Данашњи режим у Србији само спроводи политику „невладиних организација”, које нису ништа друго до промотери страног утицаја и интереса
Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)
Наш народ после дужег времена најзад може да предахне. И не само то. По први пут после више деценија мртвила и безнадежности, данас нам се пружа реална, опипљива нада, да Србима ипак долазе бољи дани. Овај пута заслуге за то имају, разуме се, студентски протести. Њима је пошло за руком да пробуде народ из малодушности. Или, како то рече бесмртни Његош, говорећи о Карађорђу:
„Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши /Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души!”
На тему студентских протеста постоји неколико одличних текстова. Скренуо бих пажњу на неколико блиставих беседа и есеја Мила Ломпара, Владимира Димитријевића и, наравно, обраћања јавности и влади Србије од стране самих Студената у блокади.
Владимир Димитријевић: Студенти нису запалили жито, него бакљу Слободе и Правде!
Но, прво бих скренуо пажњу на неке спољнополитичке догађаје. Пре свега мислим на војну која јеврејска држава Израел води већ неколико месеци против арапског цивилног становништва у Палестини и Либану.
Зашто су ти догађаји толико важни за нас? Управо зато што су нас ти исти људи, организације и државе Запада убеђивале, од 1990. до данас, да су „Срби геноцидан народ”, да су починили највећи злочин после Другог светског рата и слично. Говори се о седам хиљада убијених босанских муслимана. Стефан Каргановић, који се код нас, колико ми је познато, можда најтемељније бави тим проблемом, каже да је суд у Хагу могао да утврди око осам стотина жртава. Од тога је велики број страдао у директним борбама са српском војском. Међу жртвама нема ниједна жена или дете.
С друге стране, Срби су били жртве најмање пет „Сребреница”, где су босански муслимани, Хрвати и Шиптари на Косову и Метохији масакрирали пре свега српске цивиле, укључујући жене и децу. До данас за те злочине нико није одговарао. Зашто српске жртве нису достојне помена? Зашто џелати нису кажњени?
Зато што Срби нису пристали да им САД и Брисел одређују судбину. Зато што Срби воле слободу и независност. Из истог разлога се већ неколико деценија демонизује режим у Ирану. То је стара цивилизација, с богатом културом, поносна на своју традицију, која не пристаје да њихова природна богатства падну у руке милијaрдерима у Њујорку или Лондону.
Како је онда било могуће да се Срби оптуже за геноцид у Сребреници, кад се он уопште није догодио? Злочина је било од 1990. до 1999, а чиниле су их све зараћене стране. Зашто су само Срби изабрани да одговарају у Хагу, док се хрватски злочини и они од стране босанских муслимана и Шиптара уопште нису ни истраживали? Догађаји у Гази, а недавно и у Ирану, отворили су очи свакоме ко хоће да схвати суштину овог проблема.
Одговоре имамо сада, у овом рату Израела против Палестинаца. Злочини против арапског цивилног становништва одвијају се не само пред телевизијским камерама, већ и на мобилним телефонима. Овим је телевизија изгубила на важности, јер су телевизијске станице углавном у рукама неколико милијардера или корпорација са Запада. Оне одређују које су слике дозвољене, а које не.
Но, док је током бомбардовања Србије од стране САД и њених савезника Србија била осамдесет дана бомбардована, а свет могао да види само оно што је дозволила редакција америчке глобалне телевизије Си-Ен-Ен или енглеске Би-Би-Си, данас то више није могуће контролисати. Цензура је, на срећу, сад немоћна. Постоји толико алтернативних медија који нам приказују оно што Лондон, Вашингтон, Тел Авив, Париз или Берлин настоје да сакрију од јавности.
Један пример. Израелска војска до сада је побила око две стотине хиљада арапских цивила у Гази, од чега више од седамдесет хиљада деце. Масакр се одвија свакодневно. Не само свет, већ и јавност Запада толико је озлојеђен овим масовним убиствима над невиним палестинским цивилима да многи већ употребљавају речи из Светог писма, питајући се да ли се ускоро приближава смак света, односно Апокалипса, како стоји у Откровењу Јовановом. Како је енглески језик доминантан и у медијима, многи постављају питање: „Are We Living in the Final Days?” И Руси кажу: „Живем ли мы в последние дни?”.
Оно што највише погађа огромну већину човечанства и изазива згражавање је што једни непрестано чине најстрашније злочине, уопште се ни не кријући, говорећи да треба побити, рецимо, и арапску децу у Палестини. Нико од бројних хуманитарних организација да дигне глас и осуди овај очевидан „говор мржње”. А то су изговарали највиши представници израелске државе, јавно, пред камерама.
За једне постоји принцип „некажњивости”, „impunity”, „безнаказанность”. Израел је недавно убио неколико иранских научника, нуклеарних физичара и математичара, оправдавајући убиства „правом на самоодбрану”. Али, светска јавност то више не жели да чује. Ако си починио злочин, треба да одговараш пред лицем правде. Ако израелски војник намерно пуца у главу палестинском детету, и то снима мобилним телефоном, онда то није војник него злочинац. То се не може правдати „траумом Аушвица”.
А ако неко није кажњен за злочин, онда га охрабрујемо да почини још страшнија злочине. САД су бациле атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки. У буквалном смислу спалили су сто хиљада људи, и то у року од десет минута. А до данас за то нико није одговарао. Енглези и Американци спалили су Дрезден, и то пред сам крај Другог светског рата, у фебруару 1945, и убили сто хиљада немачких цивила. Град није имао никакав војни значај. Ни за тај злочин нико никада није одговарао. Енглеска империја током владавине Индијом убила је сто шездесет пет милиона Хиндуса. О томе веома уверљиво пише индијски аутор Шаши Тарур. Притом, многи Англосаксонци озбиљно верују да су они „светлост човечанства” и чувари „истинске демократије” и „људских права”.
Шаши Тарур: Дајући Оскара филму о Черчилу, Холивуд слави масовног убицу
Цела ситуација нам је показала апсурдност и дволичност политике Запада и његове борбе за „људска права”. Иран је показао, како справо рече угледни амерички професор Мершајмер, апсурдност америчке политике на светској позорници, “the absurdity of the US politics on the world stage”. Наводно, Иран не поштује национална права мањина, као што су Курди, Азербејџанци или Узбеци, те да је на домак прављења сопствене атомске бомбе. И ово Тел Авив, Вашингтон и Лондон говоре већ десет и више година.
Главни проблем јесте заправо новац, односно нафта и гас. Иран је национализовао Рокфелеров Стандард оил, као и Бритиш петролеум. Њујорк и Лондон ово никада не могу опростити Ирану. “Follow the money trail”– следите пут новца.
Како је један добар амерички познавалац прилика лепо објаснио: „You know how we know Iranians didn‘t have nukes? Israel and USA had no problem attacking them.” („Знате како знамо да Иранци нису имали атомску бомбу? Јер су их Израел и САД напали без задршке.”) Зашто САД не нападну Северну Кореју? Зато што та држава поседује атомску бомбу. Да је Србија имала атомску бомбу, нико нас не би напао.
Сви постављају логично питање: „Зашто се Међународна агенција за атомску енергију непрестано мота по Ирану? A не пада им на памет да провере, на пример, да ли Израел поседује атомску бомбу. А према извештајима самих медија Запада: „Israel is allowed to possess 300 nuclear warheads, but Iran is forbidden. Hypocritical world.” („Израелу је дозвољено да поседује триста атомских глава, али је Ирану забрањено. Лицемерни свет.”) И заиста, слично је недавно изјавио и руски министар иностраних дела Сергеј Лавров: „Израилю почему то можно иметь ядерное оружие а Ирану почему то нельзя.”
У Србији стварну власт држе Вашингтон, Лондон и Брисел. Они то више не раде војном окупацијом, већ им за то служе „NGO”, „невладине организације”. Данашњи режим у Србији само спроводи политику „невладиних организација”, које нису ништа друго до промотери страног утицаја и интереса. Само земља која не дозвољава њихов рад може за себе тврдити да је суверена.
У 18. веку турску окупацију српских земаља омогућиле су „потурице”, односно јаничари. У нашем, 21. веку ту улогу преузеле су „невладине организације.” После геноцида који је јеврејска држава Израел починила над арапским цивилима, те организације изгубиле су свако морално право на постојање.
Колико је натовски „невладин сектор” у Србији сигуран у своју моћ, будући стварна власт у земљи, показује и недавна изјава једне од водећих особа те организације. Зато вреди цитирати Мишу Вујовића:
„Када једно друштво престане да брани своју децу – престало је да буде друштво. Када се смрт детета релативизује, исмеје или оправда, престаје и људскост. И када неко попут Наташе Кандић, за коју се годинама говорило да се бори за људска права, изговори реченицу: ʼЗашто жалите за Милицом коју је НАТО убио на ноши?ʻ – онда та реченица не заслужује полемику, већ моралну пресуду. Милица Ракић имала је три године. Седела је на ноши, у купатилу породичне куће у Батајници. Ту ју је убила НАТО граната.”
Шта то говори? Да су људи из натовског „невладиног сектора” погазили саме основе на којима почива заједница. Ако се не можемо договорити око најбитнијих ствари, на пример да је убиство девојчице од три године злочин, већ се то покушава оправдати неким вишим циљевима једне стране силе, којој невладин сектор служи, онда та држава практично не постоји. Да смо држава у којој се поштује закон, јавни тужилац би требало да покрене процес против те особе, јер вређа осећања родитеља који су изгубили девојчицу, али и већине становника Србије.
Categories: Гостинска соба
Živkoviću, ovaj put tekst je savršen.
Можда сам ја слеп, или глув, или глуп, али ја заиста нигде не видим да је „свет згрожен“ оним што се дешава у Гази. Напротив, пре бих рекао (колико год то било вулгарно) – заболе их патка!
Која се од великих сила и суперсила згрозила над оним што чине помахнитали јеврејски крволоци и шта је по том питању конкретно предузела? Нико пред том светском јеврејском мафијом не сме да шукне. Они су владари на овој Планети. Сви велики ратови и све велике кризе на Планети су апсолутно у њиховој режији. Деценијама и вековима.
Кад је почео распад СФРЈ, у Европи, Америци, Канади… хистерична вриска се чула до неба чак и кад је неко био премлаћен од стране српске полиције. Кад је почео рат, стављени смо у концентрациони логор и разапети на крст као Христос, иако нисмо били ни налик оном што је Израел према Палестинцима.
Овде се ради о десетинама хиљада побијене деце и убијању цивила као да су гамад. Нико ни речи. А и оно мало речи које неки изговоре, боље да су ћутали.
@ Kritičar u pokušaju
Имам утисак да је овај комплимент дан само зато што је господин Никола овај пут изоставио критику Русије! То јест, није споменуо зла и издају Србије коју је Руска држава починила Србима у задњих 35 година! Србија је тренутно колонија Запада захваљујући Русији! Спомињао је „невладине организације“, т.ј. „страновладине организације“, али није споменио ни Кремљ ни Путина. Врло интересантно!
Руска држава је била и остала један веома важан сарадник НАТО злочинаца и велики фактор у злу урађеном Србији, укључујући и помоћ масовном убици Билу Клинтону да окупира Србију 2000-те, када је издајник Милошевић замењен ДОС издајницима! Криминална сарадња Русије са НАТО-ом је константа, а нарочито током тренутне владавине Путина, а против и других земаља сем Србије, као што су Белорусија, Јерменија, Либија, Украјина 2014-те (помоћ обојеној револуцији), Сирија, Судан, Северна Кореја, итд.).
Надам се да господин Никола не припада овој управо примећеној, можда чак и ново откривеној, подгрупи окорелих Русофила – оних који критикују Кремљ једино са обзиром шта раде Руском народу и Русији, али никада не критикују Кремљ са обзиром шта раде другима вам Русије, на пример Српском народу и Србији! Интересантан приступ!
Индиције да је ово случај код господина Николе?
Један од примера из [1][2]: Господин Никола веома цени тужну књигу „Србофобија код Срба“ (зове је „блиставом студијом“) професора Дејана Мировића, који је окорели Русофил. На пример, Мировић у тој књизи о тој некој „русофобији“ код Срба, етикетира Краља Милана као русофоба због једног љутитог коментара према Русији, потпуно игноришући чињеницу да је то било због тешке издаје Србије од стране Русије Сан Стефанским Уговором, који је између осталог, дозволио Отоманској Империји да поново окупира Косово, које је Краљ Милан управо био ослободио, као и доделио силне територије Србије Руском пројекту Велике Бугарске. Због овог одвратног и себичног чина Русије, Косово је остало окупирано још преко 40 година – све до 1912-те!
Ево доле су моји коментари испод ранијег чланка господина Николе, где он критикује Кремљ али само са обзиром на Русију, тако да тај чланак није етикетиран као „савршен“ од стране окорелих Русофила као овај „савршени“ чланак. Ту можете наћи листу злочина Руске државе према Србима/Србији која се протеже на задњих 250 године! Јесте, два и по века са ретким изузецима!
[1] Коментар #1 | Никола Н. Живковић: Главни непријатељи Русије су у Кремљу – Стање ствари
https://stanjestvari.com/2025/04/24/nikola-n-zivkovic-glavni-neprijatelji-rusije-su-u-kremlju/#comment-203135
[2] Коментар #2 | Никола Н. Живковић: Главни непријатељи Русије су у Кремљу – Стање ствари
https://stanjestvari.com/2025/04/24/nikola-n-zivkovic-glavni-neprijatelji-rusije-su-u-kremlju/#comment-203137