Пост–вучићевска Србија стога мора почивати на јасној суверенистичкој основи, тзв. „српском становишту“, утемељеном у идеји својеврсног национално–демократског еквилибријума
Павле Маљковић (Фото: Покрени.рс)
Српски народ налази се пред великим искушењима. Док се у Србији услед одсуства дијалога и довољно успешне политичке артикулације оправданог народног незадовољства, друштвена и политичка нестабилност прелива на улицама, Република Српска налази се под ударом унитаристичких тенденција колективног Запада и сарајевске чаршије.
Положај српског народа на Косову и Метохији традиционално је неповољан, нарочито након потписивања Бриселског, а затим и усменог прихватања тзв. Охридског споразума. Срби у Црној Гори, који су захваљујући историјској улози Српске православне цркве и митрополита Амфилохија били носиоци победе над режимом апартхејда Мила Ђукановића, остали су ускраћени њених плодова и приморани да се задовоље политичким мрвицама – влашћу у појединим општинама и местом председника Скупштине.
Поставља се питање куда даље.
Потребна јасна политичка и национална визија
Србија мора пронаћи свој пут. Јасну политичку и националну визију, примарно засновану на нашем историјском искуству али и на чврстој реал–политичкој основи, ослоњеној на актуелни геополитички моментум.
Непобитна је чињеница да је политика западних сила у колизији са српским интересима. До таквог закључка долази се простим увидом у њихов однос према Републици Српској, питању експлоатације литујума или територијалног интегритета наше земље. Спремношћу представника актуелне власти на знатне уступке у погледу управо тих питања, купљена је недвосмислена европска подршка ауторитативном и недемократском режиму Александра Вучића, до сада најуспешнијем домаћем промотеру политике тзв. независног Косова.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
У антицивилизацијском опхођењу западних земаља према косовском питању, јасно се препознају вековима уобличавани колонијални и империјални обрасци њихове спољне политике. Бомбардовањем једне суверене и међународно признате државе, без одобрења Савета безбедности УН, отворена је Пандорина кутија кршења међународног права и неспутаног насиља Великих сила, у којем ,,закон јачег“ претеже над ауторитетом међународно правних норми. Тај принцип, често праћен обесмишљавањем фундаменталних демократских начела, и то од стране оних који претендују на ексклузивни и суверени патронат над њиховом глобалном афирмацијом, имплементиран је како кроз процес систематског обесправљивања Срба у Црној Гори, тако и кроз нескривени обрачун са Републиком Српском, где су НАТО бомбе из јесени 95′ године биле претходница бруталног правног насиља и сукцесивног урушавања дејтонског поретка, на рачун њених уставом гарантованих надлежности.
Илузорно говорити о европском путу
Имајући све изречено у виду, илузорно је у данашњој перспективи говорити о тзв. европском путу наше земље и њеном чланству у Европској унији. Никакви кредити, фондови или развојни пројекти не могу надоместити немерљиву штету и националну трагедију историјских размера, која би по природи ствари уследила прихватањем једностране сецесије Косова и Метохије, односно пристанком на концепт тзв. унитарне Босне и Херцеговине. На страну то што изјаве француског председника Макрона и водећих западних представника, недвосмислено указују на замор и временски неорочену стагнацију у погледу даљег проширења саме Уније.
Изнете чињенице, удружене са оправданим страхом од глобалног сукоба великих размера, који би потенцијално могао представљати трагични расплет застрашујућих ратних разарања на Блиском истоку и у Украјини, упућују на исправност и основаност става по коме је концепт војне али и политичке неутралности, не само ствар могућег опредељења већ и егзистенцијалне нужности. Идеја несврставања, уз равноправну економску и сваку другу сарадњу са Европском унијом али и земљама БРИКС -а, поред тога што Србију лишава небројених погубних консеквенци тзв. „европског пута“ , несумњиво побољшава њено геополитичко позиционирање, снажећи последично и њен преговарачки потенцијал, у сусрет будућим комплексним надгорњавањима у међународној арени.
Пост–вучићевска Србија мора почивати на јасној суверенистичкој основи
Реализација таквог концепта, логички је условљена законитом сменом еврофанатичног режима личне власти Александра Вучића. Међутим, она се не може темељити на деградацији достигнутих демократских слобода (чему анархистички пленуми и зборови свакако воде), као ни на надограђеној сервилности спрам налога бриселског комесаријата, која би несумњиво водила још драматичнијој националној издаји.
Пост–вучићевска Србија стога мора почивати на јасној суверенистичкој основи, тзв. „српском становишту“, утемељеном у идеји својеврсног национално–демократског еквилибријума. Само изградња снажне националне државе (које нема без Црне Горе и Републике Српске) може бити гарант свеопштег народног препорода и идентитетске рестаурације, која ће јамчити развој наше демократске културе и бити постојани ослонац будућих нараштаја у непредвидивим искушењима сутрашњице.
Павле Маљковић, члан Председништва омладине Новог ДСС-а и студент Правног факултета у Београду
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
“Потребна јасна политичка и национална визија“
Само без партијских ПРОвизија!
Старац Пајсије:
“15. Држава се често од орла, каква би требало да буде, претвара
у врану која кида своје грађане. На речима је спремна да умре
за њих , док у стварности ништа не чини.“*
…
“Опет, када су га једном упитали: “Ко одржава Грчаку данас?“,
Он је одговорио:
“Грчку данас одржавају не УЧЕНИ него добри хришћани /и сви
људи добре воље/, који то чине својим позитивним мислима!“*
…
“85. Покушајте да препознате часне и поштене људе и за њих
гласајте. Данас је велика потреба не за паметним, него за поштеним.“*
*“Поуке Божанствене љубави“, Београд, 2001.
je najpre pomenuo Nikola Samardzic govoreci da su srecne zemlje imale gradjanski rat u smislu da su resile svoje suprotnosti ratom i da im sada preostaje samo pitanje kako izvrsiti pomirenje! Nasuprot tome, u sadasnjoj situaciji u Srbiji se mogucnost sukoba odbacuje, ali u buducnosti ne treba da usledi pomirenje, vec lustracija, dakle ostra podela. Drugi koji je pomenuo gradjanski rat je bio Bokan. Jedna od stvari koje su na cast komentatorima na ovom sajtu, medju njima i meni, je razotkrivanje Bokana daleko pre nego sto je postao otvoreni BoTkan! Pa, ipak…
Ima nesto uzasno u ideji da se drzava tek tako preda! Petog oktobra Milosevic je imao 100000 vojnika, gomilu oruzja, gomile specijalaca (VJ: 63. padobransku, 72., „Kobre“, policija: SAJ i PJP, DB: JSO) i sve je otislo bez ispaljenog metka. Na vlast su dosli neprijatelji Srbije i mrtvorodjeni Kostunica, covek koji je, da bi sacuvao cist obraz za odlazak na pijacu, prepustio drzavu DS-u (sve vreme „kohabitacije“ pakovao ubistvo Djindjica Kostunici), SRS-u i SPS-u kao onome koji odlucuje koje ce od ova dva krila doci na vlast. Tri stranke diretnih krivaca za propast Srbije – DS, SPS, SRS, ostale su da odlucuju o vlasti! Tada je bilo jasno da Srbiju ocekuje propast!
Pomisao da ce i sada doci do mirne „promene sistema“ (a radi se, zapravo, ne o promeni, vec funkcionisanju sistema), u cemu vecina vidi nadu i spas, zapravo vise govori o tome da Srbija vise nije drzava. Ako je „rusenje sistema“ samo stvar organizacije i masovnosti strajka, blokade, onda drzave i nema. Dok se CCCP raspadao slaveci svoj raspad, sekao nosace aviona i prodavao ih Kini da budu zabavni parkovi, cekajuci da im Ameri transformisu fabrike raketa u fabrike tostera, Srbi su ratovali za ono sto su ratom i stvorili – Jugoslaviju. Kucao sam kako smo ratom sa NATO-om ostvarili sudbinu i Srbije i Jugoslavije, sudbinu transformacije ni-istok-ni-zapad, krajiskog i medju-blokovskog, i to treba da nam je na cas. Medjutim, 5.oktobar je bio pad posle kojeg Srbiju vode vodjstva bez hrabrosti da se odupru unutrasnjim pritiscima. Pisao sam da se dve najvece sile danasnjice – SAD i Kina, nisu libile da upotrebe brutalnu silu protiv demostranata. Drzava koja to ne moze nema legitimet u dvostrukom smislu. U prvom slucaju se radi o legitimitetu-pred-drugim, odnosno kukavicluku, kada ne sme da se primeni ni zakon, a u drugom o legitimitetu-pred-sobom, odnosno bezidejnosti, kada ne sme da se izadje iz redovnog zakonskog stanja u-ime onoga sto zakon treba da otelotvoruje, dakle da se bude drzava koja sprovodi zakon i drzava koja ga suspenduje i uvodi vanredno stanje!
Ja nikada nisam glasa za nesto. Uvak sam glasao protiv, a glasati protiv, znaci glasati protiv sebe. Tako sam/smo dresirani da budemo protiv sebe i budemo zli birajuci manje zlo i stvarajuci veliko. Sadasnja situacija izgleda kao da ce nas osloboditi ove muke bivanja protiv sebe i cinjenja zla, ali to ne moze da ucini neko drugi, sto se jasno vidi u neznanju sta posle iz perspektive u kojoj „patriotske“ stranke ni ne postoje.
Kao rusofil od malena, moj susret sa Srpskim Cetnickim Pokretom i Vojislavom Seseljem koji poziva dobrovoljce da se pomogne Amerikancima protiv Sadama (eh, ti cetnici, uvek na pogresnoj strani) vec na samom pocetku je stvorio odbojnost prema Smradikalima! Cak i kada je Seselj, a on je izmislio da prvo mora da pobedi opoziciju, pa vlast, konacno pobedio opoziciju i usao u drugi krug izbora za predsednika Srbije sa Milanom Milutinovicam, i sva opozicija iz besa glasala za njega, ja nisam, jer tada prema Smradikalima nisam imao ni licne ni idejne (ideoloske) simpatije. Zato, sada, gledajuci zamesateljstvo oko Vucica, ne osacem nikakvu licno involviranost, cini mi se kao da je on neciji tudj problem sa kojim nemam nista. Odavno ne glasam (protiv sebe (i drugih)) i cistim se od zla nakupljenog takvim glasanjima.
Elem, ako Srbija drugi put za cetvrt veka dozivi nasilnu promenu vlasti koja nije nasilna samo zato sto je vlast slaba, onda to znaci da drzava ni ne postoji. Najsrecnije resenje bi bilo kada bi se skupili na nekoj livadi i poubijali, a onima koji su van toga da ostane „slatka“ muka kako da pomire zavedjene pokojnike, zajednicka grobnica ili nesto drugo (specificnost naseg sukoba je da obe strane ne nude nikakvu razliku u pogledu politickih i strateskih pitanja, dok ekonomija ni ne postoji), sto ne bilo tesko, jer se sa obe strane nalaze isti ljudi sa istim idejama, tako da ovaj sukob vise podseca na sukob oko vlasti u Komunistickoj partiji!