За почетак, уколико не знамо како да се побунимо против оваквог система – подржимо студенте. Они знају шта раде и шта не треба да раде

Са студентског протеста (Фото: Филип Стевановић/Anadolu Agency)

Снага, кохезија и, инхерентно, развој било које заједнице огледа се у броју и чврстини изграђених консензуса. Снага националне заједнице се огледа у броју општенационалних консензуса. Ради се о питањима о којима се (скоро) сви слажемо и око којих (скоро) сви имамо изграђен заједнички став. Што је већи број консензуса у неком друштву, то друштво је отпорније на било какве спољне рушилачке или макар подривалачке утицаје. Субверзију елемената таквих друштава је јако тешко извршити јер је кохезија тако јака, да ниједан елемент таквог друштва не покушава да потражи одговоре на питања око којих се у својој заједници сви слажу изван дате заједнице, баш зато што се са том заједницом идентификује, осећа је својом, осећа је уточиштем, али и матицом своје друштвене мисли. Најбољи случај је када имамо нацију чије је поделементе (били они етнички или социјални) немогуће отргнути јер (скоро) сви грађани дате нације исту перцепирају сопственим домом. У том случају имате националну заједницу за коју би свака јединка-чланица поднела огромну жртву бранећи је од свих фактора који је угрожавају.

Међутим, постоје и подзаједнице (етничке, социјалне, религијске, еснафске, кланске итд.) које имају своје посебне интересе и које унутар себе граде сопствене консензусе, а који дате подзаједнице држе на окупу и развијају их. Проблеми настају када одређене подзаједнице своје партикуларне интересе и ставове надређују и намећу осталим подзаједницама у оквиру велике заједнице. Неко би рекао – па борба различитих интереса и наметање партикуларних интереса као општих и јесте основ политике. То и јесте тачно. Али, то није само основ политике, већ и самог политиканства (типичног за ниже нивое политичке културе одређеног друштва, у које је и српско друштво упало), чије наметање партикуларних ставова једне подгрупе неистомишљеницима осталих група по сваку цену може да доведе и до разарања велике (нпр. националне заједнице). Узмимо за пример Тридесетогодишњи рат на простору савремене Немачке, који је отпочео онда када је једна верска група покушала да на силу наметне своје конфесионалне погледе другој, што је довело до крвавог, маратонског и братоубилачког рата. Заправо, сви грађански ратови у националним државама почињу на исти овакав начин. Немци (или нама само географски ближи Албанци) су у савременом добу превазишли религијске разлике, као и тоталитаризацију својих верских убеђења у својим друштвима.

Наметање партикуларних интереса и ставова се, наравно, може десити и у идеолошком смислу, што је чешћи случај у последњих сто година. Зрелија друштва, чије подгрупе нису преоптерећене сопственим партикуларализмима, отпорна су на овакве појаве. Када кажемо зрелија, мислимо на друштва вишег нивоа политичке културе – друштва партиципативне политичке културе. Ради се о друштвима у којима чланови подгрупа прихватају чињеницу да постоје и друге подгрупе са сопственим својственостима, различитим од оних субјективно сагледаваних. Ради се о прихватању саживота и сарадње са осталим подгрупама у оквиру веће заједнице, са којима ћемо градити заједничке ставове, интересе и погледе на свет – тачке консензуса. Ти општији консензуси су, природно, малобројнији од оних које имају саме подгрупе, али они управо доводе до очувања и развоја веће заједнице (нпр. нације). Неко би потребу прихватања саживота и обуздавања сопствених својствености од наметања истих другима назвао извиканим, излизаним и пежоратизованим политички-коректним термином толеранција, али појмовно одређење насушне потребе очувања веће заједнице је управо описано, без обзира на терминолошке несугласице (други би, можда, рекли саборност или сабраност око веће, општије идеје), али за ову анализу нам је потребан само појам, а не и сам термин.

Наравно, логично је и природно, али и на дужи рок стабилно, када одређене, бројношћу и распрострањеношћу, доминантније групе имају и доминантнији статус у одређеном друштву, приписујући му елементе сопственог идентитета у оној мери која не угрожава и не негира неке друге идентитете. Крајње нестабилно и запаљиво је када одређене мањинске групе намећу преко различитих егзогених фактора који делују на полуге политичког система, сопствене партикуларне интересе и ставове, различите или супротне већинским остатку, односно већини (нпр. целом друштву на националном нивоу). На пример, како каже бар на папиру важећи Устав Србије: „Република Србија је држава српског народа, али и свих других грађана који у њој живе.“ Истакнут је идентитет доминантне групе, али није негиран идентитет осталих. Када би, пак стајало: „Република Србија је држава свих њених грађана“ – то би отворило Пандорину кутију за многе друге проблеме (нпр. ко све и како може постати грађанин Србије), јер би се сигурно појавила моћна и утицајна група Срба која би радила бар на промени таквог Устава, али можда и на подривању таквог уставног поретка, што би морално и било оправдано начелом правичности. Са друге стране, ако би се неким чудом, хипотетички, прогласила „Исламска Република Србија“, можемо замислити до чега би све то могло да доведе. Толико о општем погледу наметања партикуларних вредности, погледа, ставова и интереса одређених подгрупа осталим подгрупама кроз узурпацију контроле над општијом заједницом.

(Извор)

Стога, да би се одређено друштво развијало, морају да постоје консензуси – тачке око којих се (скоро) сви слажемо. Што нас има више који смо у те тачке уверени и што смо чврстије уверени у те тачке – то је друштво стабилније, отпорније на деструктивне утицаје и то је друштво способније за даљи развој. Иако је пожељно да број тих тачака општег консензуса буде што већи, довољно је да их буде и мањи број, али да смо сви око њих окупљени и у њих чврсто уверени.

После овако опширног увода, можемо да пређемо и на конкретну тему – протест у Србији. За време политичког система који се неформално успостављао током последњих дванаест година, било је неколико дуготрајних и масовних протеста. Истина, били су окупљени око ужих и конкретних тачака и замерки оваквом политичком систему, али им је свима било заједничко то што су, бар са стране учесника, били не само анти-режимски, већ су се током времена искристалисали као анти-системски. Сваком појавом наредног масовног и дуготрајног протеста и изражавања народног незадовољства, иницијалне идеје протеста су биле све општије и све заједничкије. Сви људи који су у протесту су својеврсна протестна заједница и горе наведена правила се односе и на овакву врсту заједнице. Сваки досадашњи протест који се уморио и истрошио, нестао је из истог разлога – наметања партикуларних интереса подгрупа. На пример, протест „Један од 5 милиона“ почео је као свеопшти народни бунт који је требало да пробуди најмногобројније политичке апстиненте ове земље, у почетку је окупио огроман број људи са тенденцијом даљег пораста, а онда су се наметнули партикуларни (квази)левичарски, одн. глобалистички ставови и интереси (нпр. појавом једног времешног спортског коментатора међу говорницима који је бацао љагу на све што има српски и национални предзнак у идентитету), што је довело до напуштања десно оријентисаних учесника протеста и његовог даљег осипања до нестанка самог протеста. Контрапример је акутни протест против Охридског споразума, који јесте окупио велики број људи, али није се наставио, нити даље омасовио, а камоли остварио своје циљеве јер се бавио једином темом очувања КиМ у саставу Србије по сваку цену (што, признали ми или не, нарочито великом делу грађанства у већим градовима у којима протести и имају највећи утицај није примарно антисистемско питање којим би се бавили) па је удаљио од учешћа све лево оријентисане грађане.

Неопходно је схватити да је за антисистемске корените промене неопходно много шире окупљање од идеолошког, односно, пластично говорећи: човек, да би ходао, мора користити и десну и леву ногу. Дакле, морамо се окупити око оних питања која су битна за целу заједницу, а не само подгрупу којој ми сами припадамо, значи око питања која су битна не само нама самима, већ која мотивишу и све остале.

Prošlu godinu u Srbiji obeleželi su – protesti. Sa njima smo je počeli, a u istom ritmu je završena. Oni se neće zaustaviti ni 2025. godine.https://t.co/86Q6mf1m6C

— Vreme (@NedeljnikVreme) January 2, 2025

У оваквом друштву, та питања су већ покренута актуелним протестима са кратким списком захтева, а који се, са развојем и омасовљењем протеста могу и требају проширити и на следећа питања:

• искорењавања ендемске и системске корупције (мита, непотизма, протекције, негативне селекције, затим политичке, идеолошке и дискриминације друге врсте, полулегалног присвајања заједничке имовине, ненаменског трошења средстава, превара, обмана, политичког рекетирања, проневера, сукоба интереса, злостављања на раду, трговине утицајем, партијског запошљавања, изборне крађе и других системских коруптивних појава),
• борбе против политичког и организованог криминала (убиства, отмице, изнуде, разбојништва, трговина и транзит наркотика, трговина људима, прање новца и сл.),
• неоколонијализма (распродаје и уступања не само природних ресурса Србије за експлоатацију страним силама, већ и целих привредних грана),
• борба против угрожавања животне средине (рударско-енергетичарским пројектима који би уништили окружење, пољопривреду и услове за живот грађанства целе Србије),
• борба против угрожавања права и безбедности деце и омладине (која су радно и кривично способна, а којима елементи из државних институција и криминалних центара моћи покушавају да на сваки начин укину право на мишљење и изражавање мишљења),
• борба против угрожавања и ускраћивања радничких права и права везаних за рад, гарантованих Уставом и законима,
• борба против угрожавања медијских слобода и права грађана на објективно, истинито, прецизно, непристрасно и благовремено информисање о свим релевантним питањима,
• борба за независно, непристрасно и ефикасно правосуђе, неселективну примену закона и владавину права.

Да сажмемо све ово, свима нам је заједничка борба за реформу и покретање разорених и атрофиралих државних институција. И тога се (и ничега другог) треба држати све док се не поставе темељи једног новог, здравог политичког система, док се не процесирају одговорни за наведена кривична дела, не спроведе лустрација и док се не створе услови за слободне и поштене изборе на којима ће, следствено, победити они који наведеним појавама нису искомпромитовани и чији програм буде најпријемчивији највећем делу бирачког тела, невезано за идеолошке погледе и ставове који се тек на таквим изборима требају покренути (а не на протестима који треба да окупе и мотивишу што већи број људи, уместо да га оспу и доведу до судбине свих претходних протеста).

Извор: Глас Шумадије

Партикуларизација захтева протеста је последица друштвено-политичке кратковидости појединаца (из недостатка политичке перцепције, знања или вештина), али је исто тако и егзогено наметнута и посејана од стране различитих елемената из домаћих и страних служби којима не одговарају јаке, ефикасне и непристрасне државне институције у Србији и које би из тих разлога да зауставе и овај протест. Надамо се да је овај текст бар некима решио такве недоумице.

За почетак, уколико не знамо како да се побунимо против оваквог система – подржимо студенте. Они знају шта раде и шта не треба да раде. Они јако добро на својој кожи осећају утицај и моћ свих оних који би да зауставе процес системских промена у Србији и они не подлежу притисцима тоталитарних, криминогених, бахатих, уцењених, збуњених, дезоријентисаних, плаћених, невољних, плашљивих или неспособних група које би да реше и овај протест. Омладина своје научно градиво није заборавила, и са правом се бори са теретом који су старије генерације превалиле на млађе. Боре се, не само за своју, већ и за будућност целе земље и народа. Дајмо им шансу. Да бисмо имали шансу.

Аутор је политиколог и мастер безбедности

Categories: Гостинска соба

Tags: Милан М. Бабић, студенти, студентски протести