Пазите, Срби Пија XII зову фашистичким папом. Ако је Пије XII фашистички папа – онда шта је Николај Велимировић, упитао социолог Бакић
Јово Бакић (Фото: Снимак екрана)
Доносимо део разговора социолога Јова Бакића с новинаром Александром Дикићем на зрењанинској КТВ, емитованог 23. јуна 2023, поводом Спасовданске литије у Београду на чијем челу је био кивот са моштима светог владике Николаја
Јово Бакић: Црква, то је једна тема која код Срба данас има невероватан значај и то мене увек изнова запрепашћује.
Александар Дикић: Рекли сте „Тита нема 30 и колико година“. Дакле, за његов рођендан имали смо некада слетове, а сада смо имали да се мошти шетају Београдом. Ваша оцена?
Извор: СПЦ
Јово Бакић: Да. Пазите, то је испод сваке критике. За мене је то потпуни суноврат цивилизацијски. Ви сте шетали кости једног човека кога је претходно Црква прогласила свецем 2003. године, који је познат по идејно-политичкој сродности са фашизмом. Да ли је он био фашиста у пуном смислу речи – можда не. Али имате неколико његових изјава – или остављених писаних трагова – које су апсолутно у сагласју са фашистичким духом времена у којем је он живео.
Александар Дикић: Ја мислим да је он био толико антикомунистички и антибољшевистички настројен да је прелазио и ту црвену линију, али није био једини – ту је и римски папа и Черчил и сви остали који су подржавали Хитлера и који су сматрали авангардом према бољшевику, односно бедемом према бољшевику.
Јово Бакић: Пазите, Срби Пија XII зову фашистичким папом. Ако је Пије XII фашистички папа – онда шта је Николај Велимировић; или ако је Алојзије Степинац усташки кардинал – шта је Николај Велимировић? Сад је главни аргумент – „па био је у Дахау“, да, али је у Дахау, где су Јевреји страдали, где је могао та страдања да гледа из дана у дан он написао да су они криви за Други светски рат. Управо је ту исписао најотровније антисемитске реченице.
Александар Дикић: Да, и ту се сустиче са нацистима о том масонско-јеврејском узроку свих зала на овом свету.
Јово Бакић: Па онда имате поређења Адолфа Хитлера са Светим Савом 1935. на Коларцу.
Александар Дикић: Па и папа говори о провиђењу кад је Хитлер дошао на власт.
Јово Бакић: Па имате раваничке говоре поводом 550. година Косовске битке, где он заправо говори о Србима као аријевском народу – који је заједно са осталим Словенима предодређен да брани Европу од комунистичке, азијске најезде.
Александар Дикић: Да, био је антибољшевик, радикалан.
Јово Бакић: Све су то ставови који су врло блиски фашистичким. Па онда имате организациону повезаност богомољачког покрета, којем је он био на челу између два светска рата, са збором Димитрија Љотића – који је несумњиво био фашистичка организација. Дакле, то вам је нешто где морате њега да, заправо, доведете у блиску сарадњу, у идејно-политичку блискост са тадашњим фашистичким покретима.
Александар Дикић: Ту се сада праве неке ревизије и ту се сада праве неке нијансе – ако си против Југославије, ако си против комуниста, ако си против Тита, наравно, иако си антисрпски против ових суседа онда си ти квалификован да будеш чистокрвни Србин и слављен у овом времену.
Јово Бакић: И то је тај историјски ревизионизам који нема много везе са прошлошћу, са реалном прошлошћу. Јер владика Николај је био Југословен, „Збор“ је био југословенски фашистички покрет. Њихова идеологија је била југословенски фашизам. Владика Николај, Јустин Поповић су били релативно томе блиску, само што је Јустин био у много мањој мери политизован, и код њега нећете наћи изричиту блискост са идејно-политичким садржајима фашизма, а код Николаја хоћете.
Александар Дикић: Какав је политички светоназор људи који иду за тим моштима?
Јово Бакић: Људи који иду за тим костима нису свесни, нису читали шта је Николај Велимировић писао, за њих је сасвим довољно што га је Црква прогласила свецем, они га свецем и сматрају. У међувремену је дошло до измишљања традиција, то ношење костију по улицама то је једна новокомпонована бесмислица, то нема везе ни са чим. Народ је постао сујеверан, људи се крсте по тролејбусима, трамвајима, аутобусима кад пролазе крај цркава. То је нешто ново, измишљање традиције. У том смислу ми смо јако много назадовали, у сваком погледу.
Свети Јустин Нови (Ћелијски): Владика Николај – највећи Србин после Светог Саве
Александар Дикић: Шта и ко је одговоран за ту регресију? Да додам – део опозиције је био у тој колони?
Јово Бакић: Комплетна олигархија је одговорна, јер олигархији одговара заглупљен народ. Олигархији одговара да народ не размишља ни о чему.
Препис и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Благо нама Србима кад нам је ово прихватљив кандидат за избрну листу.
Па инересантно је да обрнути пентаграм не смета саговорницима али „кости“ то је примитивизам.
Не аргументована фразеологији, као нешто се подразумева у њуховом систему ново вредности, авангарда Европе.
Плашим се да ако се овакви буду истицали АВ ће да изгледа прихватљив.
Бранитељ
Данас сретох бранитеља
Каже да хоће да нам је узму
Ја га упитах
А коме она треба
Он се збуни
Мора бити неко
Иначе ће он
Остати без посла
Његове провокације
Пролазе крај мене
Као бичеви магле
Ношени повјетарцем
Момчило
Nikolaj Velimirovic je jedan od najpametnijih Srba dvadesetog veka , mozda i uopste .A Bakic je banalna ******* cije misljenje iz nejsanih razloga ovde prenosite .
Хвала Стању ствари што нас повремено подсећа на ове „мислиоце“….
@Земљак : Све Вам је разумно и сажето изречено да није наводница којима тврдите како нису истински мислиоци они који мисле непопуларне мисли . Ваљда МИСЛИТЕ да је једини исправан став како се о цркви и СВЕЦИМА не сме мислити .
Хвала Стању ствари што не користи корито да под њим кенселује , у ово време готово незамисливе чупаве мисли
Добро је Тито оценио, уништио нас је, да ни за 100 година нећемо моћи да се опоравимо. Увек је било потурица, арнауташа, унујата али су се они након расрбљивања моментално удаљавати и ткиво и дух народа који би преостао – био би здрав.
А ови европски Срби потомци Југословена су ту међу нама и из центра Београд нам кроје судбину и смућују душу народа.
@Напуњена глава сновима : Све је тачно осим чињеница и њихове интерпретације …
А ако је светоназор Јова Бакића (социолога) онај на дуљењу чијег домета треба делати, ал’ да се не истањи, шта смо онда ми?
Фашистички папа римски је Пио Дванаести или Еуђенио Марија Ђузепе Ђовани Филипов Пачели 1876-1956. из Рима.
Усташки кардинал или стожерник је Алојзијус Виктор Јозефов Степинац 1898-1960. из Брезарића.
Нацистички заточеник и логораш је Свети Николај Охдридски или Никола Драгомиров Велимировић 1880-1954. из Лелића.
Монтенегрински титоиста је Јово Светиславов Бакић 1970. из Штитарице Мојковачке.
Монтенегрини, сами кажу, су црвени хрвати.
Титоисти, сами кажу, су црвене усташе.
Боже, саклони!
„Црква, то је једна тема која код Срба данас има невероватан значај и то мене увек изнова запрепашћује.“ Чињеница да небо-земна Црква Христова запрепашћује једног безбожника, a priori показује, сваком ко има очи да види, да та установа има изузетно велику вредност.
„Рекли сте „Тита нема 30 и колико година“. Дакле, за његов рођендан имали смо некада слетове, а сада смо имали да се мошти шетају Београдом.“ Поредити мошти Светитеља, пред којима се, иначе, у хришћанској историји догодило безброј чуда исцељења, са безбожном манифестацијом у сврху индоктринације заведених и уплашених људи – испод је сваког нивоа. Светитељи и њихове мошти су нас очувале у истинитој вери и то у непосредној сенци крвожедног Ватикана – читавих хиљаду година. А Тито, који је посредно или непосредно био слуга Ватикана, разарао нас је по ватиканском налогу, сад више не споља него изнутра и у свом задатку био прилично, али не баш савршено успешан. Преживели смо и остали Христови. И сада неки несрећни Дикић пореди жртве Ватикана са слугама Ватикана. Трагикомично.
„Пазите, то је испод сваке критике. За мене је то потпуни суноврат цивилизацијски. Ви сте шетали кости једног човека кога је претходно Црква прогласила свецем 2003. године, који је познат по идејно-политичкој сродности са фашизмом.“ Цивилизацијски суноврат, по Бакићу, представља литијско ношење моштију највећег Србина после Светог Саве (Свети Јустин Ћелијски), али нисмо чули од Бакића, шта представља, рецимо, покушај уједињеног содомитског бала у центру Београда – можда „цивилизацијски искорак“ из „паланачке мочваре“? Притом, лепити светом владици Николају етикету фашизма без икаквог доказа, „пазите“, Бакићу, „то је испод сваке критике“.
„Да ли је он био фашиста у пуном смислу речи – можда не.“ Ма шта нам наприча! Није био „у пуном смислу речи“, али тек „можда“! А можда баш и јесте „у пуном смислу“ – на подмукао, прикривен начин, зар не?! Доказе немамо, али потенцијала за „прави фашизам“ има! Хоћемо ли добити неки опипљив доказ за ово небивало бунцање?
„Али имате неколико његових изјава – или остављених писаних трагова – које су апсолутно у сагласју са фашистичким духом времена у којем је он живео.“ Неколико изјава на основу којих Бакић изводи Николајеву „идејно-политичку сродност са фашизмом“ и „сагласје са фашистичким духом времена“! Али уместо да видимо прво те изјаве, па да онда уследи критика, Бакић, обратно, прво лупа етикете да би нас „пажљиво“ уверио да је свако опирање његовим безбожним судовима, ништа друго до „потпуни суноврат цивилизацијски“. Да ли је то можда нека нова, нама непозната „научно-критичка“ метода?
„Пазите, Срби Пија XII зову фашистичким папом. Ако је Пије XII фашистички папа – онда шта је Николај Велимировић…“ „Срби Пија XII зову фашистичким папом“? Наравно да га тако зову Срби, али не само Срби већ и многи други народи, то јест упућенији представници разних народа, зато што Папа Пије XII јесте фашистички папа. Рецимо: „Папа Пије XII је знао да постоје концентрациони логори у Другом светском рату а доказ за то стиже директно из Ватиканске архиве. Наиме, постоји писмо које доказује да је Еуђенио Паћели, папа Пиje XII, био упознат са масовним истребљењем Јевреја. Писмо је пронашао Ђовани Коко, архивиста и истраживач при Светој столици“ (https://rts.rs/vesti/svet/5273489/papa-pije-12-pismo-nacisti-maskar-jevreji.html). То нам је свима, укључујући и Бакића, јасно. Али чему инсинуација да је владика Николај у било чему сличан овом папи? На основу чега? Одакле Бакић изводи везу владике Николаја и нациста?
„…Или ако је Алојзије Степинац усташки кардинал – шта је Николај Велимировић?“! Такође, свима нам је јасно у вези Степинца: „После проглашења НДХ подржавао је усташки режим и залагао се за опстанак НДХ.“ Али какве то везе има са владиком Николајем који је од почетка рата био инерниран, прво у Љубостињи и Војловици, а затим у нацистичком логору Дахау? Како је могуће да један доктор наука буде овако силно острашћен у свом безбожништву да може да сугерише сличност између две, очигледно, супротне појаве?
„Сад је главни аргумент – „па био је у Дахау“.“ Наравно да је аргумент, докторе наука, него шта је до озбиљан аргумент! Или, ако мислите да је то био тек „подмукло прикривен параван за шуровање са Хитлером у сврху истребљења Јевреја“ – не инсинуирајте, него докажите. Бакић Николајево очигледно логорско страдање под нацистима ставља у заграде, а „неколико његових изјава“ (и то предратних!) овај доктор социолошких наука уздиже на пиједестал крунског доказа „Николајеве сродности са нацизмом“! Притом нас не удостојава чак ни упознавања са садржајем тих изјава!?
„…Да, али је у Дахау, где су Јевреји страдали, где је могао та страдања да гледа из дана у дан он написао да су они криви за Други светски рат.“ Подла клевета! „Кад год се поведе прича о светом Николају (Велимировићу), епископу охридском и жичком, Хитлеровом утамниченику (…остао је под немачком стражом до краја рата), појави се неко ко га због оштрих речи на рачун антихришћанске природе талмудског јудаизма, исписаних у књизи „Речи српском народу кроз тамнички прозор“, оптужи да је био мрзитељ јеврејског народа“ (Владимир Димитријевић, https://www.pecat.co.rs/2012/02/da-li-je-vladika-nikolaj-bio-mrzitelj-jevreja/). Николајева тврдња да су Јевреји расути по читавом свету зато што су распели Сина Божијег, није га спречавала да „ризикујући свој живот спасе две Јеврејке.“ (Владимир Димитријевић, https://www.pecat.co.rs/2012/02/da-li-je-vladika-nikolaj-bio-mrzitelj-jevreja/). Другим речима: То што ће неко, попут Бакића, малициозно да извуче из контекста неке Николајеве ставове и неосновано их повеже са нацизмом, губи смисао и тежину пред чињеницом да је Николај својим мислима, речима и делима, физички спасао две припаднице (од нациста) прокаженог народа. Дакле, човек који је био у нацистичком заробљеништву и спасао две Јеврејке проглашен је од стране једног доктора наука за „сагласје са фашистичким духом времена у којем је живео“! O tempora, o mores!
„Управо је ту исписао најотровније антисемитске реченице.“ Да је управо ту био у таквом сагласју са нацистима, зар би трпео њихов терор? Ту је и скривени смисао зашто нас Бакић не упућује у „инкриминисани садржај“ тих реченица – можда зато што у њима и нема ничег антисемитског? На данашњем примеру израелског рата у Гази можемо видети како функционише та логика: Ко год тврди да је јеврејско убијање палестинске деце – геноцид, може бити осумњичен за антисемитизам. Али, суштина је у следећем: шта год да је написао Николај (пре Дахауа или у њему) – где је ту веза са нацистичким режимом? Јер ако неко, попут Бакића, Николаја хоће да пореди са папом Пијем Дванаестим и Алојзијем Степинцем – који нису тек имали покоју мисао која се може довести у везу са нацизмом, него су, штавише, активно учествовали у геноцидном процесу (или макар нису учинили ништа да спрече неке злочине, а могли су) – онда би требало ваљда да докаже и Николајеву наводно „непосредну везу“ са нацизмом у окупацији, а не само да нас упућује на неке изјаве типа „може да буде, али не мора да значи“.
„…Ту се сустиче са нацистима о том масонско-јеврејском узроку свих зала на овом свету.“ Па и Дикић је, ако се не варам, доктор наука? Ја нисам доктор наука, али зар је потребно то бити да би се увидела једна толико једноставна чињеница: ако два човека имају слично мишљење о трећем човеку, да ли из тога аутоматски следи да се та два човека слажу и у начину поступања према том човеку?! А то посебно ако знамо да је први (нацисти) трећег (Јевреје) покушао да избрише са лица земље, а други (владика Николај) је спасао две Јеврејке, и то не у мисаоном спорту, већ у пракси, стављајући свој живот на коцку. Узгред буди речено, да ли је Дикић или било ко уопште покушао да докаже како масони нису узрок, можда не свих, али многих зала на овом свету? И зар тај овај Дикићев паушални покушај „потирања завере“ није такође, макар несвесно, помоћ у оснажењу те исте, ипак сасвим несумњиве завере?
„Па онда имате поређења Адолфа Хитлера са Светим Савом 1935. на Коларцу.“ И тек када је скувао своје слушаоце, помиње (али опет не цитира!) базу одакле црпи отров за своје клевете, притом, наравно, занемарујући контекст у коме је владика Николај изрекао своју мисао. „Коначно, треба пажљиво прочитати беседу „Национализам Светог Саве“ коју Николај изговара на Коларцу марта 1935. године где заиста упућује једну дискретну похвалу на рачун немачког вође (не именујући га), а који тада, у другој години своје владавине, неочекивано показује интересовање за хришћанство, пружајући снажан отпор ватиканском империјализму и покушавајући да организује „нешто налик националној цркви“ у својој држави, а што је била сензација за читав хришћански свет. Не само зато јер су такви покушаји ранијих векова окончавали на ломачи, већ и зато што Хитлер то чини у доба када међу западним владарима влада савршена равнодушност према хришћанским идејама и питањима. Хитлеров изненадни обрт оставља утисак и на Николаја који зато при крају своје светосавске беседе каже: „…Ипак се мора одати поштовање садашњем немачком Вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео, да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у XX веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик подузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју…““ (Жељко Перовић, https://znamenje-pirot.blogspot.com/2020/07/blog-post.html.) Рећи да је Хитлер (четири године пре почетка Другог светског рата), „дошао на идеју Светога Саве“, можда показује једну веома условљену и привремену заблуду владике Николаја, али никако не доказује Николајев наводни „фашизам“. Јер није Николај касније дошао на Хитлерову нацистичку идеју, већ је Хитлер ако је икада и „дошао на идеју светог Саве“, касније свакако скренуо са ње у пропаст.
„Па и папа говори о провиђењу кад је Хитлер дошао на власт.“ Али где је овде Николај говорио о провиђењу? Дикић то може тако олако да каже само из једног разлога – нису цитирали горњу Николајеву изјаву и то управо изјаву око које се врти читава клевета овог обезбоженог и обезглављеног двојца без кормилара.
„Па имате раваничке говоре поводом 550. година Косовске битке, где он заправо говори о Србима као аријевском народу – који је заједно са осталим Словенима предодређен да брани Европу од комунистичке, азијске најезде.“ Имамо Раванички говор Светог владике Николаја, али ми ћемо га, за разлику од намерно непрецизног Бакића, цитирати: „Чији сте ви, мали Срби? Ми смо деца Божја. И људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена друге расе и друге вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани.“ (https://www.lobi-info.rs/beseda-svetog-vladike-nikolaja-odrzane-na-550-vidovdan-u-manastiru-ravanica-1939-godine/.) Шта је спорно у овом цитату (једином у коме се, у тексту, помиње „аријевски народ“)? Где су ту Хитлер, нацизам, расизам, антисемитизам? Где је ту уопште мржња према било коме? Напротив, у контексту овог инкриминисаног термина владика Николај сугерише управо антихитлеровске вредности: „Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена друге расе и друге вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању.“ Заиста, једна прилично јалова конструкција друга Бакића!
„Све су то ставови који су врло блиски фашистичким.“ Закључак?! Какав закључак?! На основу чега? Да ли је неко видео фотографију чланова краљевске породице како децу уче нацистичком поздраву (https://www.vijesti.me/svijet/evropa/171921/britanska-kraljevska-porodica-da-objavi-kakve-je-odnose-imala-s-nacistima)? Шта ћемо са енглеским коренима немачког антисемитизма (https://stanjestvari.com/2024/02/10/engleski-koreni-nemackog-fasizma-2/)? Бакић праве кривце прећуткује, а невине проглашава кривим. Ако на овај начин мисли да гради лажни „Мост између Истока и Запада“, то је свакако његово право, али тај мост је на лошим, непоузданим, ненаучним, нељудским и антихришћанским темељима, и дужност и задовољство нам је кроз ову нејаку критику учествовати у рушењу тог лажног моста.
„Па онда имате организациону повезаност богомољачког покрета, којем је он био на челу између два светска рата, са збором Димитрија Љотића – који је несумњиво био фашистичка организација.“ Још једна врло опасна инсинуација уз манипулативно представљање неспорних чињеница. Да чујемо шта каже Раско Ломпар који се крајње непристрасно бавио ликом и делом Димитрија Љотића (чије су дубље везе са нацизмом неспорне): „Димитрије Љотић и епископ Николај Велимировић познавали су се вероватно тридесетак година, док су у садржајнијим контактима били око петнаест. Њихов однос тумачен је на различите начине. Једни су сматрали да је епископ Николај следио Љотића, други, међу којима и патријарх Гаврило Дожић, да владика управља Збором. Оба ова приступа чине се погрешним. Епископ Николај био је засигурно „старији“ саговорник, чије је мишљење Димитрије Љотић ценио. Неке своје ставове образовао је, по сопственом признању, под утицајем епископа Николаја, који је с друге стране сугерисао низу својих следбеника из редова свештенства да ступе у Збор уочи Конкордатске борбе и током ње. Иако је годинама као чињеница узимано да је богомољачки покрет ступио у Збор, доказа за то нема. Чињеница је да је међу вођством оба покрета било преклапања, али чланство није масовно ступило у Збор. Прекретницу у односу њих двојице, али и Љотића и СПЦ у целини представљала је подршка цркве догађајима од 27. марта. Током окупације Љотић је неуспешно настојао да приволи епископа Николаја за сарадњу са окупатором и ангажовао се како би се услови његове интернације олакшали. Апеловао је на немачке органе више пута, тражећи да се он и патријарх Гаврило пусте из заточења. У приватним разговорима одавао је утисак разочараности епископом, а други збораши су отворено нападали Велимировића као фаталну личност. Упркос бројним неслагањима током рата, епископ Николај Велимировић је након погибије Димитрија Љотића априла 1945. одржао похвални говор о покојнику“ (https://catenamundi.rs/vidici/ko-je-bio-dimitrije-ljotic-rastko-lompar/.) Сама Бакићева реченица, дакле, није сасвим нетачна, али у контексту овог клеветничког исечка из интервјуа, она је у функцији „само још једног доказа Николајеве везе са фашизмом“. Међутим, Бакић се невешто прави луд, јер ништа није доказано! Напротив, Николај се са Љотићем, у основи, и разишао због нацизма. И то што су неки богомољци под утицајем Николаја ступили у Збор због борбе против конкордата, никако није, нити је могло да значи подршку фашизму и нацизму. И то што је Николај хришћанину Љотићу, упркос сукобима са њим, држао посмртни говор – нема никакве везе са наводном Николајевом подршком фашизму. Бакић, једноставно, ништа није ни показао, ни доказао. Срамотно низак ниво научно-критичког капацитета за једног доктора наука. Безбожну идеологију је ставио изнад науке.
„Дакле, то вам је нешто где морате њега да, заправо, доведете у блиску сарадњу, у идејно-политичку блискост са тадашњим фашистичким покретима.“ Ви Бакићу, сигурно морате, то је, претпостављам, „источно-западни императивни мост“ Вашег деловања, али ми не морамо и нећемо – зато што „идејно-политичке блискости“ Николајеве „са тадашњим фашистичким покретима“ једноставно – нема.
„Јер владика Николај је био Југословен, „Збор“ је био југословенски фашистички покрет.“ Да је Збор био југословенски покрет, у то нема никакве сумње, али да је владика Николај био Југословен – први пут чујем у животу. Да ми је само знати, зашто је Бакићу потребна оваква вештачка симетрија?
„Њихова идеологија је била југословенски фашизам.“ Ах, наравно, пошто су све претходне тезе о Николајевој наводној фашистичкој идеологији биле преслабе и неутемељене, Бакић се дохватио последње сламке: да преко „заједничког исповедања југословенства“ поистовети Николаја са Љотићем и фашизмом! Не баш нарочито домишљато, јер у каквој су то чврстој вези југословенство и фашизам?! При чему, није уопште јасно одакле Бакићу тврдња да се Николај осећао као Југословен? Бакићев дупли промашај.
„Владика Николај, Јустин Поповић су били релативно томе блиски, само што је Јустин био у много мањој мери политизован, и код њега нећете наћи изричиту блискост са идејно-политичким садржајима фашизма, а код Николаја хоћете.“ То што је Јустин био мање заинтересован за политику, никако не доказује Николајеву блискост фашизму. Бакић је ту лаж петнаестак пута поновио, али ниједну тврдњу релевантним доказима није поткрепио.
„Какав је политички светоназор људи који иду за тим моштима?“ Бакић храбро предводи ову безбожну тираду али и Дикић асистира за медаљу! Пошто је „утврђена Николајева веза са фашизмом“, сада се поставља питање: да нису и ови који иду за моштима, заправо, фашисти?! Иако су црквени људи углавном русофили и што се Русија hic et nunc бори против експлицитног (бандеровског) неонацизма и неофашизма у Украјини, Дикићу не пада на памет да пита друга левичара, доктора безбожних наука, Јову Бакића, као то да људи који у Русији подржавају борбу против неонацизма, у исто време поштују мошти „идеолога нацизма“, како се Бакић усудио изразити? Наравно да не пита, јер би само то једно питање у прах сручило читаву ову Бакићеву несувислу конструкцију.
„Људи који иду за тим костима нису свесни, нису читали шта је Николај Велимировић писао…“ Напротив, Бакић није читао шта је Свети Николај писао, или, ако је и читао, није добро разумео, а ако је добро разумео, идеолошки нечасно интерпретира прочитано. Ипак, треба га разумети. Онај ко светитељске исцељујуће мошти не разликује од кости иструлелих лешева – није ни способан да уочи нешто дубље и више од јаловог и лажног „повезивања са фашизмом“.
„…За њих је сасвим довољно што га је Црква прогласила свецем, они га свецем и сматрају.“ Напротив, Свети владика Николај је светитељем сматран много пре канонизације. Црква није партијска организација у којој „Тито наређује слетове“. Уосталом, да Свети Николај није свет, имали бисмо само бакићевске „кости“, а не светитељеве мошти.
„У међувремену је дошло до измишљања традиција, то ношење костију по улицама то је једна новокомпонована бесмислица, то нема везе ни са чим.“ Ако је ношење моштију и новија традиција, то није никакав доказ против ње. Једно је сигурно: Бакићев идол Лењин (по свему судећи немачки шпијун), антипод Христов, посмртно је „покушао“ да „утемељи“ једну сасвим другачију традицију: „Када се 1920-их година излила канализација у на брзину изграђеном Лењиновoм маузолеју на Црвеном тргу у Москви јер се десило оштећење канализационог система испод њега, а у коме се и дан данас налази Лењиново балсамовано тело, велики и Свети патријарх московски и све Русије Тихон изговорио је чувену реченицу „Спрам моштију и јелеј“ (руски: „По мощам и елей!“) која га је између осталог коштала мучеништва и тровања од стране комуниста.“ (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%B8.)“ Хвала Богу, Светом мученику Тихону и његовој жртви, традиција лењинистичког канализационог „јелеја“ није заживела – молимо се Богу да тако и остане.
„Народ је постао сујеверан, људи се крсте по тролејбусима, трамвајима, аутобусима кад пролазе крај цркава.“ Бакић, упркос томе што је његов допринос критичкој мисли, као што видимо, немерљиво занемарљив, пронашао је, по свему судећи, револуционарни угао посматрања неких црквених појава. Тако, ако су ранији безбожници критиковали саме мошти, Бакић је измислио критику моштију у покрету (у литијама); ако је ранијим безбожницима сметало што се људи крсте у храмовима, Бакићу смета што се људи крсте по аутобусима кад ови пролазе поред храма. Кад, дакле, саберемо два и два, не смета му „црквена статичност“, смета му „Црква у покрету“. Занимљив угао. Бакићев допринос безбожној критици црквених појава. Питања попут „чему то служи?“, оставићемо по страни. И ако је, како каже Бакић, сујеверје кад се човек крсти, да ли је онда можда остављање хране на гробу за покојника – истинска вера (миг за доктора наука друга Бакића)?
„То је нешто ново, измишљање традиције. У том смислу ми смо јако много назадовали, у сваком погледу.“ Ако су мошти у литији и осењивање крсним знаком у аутобусу поред храма „измишљање традиције“ и „назадовање“, шта би онда за Бакића могло да представља „цивилизацијски“ а уједно и левичарски искорак? Можда опет Лењин? „Почетком јануара 1919. године, у јеку грађанског рата, Лењин издаје налог да се изврши још један удар на Цркву. Први пут у историји православне Русије врши се чудовишно светогрђе – у манастирима и храмовима се јавно одузимају мошти светаца. Вођа револуције се дрзнуо да оскрнави мошти преподобног Сергија Радоњешког (1321–1391), оснивача и игумана Тројице-Сергијеве Лавре, који је благословио кнеза Димитрија Донског пред битку на Куликовом пољу 1380. године. (…) Од 1. фебруара 1919. године до 28. септембра 1920. године извршена су 63 скрнављења моштију.“ (https://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/184-boljsevicka-revolucija-i-progon-crkve.html) Имали смо нешто слично под Титом. Да ли је то, друже Бакићу, донело срећу српском народу? Да ли би можда неолењинизам у кључу горњег цитата, можда, за Вас престављао „цивилизацијски искорак“ који призивате? И ако је тако, можда подржавате поновно, актуелно скрнављење моштију од стране укро-нациста и то, гле чуда, опет баш у Лаври, овог пута Кијево-Печерској (https://www.politika.rs/scc/clanak/559179/ukrajina-kijevsko-pecerska-lavra-zapad)? Али, обратите пажњу – зло је („цивилизацијски“?!) узнапредовало: Док су комунисти безбожно уништавали мошти, неонацисти моштима тргују са окултним Западом (чија је идеологија воља за моћ), са западним окултистима који да су мошти=моћи, зато и хоће да их одузму од нас, да бисмо постали немоћи, а они покушали енергију тих моштију-моћи, на окултан начин да окрену у своју корист. Зато „кошчати“ Бакић потпуно промашује тему.
„Комплетна олигархија је одговорна, јер олигархији одговара заглупљен народ. Олигархији одговара да народ не размишља ни о чему.“ У овом делу свог интервјуа Бакић је покушао да нас убеди да је Свети владика Николај „идеолог фашизма“. Није изнео ниједан ваљан доказ у прилог својој тврдњи. Али пошто он и његови другосрбијански и аутошовинистички саборци имају већину медија у Србији (чак и многе назови патриотске), није им тешко да наивне и неупућене заглупљују просипањем оваквих сплачина по глави становника. Баш зато је важно да им не прећуткујемо овакве опасне, тенденциозне и лажне текстове. Свети владика Николај није имао никакве додирне тачке са нацизмом, фашизмом, расизмом и антисемитизмом. Николај је био, јесте и биће светитељ Христов, следбеник Светог Саве, учитељ Светог Јустина – путовођа Српског рода у Живот Вечни.
Тропар Николају, глас 8. Златоусти проповедниче Васкрслог Христа,/ путовођо рода Српског крстоносног у векове,/ распевана лиро Духа Светога,/ поносе и љубави монаха,/ радовање и похвало свештеника,/ учитељу покајања свенародни владико,/ человођо Богомољне војске Христове,/ свети Николаје Српски и Свеправославни,/ са свима Светима Небеске Србије,/ моли Јединог Човекољупца:/ Да подари мир и слогу роду нашему.
Чух од неког, да су мању штету направили овакви ликови као Ј. Бакић, Грухоњић, Бисерко… у односу на Вучића. Не бих се сложио. То су људи који обликују мишљење младих, што је сад видљиво, а тек ћемо видети шта ћемо дочекати. Увек може горе, о томе бар имамо искуства ми 40+.
Зато како рече један духовник
,,Револуција лична, а не улична“.
Ха, ха! Јово Бакић, испушена лула дувана којем су и његови студенти одсвирали крај (да не кажем – и деца га на улици запи*ала), безбожничка испрана избледела крпа, назива владику Николаја и Ава Јустина фашистима ! И то само зато што су некад, хтели не хтели, поменули чак и Хитлера, Јевреје, можда и Папу, а нису о њима изговорили речи које пријају истанчаном комунистичком уху Титиног псеудо-комунисте и безалтернативног идолопоклоника евроатлантистичког неонацизма, Јове Бакића!
Ко год је покушао на „Стању ствари“ да каже да УВЕК може горе, бивао је нападан. Коментатори, неки од њих веома агресивни, одмах би му залепили етикету „ћација“, „вучићевца“ и „бота“. То је рађено (и ради се и даље!) људима који јавно делају попут нпр. Слободана Антонића (може ли неко хладне главе да сад поново прочита његов чланак о протесту 15. марта па да поштено каже где је то Антонић погрешио?), или и некима који овде не само да објављују, него и под именом и презименом дискутују испод својих чланака (нпр. Ранко Гојковић). Залепиш им да су „режимлије“ и „удбаши“ јер не подржавају безрезервно студенте – и крај разговора. А да и не говоримо о обичним коментаторима чланака који би се дрзнули да искажу другачије мишљење.
И да, власт је једнако „обојена“ као и ови Бакићи – и природна жеља многих родољуба је да је виде како заслужено пада, али то ипак не уклања зебњу пред оним што може доћи после. Ауторско право на баналну реченицу о јурењу напредњака моткама по улици (изречена вероватно у свакој српској кафани), свечано је оверено и уручено Јову Бакићу, човеку за ког је Свети Владика Николај исто што и Степинац! Лема о једнакости четника и усташа се наставља и у XXI веку, чак и на најгледанијој „независној“ КТВ телевизији омиљеној код народа који протестује. Дакле, ако неко буде јурио власт по улици, мораће да има лиценцу потписану од Бакића, ако разумете шта хоћу да кажем.
Ја бих урамио и држао изнад стола сваког српског родољуба, како промене замишљају људи попут Миле Пајић, Марије Васић и др. активиста ПСГ и студентске орг. „Став“ (а које величају као неке хероје и на Србин.инфо – да не идем даље), ухапшених 14. марта уочи великог протеста у Београду. На снимку који је власт показивала као „доказ припремања државног удара“, чује се Мила Пајић: „Слажем да би било најбоље да се деси нека пизд*рија, али није у нашој моћи да се реализује, јер тај број људи не можеш да контролишеш. Надам се да ће да крену неки Краљевчани, Чачани, али не верујем да ће то да се деси ако крене 30 твојих лојалиста“.
Дакле, прљави посао рушења треба да одраде „Краљевчани и Чачани“, по већ виђеном рецепту Веље Илића и 5. октобра. Да жестоки момци са шајкачама и тробојкама улете у скупштину и на своја плећа приме пендреке или куршуме, а после ће да дођу еколози, џендеристи и воук-ефендије да поделе плен.
И даље овде читам коментаре (све ређе, додуше) у којима се и даље пишу панегирици имагинарним студентима. Да подсетим: када су студенти кренули на бициклима у ЕУ, овде се писало како ће им се омладина тамошњих земаља прикључити у протестима! Како ће покренути револуцију против својих одрођених власти, како ће пример српских студената преобразити Европу и свет… Ко је бар мало видео ту Европу, зна да људи „лајкују“ лаке ноте о томе што нам се снило. Мени се тада није дало ни да коментаришем ту наивност која је најављивала надолазећа разочарања. Коментари су у међувремену постали још горчији, мени симпатични Ваљевац је од поетског надахнућа прешао у вулгарне каламбуре – наводим ово само као приказ стања духа, није ми друга намера.
Волео бих да нађем сјајан коментар на СС (не могу се сетити аутора) који је лепо упозоравао да се западноевропљани (или биће Англосаксонци?) сналазе као риба у води у „кризном менаџменту“. Јако је наивно мислити да ћемо све њих да превесламо само полетом и чистим срцем хиљада младих који су искрено, и под српским знамењима, марширали диљем Србије. Као да немамо пример од јуче из Црне Горе где су после величанствених литија ипак прилично лако наметнули владу која и даље дрви исту причу о Сребреници и не пада јој на памет да отпризна Косово.
Мени делује као да се ради на агенди дефинитивног пребацивања Србије у блок Запада, где и власт и опозиција (а сада и нови друштвени чиниоци) вредно испуњавају обавезе пред својим стварним господарима.
Докле се стигло?
1) СПЦ, која је пре ових догађаја била институција од НАЈВЕЋЕГ поверења у народу, сада се посматра са подозрењем. Недостатак храбрости (ако смем тако да кажем) њених архијереја, да се о догађајима изјасне јасно, а камо среће и поведу и усмере, сведен је на немушта саопштења (ин)директне подршке власти и избегавању да се види „elephant in the room“ што би рекли Англи. Преовлађује утисак конформизма и безидејности пред изазовима времена, уз додатне инјекције разних активизама, млаког екуменизма и покушаја да се уђе у дигитални простор у ком већ харају урагани медијских манипулација.
Са друге стране, на црквене власти су бесно насрнули разочарани патриоти, тражећи лупом у посланицама трагове јереси из првих векова хришћанства. Да не судимо потписницима петиција (од којих можда неки нису ни знали до пре пар месеци о чему су тачно проповедали јеретици осуђени на помесним саборима пре 1500 година), рекао бих само да ми се чини да се највећа „јерес“ која се тражи код наших архијереја састоји у томе што нису подржали студенте, па кад је већ тако, хајде да им нађемо још понешто. Да се не упетљавам, али морам да напишем: ми не разумемо да јеретик није онај ко у незнању напише нешто што није православно (без обзира што није на понос ако је на овом нивоу), већ онај ко истрајно исповеда и покушава васељенској Цркви да наметне своје виђење вере и истрајно ради на томе.
Зато је сваки напад на сваког епископа добродошао, па се и мучени владика Иларион, који је покушавао на албанским медијима да оправда поседовање косовских докумената
(без којих вероватно не би ни могао лако да се креће по КиМ и обавља административне послове), провлачи по блату. Па да је чак и можда недостојан, не бих се лако усудио да бацим камен на човека који је, напустивши угодно београдско окружење, свет глуме и музике, отишао да монахује на КиМ. Да ли сте нпр. разговарали са обичним људима са КиМ о њему? Но, да не распирујем расправу, није ми то намера.
Или, оно што се десило са епископом Давидом: написао је неки текст који сем њега мало ко разуме, помињући усташе и студенте. Када су га чак и његова браћа архијереји опоменули, он је, у још компликованијем стилу, одговорио да се то не односи на студенте. Да има МИНИМУМ жеље за српским јединством, пре свега духовним, ту би полемика стала на обе стране. Авај, то је био само почетак распиривања сукоба.
Узмеђу митр. Иринеја, који је још од Милошевићевих времена (а шта данас да мислимо о Милошевићу? – незгодно питање за многе српске родољубе који су активно учествовали у његовом рушењу) имао медијски епитет човека блиског властима, или владике Григорија, који је поодавно „опозициони владика“, ако изузмемо пар отворених прокламација за Вучића, остатак Сабора углавном узбегава да се меша, чекајући да виде шта ће иза хоризонта догађаја српском народу у овом веку дати по допуштењу Господ, надамо се не по заслузи, него по милости и молитвама наших Светих.
2) Русија, коју је добар део српских родољуба видео као савезника остварењу националних интереса, сада многима изгледа само као сила која и даље подржава Вучића.
Раније је мањина критиковала потезе руских власти у вези вакцинације или начина вођења рата у Украјини. Ипак, нека преовлажујућа идеја на српској десници је била да се будућност тражи у БРИКС-у и сличним асоцијацијама.
Руске државне и црквене власти, укључујући и „идеологе“ попут Дугина, не мењају свој став, рекло би се не само по инерцији, или због личних афинитета њихових амбасадора у Београду, већ због процене ситуације спрам њихових интереса.
Сада, све је мање ентузијазма за везивање уз Кину и Русију. Штавише, сам БРИКС у новим претумбавањима после избора Трампа даје простор да се шушка и говори наглас како ће се Руси нагодити са Американцима око подела сфера, ако помогну око зауздавања Кине. А где смо ту ми, као пион у шаху или жетон у партији покера, видеће се…
3) Косово нам остаје грдно судилиште.
Мучени Срби којима сада упадају и у спортске хале, из којих се не износе само државна обележја Србије, него чак и слике Ђоковића и Јокића, слуђени су и очајни. И даље их има довољан број да напуне аутобусе за митинге подршке власти, која их једном руком поздравља, а другом потписује и поклања преостала овлашћења Шиптарима. И да крену у „копиране“ шетње као пандан студентским, понеко и сакривајући лице, очигледно због срамоте. Довољно да медији, Вућићеви и прозападни заједно, марљиво раде на удаљавању мука преосталих Косоваца од свакодневице преосталих Срба, градећи зид равнодушности између њих.
Понеко од њих би се усудио да да подршку студентима, наишавши на једва видљив пријем код самих блокадера, али зато скоро потпуни бојкот у медијима обе стране. Док су сви славили пленуме универзитета у Новом Пазару, одушевљени „синергијама“ које „обнављају осећај припадности Србији“, мало ко се и сећао да можда имамо још један универзитет на, бар формално, територији Србије, избегао и расут по Митровици, Лепосавићу и другим местима.
Заборављајући Косово, заборавили смо и друга наша „Косова“, од Крајине до Македоније. Систематски се затире српско име, обруч се сужава.
Срећан вам празник Вазнесења.
Не каже наш народ тек тако – нема будале над ученом будалом…
Dovoljno je da mu covek vidi facu i sve je jasno. Ne treba mnogo filozofiranja za takve ****** ljude.
@ Мирослав Маравић
Жарко Живин Зрењанин 1902-1942. из Избишта је педофилиста и титоиста.
Преклане 2023. у Зрењанину (бивши Петровград) титоиста Јово Светиславов Бакић 1970. из Штитарице Мојковачке само замумуљено жали шта Свети Николај Охридски је избегао судбину његових имењака и земљака светих свештеномученика Петра Дабробосанскога 1941. и Јоаникија Црногорскога 1945.
Усташка затворена, мучена и заклана жртва је Свети свештеномученик Петар Дабробосански или Јован Богданов Зимоњић 1866-1941. из Грахова Никшићкога.
Титова затворена, мучена и заклана жртва је Свети свештеномученик Јоаникије Црногорски или Јован Шпиров Липовац 1890-1945. из Столиве.
До сад 2025. још нису откривени гробови ни мошти оба света свештеномученика.
Нацисти су блажи србождери него разнобојне усташе.
Да, отац светог Петра Зимоњића (Петар је био прво митрополит Захумско-Хеврцеговачки а митрополит Дабробосанки и као такав је пострадао од усташа) чувени гатачки војвода Богдан Зимоњић, био је један од највећих србских јунака друге половине 19 века. После окупације Херцеговине од стране Аустро-Угарске, Богдан се није слагао са аграрном политиком Аустро-Угарске и и з Гацка се преселио на Грахово које је припадало Црној Гори и тамо се родио будући светитељ, његов Син Јован, касније свети Петар Дабробосански… Свети владика Николај у „Мисионарским писмима“ овако пише о попу Богдану Зимоњићу: „Оно што за попа Богдана очевидци причају, мислим, не налази се ни у легендарним песмама индијским. Он је толико веровао, да га Провиђење штити и да не може погинути, да је уплашеним друговима викао: склоните се иза мојих леђа!“ Ратовао је преко 30 година са Турцима и четири пута је, био затваран у Мостару, али је некако успевао да се извуче. Био је приморан и да сам запали своју рођену кућу у Пустом Пољу код Гацка и напусти завичај. Овај снажни, одважни и непоткупљиви горостас, био је деценијама страх и трепет за туску царевину на простору шире Херецеговине (Гацко, Невесиње, Билећа, Пива, Бањани…). Турци су га се плашили и зазирали од њега а народ му се дивио и уважавао га. Познат по јунаштву и чојству ушао је и у народну песме што у Херцеговини није нимало лако.
Написала сам пуно пута; Мегапеглачи србофобије и усташтва су међу нама, већ дуго. Овај монтенегрински Гаргамел, плус деда Дража из окупационог Данас и аварски деда Boris из Сплита, Нова Калкута плус многи други служе да испеглају сваку прошлу, садашњу и будућу сробофобију и усташтво. Ово је једини назив, тј. категорија коју требамо да користимо кад причамо о њима. Искено верујем да студенти не подржавају ово наклапање.
Свети Николај је пре свега био критичар свог народа и позивао је Србе на свенародно покајање због превеликих наших греха, и по томе могло би да се закључи да је он пре свега антисрбин, па тек онда антисемит и све остало што му приписују…
Јово Бакић – душевно неизлечиви брозоморник и богохулник…
„Револуција лична, а не улична“, ово ми се свиђа. Лепо срочено. Подсећа ме на оно: „прво извади балван из свог ока…“
Јово Бакић није крив. Он само ради оно што верује, или оно што му је речено, а он то ради иако не верује у то – али верује да су то исправне методе. Да греши, то сам уверен.
Али каквих нас има, онаквих нас треба, и ЈБ нам ту дође као збирка задатака из социологије и за чије заврзламе треба да смо отворени као за судоку или укрштене речи. Ко је ЈБ? Удба или гаеташко дете?
Препоручујем да одслушате Јову Капичића, све што од њега можете наћи. И поскидајте то са нета имидиетли, јер ће га обрисати као лоповски траг. Он је рекао све о ЦГ у БГ.
Степинац? Велимировић? Оба су свеци својима. Ја нисам светац, али барем могу да бирам ко је мени светац, и да са интересовањем пратим ког свеца бирају други и да се према томе равнам. Шнерсон је исто некоме светац, а и Хитлерову икону имају многи на зиду. Свашта нешто има.
Јеретичке књиге не читати, или ко се одважи да их чита, или слуша, нека као Одисеј, слушавши песму сирена, нареди неком да га уштине ако пролупа, или запуши уши воском, и веже га чвршће за јарбол.
ЈБ уствари забија аутоголове, али неки су побркали стране па га сматрају ипак голгетером, мада он супер дефинише оне којима припада и хвала му, сад дал на цинкарењу (удбаш) или на офирању (гаеташ, зеленаш). У окружењу, ниједна ТВ неће пустити неког српског ЈБ у програм. И не треба, боримо се дакле са једном везаном руком. Ок је то. Ко је глув, развија очи дупло више. Имајмо поверења у себе и промисао, и ту своју другу, слободну руку.
Сад, желимо ли спречити ширење вируса, или дозволити да се шири онолико колико му слаб имунитет заражених дозволи – и не треба бити дилема. Нек се шири. То ће јасније дефинисати имуно становништво. Док вештачка интелигенција не уђе томе у траг и произведе други профил, неког другог ЈБ.
Оно са Шешељом је било баш јако. „Србин који коље зарђалим кашикама“. Какав срам, а ми се примили да је он србенда. Не, није никада био, иначе би га Стразбур (Брисел? Па добро Хаг) бацили у кречану.
Дакле, прво из свог ока. А онда ће ЈБ или ВШ изгледати као један чворак на 10 хектара сунцокрета.
Једи тицо и живи свој кратки живот. Можеш бити суперстар и уједно изопштен из ума људи.
U vezi “ Kroz tamnicki prozor“ od Vladike Nikolaja Velimirovic . Kada I gde je objavljeno to pismo? Da li je objavljeno za vreme ovozemaljskoga zivota Vladike Nikolaja? Ko je bila osoba koja je objavila prva? Da li je ta osoba mozda I neke svoje clanke objavljivala u nekim ustaskim emigrantskim novinama?