Осим две жене, људи у Београду гледали су кроз мене као кроз духа који је недоступан њиховом опажају. Откуд тако велика промјена у односу народа према људима у свештеничким мантијама
Протојереј Јован Пламенац (Фото: ИН4С)
Био сам три дана у Београду. Ходао сам улицом, возио се аутобусом…
У аутобусу ми је једна жена понудила да устане да сједнем. У Сремској улици пришла ми је жена са двоје дјечице. Препознала ме, за сваки случај припитала да ли сам то ја, и онда на мене призвала Божији благослов. Благословила ме благословом младе мајке уплашене за будућност своје дјеце у Србији.
И то је било то.
Остали, у пуним аутобусима и гужви на тротоарима, гледали су кроз мене као кроз духа који је недоступан њиховом опажају.
Ина Пламенац: Праштајте обичнима и простима што би волели да сте и ви као патријарх Павле
Не тако давно, видјевши ме у мантији, у Београду би ми на улици многи Бога назвали, па и свештенички благослов затражили. Ни годину дана нема томе…
Откуд за овако кратко вријеме тако велика промјена у односу народа у Београду према људима у свештеничким мантијама? Је ли то у њему утихла благодат крштењског очишћења? Је ли то у српском народу напрасно излапила вјеронаука?
Или су се то људи у свештеничким мантијама Српске православне цркве својом вишеслојном слаботињом отклонили од дубинског материјалног, културолошког и надасве духовног страдање српског народа?
Протојереј Јован Пламенац: Студентски протести као мјера етике и слободе сваког Србина
Није ли дошао задњи час да српски црквени клир своју послушност, кроз црквену хијерархију, Вучићу подреди личној послушности Христу?
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница прот. Јована Пламенца)
Categories: Гостинска соба
Амин!
Драги мој оче Јоване !
Заиста је такво стање у срба.
И заиста је ”вишеслојна слаботиња” код свештенства у мантијама…
И могуће је ,како велиш, да је задњи час да се црквени клир кроз црквену хијерархију врати Христу, и у одбрану наше Свете православне вере, наше Србске Цркве !
Само не од Вучића (несрећнога непомјаника), него од црквене хијерархије заражене јересју екуменизма , поготову несрећног и заблуделог Патријарха Порфирија и свих његових јеретичких заблуда !
Верујем да је то и Ваша дужност, превасходна, а онда ће и бити више народа који ће Вам прилазити по благослов.
Онда ће мо уз Божију помоћ, и помоћ Светога Саве и Светога Николаја В. и Светога Јустина и свих Светих србских богоугодника вратити Србску Цркву на Пут Светих Отаца , и самим тим делом , збацити садашњу власт !
Колико је то једноставно оче Јоване, и једини истински пут у овим нашим искушењнима…
А не ”мудри студенти, Вучић, Курта и Мурта и остале странпутице и заблуде…
Брани те веру оче Јоване јер сте на то Богом призвани !
”Јер нама Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и целомудрености”.
2.Тимотејева 1,7
И Аронов штап имаде два краја. Онај што процвате. То цветање му је трећи крај. Обична батина има само два краја.
Драги оче Јоване,
Не знам за друге али могу да кажем у своје име.
Раније сам се радовао када сретнем непознато свештено лице и радо сам тражио благослов, а данас, након три деценије свог живота у Цркви нисам сигуран да ли тражењем благослова од непознатог свештеника добијам благослов или проклетство.
Моје смућивање је почело након разговора са једним младим свештеником од кога чух изјаву да „римокатолици нису јеретици“. До тада нисам могао да помислим да постоји „православан“ свештеник који то мисли, а од тада не могу а да се не запитам за свакога кога сретнем да и он није такав? И колико је уопште свештеника који благонаклоно гледају на јеретике? И шта их уопште уче у тим богословијама? И, ако наш црквени врх покуша да направи Унију са Римом да ли ће се наћи који поп да остане православан? И да ли овај кога сретох води себе и своју паству путу спасења или путу пропасти? Итд.
За себе бих мога рећи да живим црквеним животом, али и да сам збуњен и смућен па када наиђем на непознато лице у мантији не могу да се одбраним а да ми сва ова питања не прођу кроз главу. Вероватно и непознати свештеник који пролази поред мене непознатог за њега на мом лицу примећује да нешто није у реду, као што и Ви оче Јоване, на лицима Београђана нешто чудно примећујете.
Свако добро од Господа Вам желим добри наш оче Јоване.
Данас 2025. у Јозефштату (бивши Београд) Јован Митров Пламенац 1955. из Будве још неће да прихвати да црномантијашки мртвозорници јавно и торжествено злослове злоум Александра Анђелкова Вучића 1970. из Бугојна да „Црвеном реком“ истреби васцео живот и трајно отрује земљу Србију.
Божија је последња.
Оче Јоване,
Добро је док не бију.
Или док вас не пљују.
А и то се може догодити нашем свештенству, само овог пута не од стране комуниста, или Шиптара, усташа… него од верног народа ове реде – наставите ли да да љубите папи руку. И да се „лижете“ са разним јеретицима. И да кварите нашу свету веру православну.
„Срби су луд народ“ – подсећам на речи покојног Јована Рашковића.
(Наравно, оче Јоване, све ово се не односи на Вас. Не дао Бог. Него има она народна: „кара ћерку а мисли на снаху“ – па верујем да се разумемо.)
ОСНОВНО КРЕТАЊЕ
Не препознајем то битно,
то прво,
то најближе.
Не знам ни како бих именовао
тај покрет, тај корак,
тај праг,
преко прага прелаз;
то одвајање и привезивање,
то издвајање,
то улажење…
То пристајање.
Које би се морало трубама означавати;
где се без свечаног руха
не ступа;
без залога обавезно поколебава;
где небудан
пропаствује…
Преко кога се ја
на смрт
шетам.
То Амин !
А само је то потребно,
знам.
Драган М.
Поган је наш народ, онај патриотски део ћути а они окренути ка нечастивом, вољно или кроз изманипулисаност су гласни и увредљиви.
Руку на срце црква се давно умешала у политику и то на погрешној страни.
Сетимо се Патријарха Павла који је издајничку мрцину Драшковића посећивао у затвору. Сетимо га се како је у стајао први на челу колоне изманипулисаних студената који су су били маса која је отворила врата Србије демонији 5 октобра. Сетимо се Павла који шета са Ђинђићем залуђеним петоколонашом кога је на крају смакла Америка.
Сетимо се и владике Артемија, који је био део ДОС-а, дружбовао са житима – да би га жути најурили и са Косова и са епископског трона по налогу својих газди сам амера.
Дакле Црква да држи патриотско слово и српску мисао управо како је држи и уважени Пламенац а да се клони и А и БЕ тима западне демоније
Дошао је тај час оче Јоване.
Сви се молимо Свевишњем да укрепи свештенство у вери и подари му храбрости.
Од како је Исус страдао,ни једна држава маћехинскија према свом народу није била, од ове наше тренутне.
Ако то свештенство не види, нека им Богом просто.
Ако пак види, а не сме да каже, нек се сети да су сами изабрали крст свој.
То је оно речено пророком Језекиљем:
Сине човечји, пророкуј против пастира Израиљевих, пророкуј и реци пастирима: овако говори Адонај Господ.
Тешко пастирима Израиљевим, који пасу сами себе!
Распршаше се овце Моје немајући пастира, и посташе плен свим зверима пољским.
Зато, пастири, чујте реч Господњу.
Ево Мене на пастире, и тражићу стадо Своје из руку њихових, и пастири их више неће пасти. Ја ћу отети (Вулгата: ослободити) овце из уста њихових, и неће им бити храна.
Јер тако каже Адонај Господ: Ево, Ја ћу тражити овце Моје, и Ја ћу их гледати.
Као што пастир тражи стадо своје кад су му овце распршене, тако ћу Ја тражити овце Своје, и избавићу их све из сваког места где се распршаше, у дан олујни и магловити.
Овце Христове нису бесловесне, оне знају свога пастира, глас пастира познају, глас пастира слушају и иду за пастиром јер познају глас његов.
А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинца.
Најамник није пастир.
Фарисеји не разумеше то (Јован 10:6), во времја оно, па не разумеју ни данас.
Али Ви сте то добро приметили, оче Јоване, и драгоцено је Ваше сведочанство – као још један знак времена
Јер то је слика Цркве у последња времена, у „дану облачном и мрачном“:
Црква су све овце распршене, побегле од туђинаца и најамника у одеждама пастирским, попова-лопова и владика-разбојника (и ђакона-ћакона) – и посред њих Пастир Христос, са Жезлом пастирским – Духом Светим.
А они брави које се вуку за разбојницима – оно нису овце Христове. Оне су плен разбојнички, месо.
И то санитарно неисправно месо – са паразитозом мозга; јер да су брави неуролошки здрави, познали би туђинце и побегли од њих.
Слово
Игноришем енциклопедије
Презирем мјере
Бришем ријечи
Ћутим
Чекам Слово
Да се јави
Да му дарујем
Срце
Момчило