Србија је потписом свог председника на Вашингтонски споразум прећутно и de facto признала тзв. Републику Косово, као независну државу, а што за потписника повлачи и одговорност кривично-правне природе
Фото: Студентска комора
Година је 2012. Српска напредна странка у својој предизборној кампањи обећава да ће прекинути Бриселски дијалог уколико дође на власт. Ипак, показало се да је то прва у низу предстојећих лажи Вучићевог режима. Штавише, уместо да дође до дисконтинуитета са претходним властима које су већ предале копије катастра и матичних књига рођених, венчаних и умрлих; прихватиле узајамно признавање универзитетских диплома Републике Србије и тзв. Републике Косово; дозволиле косовске царинске марке, где се спомиње „Царина Косова”, интегрисане граничне прелазе на северу Косова, учешће приштинских власти у регионалним организацијама и што је најгоре разменили официре за везу са тзв. Косовом, уследила је политика континуитета, која ће водити даљој издаји, све у супротности са преамбулом Устава Републике Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација.
Овакво противуставно и антидржавно деловање довешће до потписивања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа, названог „Бриселски споразум”. Наведени споразум потписао је тадашњи председник Владе Републике Србије Ивица Дачић, док је садашњи председник Р. Србије, Александар Вучић, учествовао у преговорима, о чему се и сам похвалио на сајту председника Р. Србије, где децидирано пише да је активно учествовао у преговорима Владе Р. Србије и привремених институција власти у Приштини под покровитељством Европске уније, те да је допринео томе да у априлу 2013. године дође до потписивања „Бриселског споразума”, уз образложење да је на овај начин по први пут од 1999. године српски народ који живи на Косову и Метохији створио институције које ће бити признате од међународне заједнице, што је ноторна неистина, јер је статус Космета регулисан Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација.
Већ споменути Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа, односно „Бриселски споразум”, састоји се од 15 параграфа који регулишу положај Срба на Космету, од чега првих 6 параграфа овог споразума одређује Асоцијацију односно Заједницу српских општина са много мањим овлашћењима него што то произлази из Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Параграфи 7, 8 и 9 „Бриселског споразума” интегришу преостале српске безбедносне структуре у косовске, а полицијске на северу Косова интегрише у косовску полицију. Ово решење је неупоредиво са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених Нација, на основу које је могуће распоређивање максимално 2500 војника. На основу исте Резолуције 1244 Срби на Космету би имали далеко заокруженију судску власт, него што то регулише параграф 10 „Бриселског споразума”. На крају параграф 11 „Бриселског споразума” прописује да ће се избори на северу Косова убудуће одржавати у складу са косовским законом и међународним стандардима”.
Нажалост Република Србија је потписивањем тзв. „Бриселског споразума” одустала од својих легалних и легитимних интереса заснованих на Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених Нација, која још увек важи, али се не примењује, не само због тога што су је прекршиле западне силе, већ и због недостојних и недоследних поступака саме Р. Србије, а што се може дефинисати само на један начин, као велеиздаја.
Ипак најјачи и најболнији ударац по интересе Р. Србије задао је лично садашњи председник Републике Србије Александар Вучић, када је, 4. септембра 2020. године, својом руком потписао Вашингтонски споразум о економској нормализацији. Претпоследњом тачком овог споразума прописано је да се Косово (Приштина) слаже да имплементира једногодишњи мораторијум на постизање нових чланстава у међународним организацијама, а Србија (Београд) се слаже да стави једногодишњи мораторијум на кампању повлачења признања и да се уздржи од формалног и неформалног захтевања да било која држава или међународна организација не призна Косово (Приштину) као независну државу, те да оба споразума ступају на снагу одмах.
Ова претпоследња тачка Вашингтонског споразума је у најмању руку ужасна по интересе Републике Србије на Космету, јер буквално онемогућава Р. Србији да се успротиви чланству тзв. Републике Косово у међународним организацијама, а и Уједињене нације су међународна организација. Када се овај споразум сагледа потпуно објективно, јасно је да је Република Србија потписом свог председника прећутно и de facto признала тзв. Републику Косово, као независну државу, а што за потписника повлачи и одговорност кривично-правне природе.
Након потписивања Вашингтонског споразума уследили су преговори о Споразуму о путу нормализације између Косова и Србије од 27. фебруара 2023. године, у медијима назван Француско-немачки споразум, а касније и Охридски споразум из разлога што је састанак Београда и Приштина одржан у Охриду. Овај катастрофални споразум у ставу 2 члана 1 прописује да ће тзв. Косово и Србија међусобно признати своја документа, националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, регистарске таблице и царинске печате; чланом 2 прописује да ће обе стране поштовати циљеве и принципе Повеље Уједињених нација, посебно оне о сувереној равноправности свих држава, поштовање њихове независности, аутономије и територијалног интегритета; ставом 2 члана 4 прописује да се Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији; чланом 5 између осталог је прописано да ни једна страна неће блокирати, нити подстицати друге да блокирају напредак супротне стране, на путу ка Европској унији; ставом 1 члана 8 прописано је да ће стране разменити сталне мисије; ставом 2 члана 10 и чланом 11 прописано је да ће стране примењивати све претходне споразуме, који остају важећи и обавезујући, те да ће поштовати Мапу пута за имплементацију која је предложена овим споразумом.
Иако Охридски споразум, према информацијама добијених из медија, није потписан, изгледа да је потписан Анекс за имплементацију Споразума о путу нормализације између Косова и Србије, који се налази на сајту Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, којим је прописано да је Анекс саставни део Охридског споразума, да се Србија у потпуности посвећује поштовању свих чланова Охридског споразума, као и поменутог Анекса, те да ће Споразум и Анекс постати саставни делови процеса приступања Србије и Косова Европској унији. На основу свега наведеног Европска комисија и Спољнополитичка служба Европске уније су, дана 2. фебруара 2024. године и формално предале захтев да се у Поглавље 35 преговора са Србијом уврсте Споразум о путу нормализације између Косова и Србије, као и са овим споразумом повезан Анекс, те су ови споразуми постали део преговарачког процеса о чланству Србије у ЕУ.
На основу свега, тешка срца се мора признати да је услов за улазак Србије у ЕУ, de iure признање тзв. Републике Косово, те да је актуелни председник Републике Србије део агенде која се може назвати велеиздаја у вишеструком поврату, баш као што то пише у наслову дела академика Косте Чавошког.
Опрема: Стање ствари
(studentskakomora.com/НСПМ, 26. 5. 2025)
Categories: Гостинска соба
Велеиздајник на расклапање. Клоакални „икеин лего намештај“. Како се расклапа, једнако тако може и да склопи. Да се сложи као кубик дрва. Као сложена реченица. То је баш она тражена реченица са кокни нагласком на припадајућим јој речима. Тражена чворовитим рашљама од онијег дрвета које дипли и фрули о козјим ушесима. Ово писмено ваљане србске деце од другојачијег је дрвета. Од дечанске граничевине. Заветног нагласка. Који не улази у козје уши. И кида парне гласне жице антонић-чворовић. Покидане, могу се, „секондхедно“, продати као рашље трагаљке…
Ако се сете, сете. Сетили су се на крају баладе. На почетку, нису марили за Српство, ћирилицу и КиМ. Изгледа да су кухарице промениле рецепте.
Заслугом понеких приложника, коментаторска секција СтСт се повремено претвара у синк где се скупљају најогавније србске речи и пропагирају увреде пуне мржње, што против власти, што против неистомишљеника. Осим што су натопљени мржњом, „ad hominem“ напади су искључива замена за дијалог, тако да кочијашки речник некадашњих руских „извошчика“ звучи као салонско обраћање. Оно што је посебно узнемирујуће је употреба множине сексуалних референци, упакованих у неексплицитну форму (зарад избегавања цензуре) али тиме не мање простачких по садржају. Заиста, каква је то свест или култура у онога који користи речи „препуцијум, капавац, или клоака“ у покушају да јавно комуницира, а директно се обраћајући конкретној јавној личности или ономе ко би требао да му буде саговорник!?
На страну некултура, овде је реч о том да такав пијачарско-кочијашки жамор скреће пажњу са теме и тако игнорише проблеме који се тичу живота свих нас, то јест, народа и опстанка државе. Одсуствује дијалог, уместо кога се множе бескрупулозни напади на саговорнике пуни отрова и безобразлука. Запрепашћује одсуство капацитета да се размотре конкретни аргументи и покуша достићи до неког нивоа разумевања проблема.
Ови видљиви интернет трагови (екстремних вербалним излива) су могу посматрати и као обриси симптома психопатологије која може бити озбиљна. Симптоми, мада изражени кроз анонимни медијум, по фројдовском обрасцу, се тумаче као инфантилна пројекција дубоких, несвесних сукоба, нарочито оних везаних за потиснуте нагоне (укључујући сексуалне), нерешена развојна питања и одбрану ега.
Познато је да наглашена мржња према туђим ставовима може бити знаком сопствене несигурности и сумње у своја уверења. Неспособна да толерише ову двосмисленост, таква особа пројектује своје конфликтно ментално стање и агресију споља. Основно код Фројда је истицање значаја ране развојне фазе код деце. Уколико је у том добу дошло до потешкоћа или неправилности у развоју, ово се касније манифестује код одрасле личности која постаје пуна непријатељства, ригидности или грубих вербалних израза. Код таквих одраслих се такође бележи и претерана сексуализованост, егзибиционистичко понашање, као и потешкоће у прихватању ауторитета, и нарочито изражена агресивност према различитости. Ова потоња је често директна последица и механизам одбране од напада анксиозности/страха и осећаја да је его угрожен…
Нисам љубитељ анализе фројдовског типа уопште, али у неким случајевима ова може бити информативна и корисна за разумевање конкретне психопатологије. Далеко би нас одвело да се упуштамо и у јунговско становиште, стога само један детаљ, а који није далеко од претходног разматрања. Агресивна особа пројектује на друге, свој унутрашњи потиснут бес или интелектуалну инфериорност. За њу супротни ставови нису неподношљиви само зато што су могуће погрешни, већ првенствено зато што несвесно одражавају нешто дубоко чега се особа одриче у себи. Мржња и агресија немају само одбрамбени карактер него су знак несвесног поистовећивања са оним што особа у себи највише презире. Како је најтежа борба са самим собом, таква особа проналази „непријатеље“ споља, покушавајући тако да избегне суочавање са унутрашњим комплексима и противречностима…
И на крају, али не мање важно за овај покушај приказа психолошког профила понашања неких СтСт приложника, овде је и кратко расуђивање на основу златне науке и слова о духовном стању и узрастању (или пропадању) човека, које нам је предањски остављено од Светих Отаца. Они истичу врлину расудљивости која је неопходна за разликовање добра и зла, истине и лажи. (Врлина практично непостојећа у СтСт коментарима, с обзиром на скоро па унисоно понављање истих квалификација и оптужби.) Теба знати да онај ко је огрезао у мучење страстима, нарочито у мржњи и бесу, не може правилно разликовати добро од зла, јер види непријатеље прво тамо где постоји само разлика. Свети Исак Сирин каже „Брате, бес и мржња коју осећаш – то није твој непријатељ. То је твоја душа која вапи за миром. Говориш грубо јер ти је срце тешко…“. И даље саветује да брат „…оде у своју собу, упали свећу и седи у молитвеној тишини, стрпљиво чекајући на Онога чија је милоста увек већа од тежине нашег пада у блато греха.
У модерним условима политичких и медијских манипулација, просто речено, тешко је бити паметан (у смислу „бити мудри као змије“), али је тим пре неопходно. Нарочит је изазов одолети утицају околине који је такав да има ефекат лавине или стихије. Зато бу корисно било застати и трез(ве)ном главом, барем мало очишћеном од страсти мржње и гнева, промислити рамификације појединих дешавања и позива на насиље и рушење. Ако нам је историја иоле корисна као огледало, присетимо се само овога: да смо у, не тако давним, најстрашнијим временима били метом геноцидних пројеката, епитомизираних у паролу „Србе на врбе“. У међувремену, непријатељ се осилио и унапредио методолошки. Главна моменат њиховог данашњег приступа поништавању Срба је да у том послу више не морају да „прље“ руке, јер имају машице. Али гле, те машице су исто руке, само српске, а њихова парола сада је „Србе на Србе“. Зато, не дајмо се преварити. Речено је „иди мудро, не погини лудо“, и „будите мудри као змије“. Покушајмо.
За подсећање: (објављено 2013. „Србијански клуб“)
ЗИДАЊЕ СКАДРА – ФОРМУЛА О УВАЖАВАЊУ РЕАЛНОСТИ
(2013. г, после Вучићеве посете Србима на Косову)
Ако још није јасно шта је то Вучић желео да каже Србима на Косову, треба отворити књиге староставне, и све ће се само показати. Не морају уопште да се тумаче параграфи, нити да се позивају правни стручњаци.
Кад се све лепо развије оно што је вишеструко увијено у обланде, јасно је као дан да је Вучић тамо ишао да тамошњим Србима немушто одрецитује песму “Зидање Скадра”! Зашто немушто? Па зато што је било незгодно да се све отворено каже, односно требало је и да неко испадне племенит, да, бар колико-толико, личи на Гојка Мрњавчевића: “Имао сам од злата јабуку, па ми данас паде у Бојану“.
Елем – да би се град Скадар, држава Србија, подигла, “кренула напред”, “почела да живи нормално”, “постигла европске стандарде” да би “страни инвеститори улагали у њу”, она мора да буде стабилна држава, мирна, да негује “добросуседске односе” са свима, понајпре са Косовом, тј. са Шиптарима… хоћу рећи “са Приштином”.
А све то уопште не би требало да буде тешко, сад кад је откривена формула – о уважавању “реалности”.
Међутим, ето, к’о за баксуз, нађоше се неке “усијане главе”, Срби “са севера”, који уопште не маре за “реалност”, него би гле, и они хтели у Србију…
Па, чекај, где онда да поставимо границу, мислим ту административну линију – таман посла да је то права граница – али опет, где да је поставимо? Откуд смемо да је померамо ка југу, мислим до Проклетија, Шиптари могу да се баш пуно наљуте и онда… све те инвестиције, тај страни капитал… далеко било… не смемо ни да помислимо.
Не, нема другог начина него да се граница постави тако да Срби са севера Косова и Метохије припадну Косову (да ли је независно или зависно, није битно). Тако се све фино решава. Јер само у том случају Шиптари ће, ваљда, тако су обећали ови моћни са запада, да буду мирни. Тако је најбоље, то је толико добро, да више од тога, ама баш нико (осим мене) не би могао да извуче (од неприкосновене Европе).
Уосталом, ви Срби, хоћу да кажем ми Срби, најбоље знате како је то кад се зида Скадар – неко мора да буде зазидан… да би се град подигао. Тако је то одувек. Мислим, вила тако захтева, читали сте ваљда песму. А ако је тако, није ли то онда, од вас “са севера” мало себично да не пристанете да будете узидани; за добро ваше Србије и нас, вашег српског народа?…
Не верујете Шиптарима? Зашто, па њима је то Европа строго наложила, ништа не брините. – Не верујете ни Европи? – Е па то нема смисла, сад су нам баш онако страшно чврсто обећали да ће Србију да помогну више него Грчку или Бугарску, или Румунију. Више него и Словенију. Ми Срби смо за Европу увек били нешто посебно; то има само да се слива, видећете, и баш ће вам бити мило… Како да видите? – питате. – Па ми смо се договорили са Тачијем да вам на том зиду којим будете зазидани, остави “прозоре”… онако као младој Гојковици. Па шта да радимо, нисмо ми криви, знате да све тако пише у песми.
Пише, пише,
много тога пише у тим књигама староставним.