Покушај формирања некакве „косовске* православне цркве” представљаће полу-унијатски пројекат заснован на политичким циљевима и са јасним паралелама са расколничком Православном црквом Украјине
Самозвани православни свештеник Никола Џуфка (Фото: Епархија рашко-призренска
У протеклих неколико дана, регионалним медијима доминира тема најављеног проглашења албанске православне митрополије на окупираној територији Косова и Метохије – новинарка Сенка Милош у тексту за информациони портал Спутњик исправно примећује да се овде ради о покушају формирања некакве „косовске* православне цркве” што је корак који тешко да може имати другачији циљ осим отимања српског културног и духовног наслеђа у нашој јужној покрајини.
Текст Сенкe Милош на Спутњику
Припреме за овакав развој догађаја могли смо пратити од почетка године када су бројни западни медији почели да пишу о феномену преласка Албанаца у хришћанство, а амерички The New York Times пласирао је наратив према ком овај процес осликава ”албанску потрагу за европским идентитетом”.
Фатмир Пељуши као нови архиепископ тирански Јован
Но стварност је била нешто другачија – ова координисана информационо-пропагандна кампања појавила се у истом тренутку када је здравствено стање поглавара Албанске Православне Цркве, деведесетпетогодишњег архиепископа тиранског Анастасија Јанулатоса почело убрзано да се погоршава. Његова смрт 25. јануара дочекана је практично са одушевљењем међу великоалбанским фашистима који су његово грчко порекло видели као увреду.
Нови архиепископ тирански Јован, рођен у Тирани као Фатмир Пељуши, несумњиво је више по мери албанских фашиста, али и Ватикана – током свог рада, Пељуши је играо истакнуту улогу у екуменистичкој организацији Радна група Католичке цркве и Светског савета цркава, а захваљујући везама успостављеним током студија у Бостону, био је истакнут учесник неформалнијих семинара и организација посвећених дијалогу са Ватиканом.
С тим на уму, посебно се индикативном чини чињеница да је самопроглашени „архиепископ приштински, пећки и целог Косова” Никола Џуфка одлучио да церемонију инаугурације ”прве албанске православне митрополије” одржи баш поред католичке цркве Светог Антуна Падованског – све указује на то да ће овај покушај формирања некакве ”косовске православне цркве” представљати полу-унијатски пројекат заснован на првом месту на политичким циљевима и са јасним паралелама са расколничком Православном црквом Украјине.
Аутокефалност по USAID-у: Вашингтон као спонзор расколничке ПЦУ
У више него значајном тренутку за Србију долази илустративно признање портпарола Кијевске митрополије расколничке ПЦУ који се жали да без финансирања USAID-а неће бити могуће одржати приврженост грегоријанском календару.
Из ПЦУ објашњавају да је практично целокупно медијско присуство расколничке структуре било одржавано искључиво захваљујући средствима и стручњацима из Вашингтона без којих јавност више неће бити благовремено подсећана на „нове“ датуме црквених празника.
Митрополит запорошки Лука: Украјина као пробни полигон за нову Унију
Од почетка СВО на територијама под контролом кијевског режима, сваки 25. децембар, као и 7. јануар били су обележени опсежним пропагандним кампањама усмереним на дискредитацију РПЦ и легитимизацију новоизмишљених традиција – како сада видимо, затварање USAID-а чини ово немогућим што ће, како се плаше у Кијеву, довести до поновног окретања јавности познатом и истински традиционалном јулијанском календару.
Оно што је овде посебно значајно за нас јесте то што формирање нове верске структуре не представља нити једноставан, нити јефтин процес због чега се морамо запитати – ко је заправо спонзор најављеног проглашења „албанске православне митрополије“?
Камо даље?
Овај процес политизације и последичне дезинтеграције православне црквене структуре, нажалост, могли смо видети и на другим местима – у Црној Гори, Естонији и Молдавији – и нема сумње да се ради о детаљно испланираном и координисаном деловању са јасно одређеним циљевима. А, уколико је расколничка ПЦУ икакав показатељ (а, сви су изгледи да јесте), након првобитне легитимизације нове структуре (на првом месту од стране АПЦ) можемо очекивати кораке усмерене на присвајање имовине СПЦ. И ово је нешто што је Никола Џуфка већ покушао да учини због чега његово позиционирање у центру ових догађаја изазива озбиљну забринутост.
Радомир Јеринић, уредник платформе Хроника суверенизма
Categories: Гостинска соба
Зашто кажем „македонска православна црква“, а мислим на косовску православну цркву, предосећам „хрватску православну цркву“, најављујем „војвођанску православну цркву“, сазерцавам „босанску православну цркву“ и оживотворујем „црногорску православну цркву“?! Све „чудо до чуда“, „чуда“ љубави, саборности, логосности, „чуда“ торжествене толеранције и хуманизма, братства, једнакости и слободе…
Јавите се, подвижници и бранитељи, чувари томоса мпц, јави се синоде, патријаршијо београдска, господине Димитријевићу, јавите се теолози, уподобиоци времену и политичкој водоравни, јавите се, те пројавите нова „чуда“, онако, „пуним плућима“, кроз оба плућна крила и плућну марамицу, неоникејски првосаборно, рационално мистично, логично трансцедентно, јавите и пројавите… Да следећи коментар напишем као црквењак западноцентралне српске православне цркве!
@Зоран Николић (Ваљево)
Тако је брате Зоране. На жалост, људска промишљања су плитка, а тежња за дубоким џепом јака. Памћење је кратко. Потомци издају претке. У Републици Црној Гори, потомци војвода и сердара посташе монтенегронске усташе. Кажем „Република ЦГ“, јер је историјска ЦГ много мања: Цетиње и пар села око Цетиња. Упрљаше и часно име комита. Уосталом и појам „усташа“ има за основу ријеч „усташ“, који се односи на херцеговачке устанике, Србе. Хрвати су ту ријеч украли и додали јој „а“, на крају. Ко је читао Симу Матавуља, зна како су покатоличени Срби Далмације и Херцеговине. Злогласне усташе браћа Лудвиг и Иван Јовановић потичу од неког Јована. А да им је тај Јован могао доћи и представити се својим именом, они би га без размишљања заклали. Само због имена. Прије пар година сам прочитао да су и Задру претукли неког Јована, иначе „хрватског бранитеља“. Млађег му брата Тончија нису дирали, јер су му родитељи дали „подобно“ име. Опрости, ја се распричах о западним Србским крајевима, а тема је Космет (и Маћедонија).
Мало је познато да су се (вјероватно) под притиском, потомци чувеног војводе Јована Стојковића, названог Бабунски одрекли презимена. Иначе, он је добио надимак по планини Бабуни, гдје је војевао. Сад им је војводин надимак презиме, јер звучи више македонски. А Стојковић је чисто србско презиме . Синод СПЦ, кад је Сјеверним Македонцима издао Томос, се одрекао о војводе Јована, Цара Душана, браће Мрњавчевић, Краљевића Марка и многих других.
Сада се то спрема Космету. За педесетак година би Милош Обилић, Кнез Лазар, браћа Југовићи, па и оклеветани Вук Бранковић требали постати Албанци. Ђурађа Кастроита су већ присвојили.
Исправке грешака у куцању:
Умјесто „одрекао о војводе Јована“ треба „одрекао и војводе Јована“.
Умјесто „Кастроита“ треба Кастриота.