од онога у француске собарице, можеш само да се отрујеш, и останеш чак доживотно оштећен. Живећи и мислећи духом њихове лажи и обмане, уместо спасоносног састрадавања са својим народом. Прескочио си да оплачеш своје, а хоћеш да идеш на комеморацију 11-јула? Следи ти камен нациљан у главу, како се већ некоме догодило, и to заслужено, по оба ова основа. Ниси тамо добродошао па да се у пепео претвориш, а не тек пепелом посипаш. Зато, пробај да одговориш на она питања са почетка. Или једноставније, само престани да утрљаваш со у рану. Није љубезно.
Дрина:
„Са овако љубезним „нашима“, нама непријатељи не требају.“
„Немајући јачи резон од онога у француске собарице, можеш само да се отрујеш“
„Прескочио си да оплачеш своје“
„Хоћеш да се бавиш демонологијом, све те нешто сврби да схватиш“
„Следи ти камен нациљан у главу(!), како се већ некоме догодило, и to заслужено“
„Или једноставније, само престани да утрљаваш со у рану“
(овај човек нема двоумице. не пита шта сам хтео нечим рећи нити шта сам мислио.
он изгледа да је уверен да ме је схватио – и приступа ми као издајнику и непријатељу, а из његовог текста извире насиље и увреда. он се чак и не пита шта је мене довело до тога да сам „издајник“ по његовом мишљењу. „бар он тако мисли“
ок. сад: он је реаговао на оно што сам му ја дао да прочита. сигурно сам се нејасно изразио. шта је мудрије, да кривим њега што ме није разумео, или да тражим одговор у себи, и да покушам да дам поруку коју ће он разумети? покушаћу да све представим у његовој боји и његовој фреквенцији, да би му било приступачније. можда не успем, али хоћу да покушам. шта ми друго преостаје, да не одговорим, или да се преклапам с њим у увредама. а гле, изнад нас Јован Лествичник баш о томе говори. Срамота бре)
Да ли да ти одговорим истом мером? Па – почео си први, „бар ја тако мислим“. Нападнут сам невин, и на правди Бога, бар ја тако мислим. Да ли да се односим према теби као агресору, мрском непријатељу, јер ти си то свакако, бар ја тако мислим. Ја сам тако добар човек, ко леб. Бар ја тако мислим. … Али, проблем је што и ти мислиш вероватно исто, а да сам зли и подли – ја, нељубазни нехаралампије.
Ух, ала би ми годило да те извргнем подсмеху, да нешто жонглирам са твојим изјавама, противречностима, граматичким грешкама, па да ти закуцам трицу. Да направим од тебе неинтелигентну неособу. Да ударим оним чиме имам, осветим се… „Бог би сигурно био на мојој страни“. а да сам муслиман „алах би био на мојој страни“
И ето ти Братунца, Кравице, Брадине. крви до колена.
и зато што то не желим, да се мој злодух (који не спава) не осили. ја хоћу да ти покушам прићи као човеку. србин си. али… све и да си муслиман.
незгодно је причати о жртвама. Ја сам србин и то су српске жртве. али, да ли би требало да ми је лакше причати о муслиманским жртвама, ја нисам муслиман, можда је лакше. бирам да ми је обоје исто важно, јер не причам о нацијама и верама него о душама. неки муслимани немају проблема са српским жртвама, неки срби немају проблема са муслиманским жртвама.
ја бирам да су све душе предамном исте. остављам отворено да можда грешим, али на основу онога што сам до сада доживео и сазнао, бирам ово. душе су душе.
читао сам вест са линка. муслимани упали у српско село/ упадали у српска села. то није лепо. то је за осуду. мени је жао тих срба. одоше људи безвезе. ја бих волео да су сви живи, и да је од тих 300 срба, данас постало 900 срба. али није. зашто није? да видимо.
него… како изгибоше? шта уђе, који дух обузе те муслимане да побију србе? ево исечка из твог текста „моје возљубљене фадиле мујић“, (како си ми је баш ти гурнуо у наручје)
Без имало грижње савести и осећања кривице, Мујићева (прим. ЉХ: мајка сребренице) је описала и упад у српску кућу, и то у време божићног породичног доручка.
„Улазимо у једну кућу. Четници седе, славе, крметине камара на столу. Ко те пита што је крметина, ниси је никад јео, али јешћеш, све ћеш јести само да преживиш…”
испричала је Мујићева и додала како јој је домаћин понудио да се и она послужи и како јој је „дао сарму” да понесе својој деци.
ја ћу причати о духовима (мисли, емоције), а ти пробај да се држиш њихове вере и нације
Били су гладни? Имала је децу? хм, да ли би судија ово уважио?
било би витешки од ње, да је покуцала на врата, задовољила се са пар сарми и батака, одбила скромно колаче и ижљубила се са домаћинима, извинила што је банула непозвана и отишла не попивши кафу. ми срби би свакако тако урадили, али највећи део нас би од стида умро од глади. јел тако. хм. не. рат је.
без имало гриже савести = она је дистанцирана од злодела. то мозак ради да би се заштитио. его се тако штити. еволуција (или богомдано). кад би живела у грижи савести не би могла да функционише нормално. не би преживела.
четници (ок, то је рат зато су сви срби четници. али има још један фактор: она гладна они имају. ми сви то познајемо, да они који имају већа кола од нас су „лопови, сецикесе, простачине и педерчине“. то је опет то, склопиш причу да се заштитиш. ниси ти крив у малом ауту, он је крив, јер је у великом ауту. код фадиле: лакше је покупити нешто од „четника“ него од „оца породице, домаћина“ и сл.
– „све ћеш јести само да преживиш“, треба ли овде шта рећи, све ћеш и учинити само да преживиш.
3. Човек јој је понудио сарму за децу.
вероватно су завршили све с ножевима, да не узбуне село. да страхота.
ово је тешка драма у кући. у соби ти група непријатеља, цеви уперене у тебе. ти одвајаш сарму за децу убице. многи ће се овде ударати у груди, „о како смо срдачни, и на мученичкој самрти“. неукусан је овде мој коментар, извињавам се, не мислим никога да повредим. само сабирам познате. шта ће човек друго, него да спреми сарму. ово није знак милости, него самртничког (духа) страха. није познато да ли смо у зору тог божића мислили на децу „непријатеља“ и послали по неком „и њима да једу“.
ХЕЈ КОЧИ – нису то урадили ни муслимани нама, не кривим србе због тога. али ето, тако тече рат.
све ово што се издешавало је лик и обличје човека. лик и дело рата. у страху, у гневу, у освети. када свако брани своју страну и свој став, и НЕМОЖЕ да види хладне главе шта друга страна мисли. то су ти духови који нас понесу.
Мујићева по мени има изражен нагон за самоодбраном, али и самообманом. она ће (и јесте) газити по мртвима само да се оправда. да не буде крива.
који је то разбојник и ајдук од жене, показује и то да је са војницима кренула да нападне туђе село. није чекала кући. смерна, уплашена и поштена. у муслиманском патријархату васпитана кадуна, отела се оквирима обичаја, ставила нож у зубе и отишла по ловину. „бар она тако мисли – за своју ђецу“.
није чудо што се пробила и у медије. много других би се стидело, а њима треба жена херој. нема других, чистијих, паметнијих? нема везе, дај ову помахниталу, па ћемо је фризирати како знамо и умемо. ЦНН. тако ја то објашњавам себи. ствар духова.
а ми срби? докле ћемо неговати ране? када ће нам неко исплатити одштету?
Спокој души мртвих.
Следећи пут, кад се зарати, и ако ми будемо били у ситуацији да можемо славити божиће и ускрсе: поставимо стражаре. још боље од ових досадашњих.
не.нису криви изгинули људи, учинили су све најбоље што су знали и умели. опет, слава и хвала мртвима. нека њихова жртва не буде узалудна, учимо из ње. учимо из својих грешака.
фадила мујић мора да брани сребреницу. када падне мит, пашће и она. она бранећи мит сребренице, брани себе у првој линији. она то све – види лично!
она показује ниво свог разума тиме шта изговара и како резонује. али они у босни немају ништа боље. дај шта даш. и оваква каква је, она је на овај ниво ПОДИГНУТА! свакако је прошла обуку у будимпешти, загребу, анкари. имала је шербет и рахатлокум, тренирали су је и обучавали како су најбоље знали и умели – и ова жена је данас ово што јесте. у доба рата, онаква каква јесте – била је 100 пута сировија и гора.
не љубим претерно фадилу. хоћу да је разумем. ко ми то поби народ на спавању.
„…читао сам вест са линка. муслимани упали у српско село/ упадали у српска села. то није лепо. то је за осуду. мени је жао тих срба. одоше људи безвезе. ја бих волео да су сви живи…“
Преко три хиљаде Срба цивила је побијено у источном делу Босне, конкретно у околини Сребренице од 1992 до 1995-те године. Заштићени холандским Унпрофором, злочинци су нападали на засеоке и села, мучили и клали децу, жене, старце. А теби „жао“, „одоше људи безвезе“. И врхунац твоје људске и моралне реакције (да не кажем осуде) – „то није лепо“!
Некоме може изгледати као да се спрдаш, али пре ће бити да слабо познајеш шта се дешавало у БиХ 92-95, а кроз какву је обману приказано. Проблем са твојим изјавама је да у њима не показујеш жељу ни способност да мислиш у реалним појмовима, па се губиш у наивним, упрошћеним маштаријама, у психологизирању тинејџерског стила и нивоа.
Стварност рата, проливене крви, агоније мученичке, страшне смрти деце и мајки, патње и бола што вапије до небеса, ти игноришеш као да их нема и ову трагедију роботско-аматерски покушаваш да сведеш на неке психолошке импулсе. Са превелике висине си се дохватио теме. Беспримерна гордељивост, безосетљивост (просто нељудскост) избијају из твог писанија. Зашто, како је то могуће? Ту је проблем који ваља решавати пре бављења психологијом муслимана, Холанђана и иних, и уопште поучавања других. И то о чему, крви, смрти и страшном страдању!? Србине подвижниче, звоно звони на узбуну, ваља се побринути за себе самога, за своје духовно исцељење. Желим ти свако добро. Нека ти је Бог на помоћи.
Post Scriptum
Срећан празник, у народу познат као Огњена Марија,
молитвама Свете великомученице Марине!
Пре 84 године, у данима око свете Великомученице Марине, у народу прозване Огњена Марија, усташе су похапсиле и побиле више од 1600 Срба, житеља Ливна и села Ливањског поља. Побијени су на бројним стратиштима: Пролог, школа у селу Челебић, јамама Бикуша, Равни Долац, Камешница, Тушница, Рубића Долац, Греда, јами изнад села Луснић, ливади Трновац, Малим Вратима и Кожварици у купрешкој шуми Копривници, Засеновићима код Бугојна… Мушкарци, њих преко четири стотине старијих од 13 година, побијени су на стратишту Пролог, а преко 40 у јами Бикуши. На стратиштима у шуми Копривници побијени су углавном Срби из града Ливна и њихове породице, а у бројним крашким јамама дубоким преко 20 метара животе су лаганом и суровом смрћу окончавала деца и жене, претежно живи бачени у јаме… Готово 250 деце није стасало ни за школу, а млађих до 15 година било је преко шест стотина. Многи србски родови су потпуно затрти, а нека ливањска села су остала без иједног становника србске националности.
Дрино водо
Хвала на лепим жељама, па нек и имале дозу ироније и сарказма. Боље лош мир него добар рат.
Ја бих себи па и другима највише желео праву дозу емоције у право време, и праву дозу рационализовања у право време. И праву дозу мешавине у правом трену. Према својим животним околностима, образовању, статусу и количини вере и љубави у себи, ја дајем ово што дајем, свестан своје непотпуности. Исто тако, пре него се лача матим, трудим се да сагледам и саговорника и његову кондиционираност. Живот је помало и аикидо, а помало и кука и мотика. Највише кука и – лелек.
Питам се, ако је мој живот толико вредан, наши животи, зашто се тако лако усуђују да нам нареде „јуриш“, или „остани ту“?
Зар је могуће оставити нејач у селима, да би се борци на линији то крвавије и истрајније борили. Јер ако су жена и деца на сугурном, оде и војска с ратишта за њима. Дал овај народ на Косову треба склонити од патње, у централну Србију или су таоци политике, бројеви који нам требају у преговорима. Можда их Лазарев завет обавезује на то да остану? Нисам војсковођа и не бих никада могао бити. Али сматрам се борцем. Како?!? Ехеј… Ал капирам да се Косово не сме дати – а ти људи тамо… па ваљда ће преживети, надамо се. Та писали смо депешу у Стамбол, да зулумћари нашу рају не дирају.
Можда је моја логика, овај, „инфантилна“. Али, пре него што се закунеш у то, преиспитај свој докторат из ког дајеш суд.
И свом својом љубављу за српство, за жртве, за земљу, манастире и цркве – приони на изградњу своје деце и деце у твом окружењу, њихових вршњака. Онда, том својом „домовина се брани животом“ загрли тог буразера са ким не причаш и престани сестри пребацивати што се удала за шоњу, или жени пребацивати што јој је фамилија таква. Можда ниси у овој причи од речи до речи, али надам се да ме разумеш.
Упознао сам људе које је пука сујета гурала у наочиглед лепа дела, рад у клубу, донације, само да би их рокно ендорфин или окситоцин.
Воли и даље своју земљу онако како у овом тренутку своје зрелости најбоље знаш.
Али ако ти је мржња према непријатељу већа од љубави према пријатељу, макар био глуп као ја – није добро.
Од Бога ти здравље