Доносимо пети део повести Драгана Петровића о цару Јовијану и његовом времену

Портрет цара Јовијана у Виминацијуму (Извор: Википедија)

5. Подигнувши дакле Исус очи, и видјевши да мношто народа иде к њему, рече Филипу: Гдје ћемо купити хљеба да ови једу?
6. А ово говораше кушајући га, јер сам знадијаше шта ће чинити.
7. Одговори му Филип: Двјеста гроша хљеба није доста да свакоме од њих по мало допадне.
8. Рече му један од ученика његовијех, Андрија, брат Симона Петра:
9. Овдје има једно момче које има пет хљебова јечменијих и двије рибе; али шта је то на толики свијет!
10. Исус рече: Посадите људе. А бјеше траве много на ономе мјесту. Посади се дакле људи на број оком пет хиљада.
11. А Исус узевши оне хљебове, и давши хвалу, даде ученицима, а ученици онима који бијаху посађени; тако и од риба колико хтједоше.
12. И кад се наситише, рече ученицима својијем: Скупите комаде што претекоше да ништа не пропадне.
13. И скупише, а напунише дванаест котарица комада од пет хљебова јечменијех што претече иза онијех што су јели.
14. А људи видјевши чудо које учини Исус говораху: Ово је заиста онај пророк који треба да дође на свијет.
15. А кад разумје Исус да хоће да дођу да га ухвате и да га учине царем, отиде опет у гору сам.
    Јеванђеље по Јовану, гл. 6.

†

17. И полазећи Исус горе у Јерусалим, узе насамо на путу Дванаесторицу ученика, и рече им: По јеврејском бројању то је девет часова ујутро; и даље: шести час је подне, једанаести час је пет сати после подне.
18. Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт;
19. И предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; и трећи дан васкрснуће.
20. Тада му приступи мати синова Зеведејевих са синовима својим клањајући му се и молећи га за нешто.
21. А он јој рече: Шта хоћеш? Рече му: Реци да сједну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему.
22. А Исус одговарајући рече: Не знате шта иштете. Можете ли пити чашу коју ћу ја пити и крстити се крштењем којим се ја крштавам? Рекоше му: Можемо.
23. И рече им: Чашу, дакле, моју испићете и крштењем којим се ја крштавам крстићете се; али сјести мени с десне и с лијеве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац мој.
24. И чувши то десеторица, расрдише се на та два брата.
25. А Исус дозвавши их рече: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима.
26. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ.
27. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга;
28. Као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе.
    Јеванђеље по Матеју, гл. 20

† † †

Драган Петровић (Извор: Радио Слово љубве)

У свом делу Историја Марцелин на крају поглавља о цару Јовијану у коме га описује као просечну личност без већих умних способности за цара, за разлику од његовог претходника Јулијана, пише: „А причало се да је Варонијан, његов отац, опоменут у неком сну, већ унапред знао шта ће се догодити. То је поверио двома поузданим пријатељима, додавши и то да ће он сам добити конзулску одећу. Али, иако је погодио прво, није могао стећи и друго. Чуо је за велику срећу свог сина, али га је претекла смрт у том да га и види. Како је старцу у сну проречено да ће неко тог имена добити највише звање, Варонијан, његов унук, тад још дете проглашен је, како смо већ рекли, за конзула заједно са оцем Јовијаном.”[1]

Овим речима Марцелин, иако се трудио да маргинализује кратку владавину хришћанског цара, као да је признао да је био савладан и натеран Божијим промислом да напише нешто што је остало скривено у времену, а то је да је сама промисао Божија довела Јовијана на чело Римске војске у тренутку кад је претила њена пропаст на територији Сасинидског царства и кад је Божија Црква трпела велике прогоне.

О самом тренутку избора новога цара, Марцелин пише: „…неколицина људи се узбудила, као што се често догађа у крајње опасним приликама, и изабрала за цара Јовијана, заповедника доместика, кога су препоручивале извесне очеве заслуге.“[2]

Да ли се све то тако десило, као што Марцелин наводи?

Све ове чињенице указују да случајности у таквим тешким ратним околностима није било. Преко заслуга свога оца, затим таста, до вероватно директног учествовања у претходним римско-персијским ратовима и задобијања на бојном пољу потребног искуства а самим тим и поштовања од стране војске, па до предводника претходнице римске војске на персијском ратишту, све ово говори да далеко од тога да Јовијан није био познат и признат од својих сабораца. Оно што га је можда још више уздигло у том тренутку и чинило га најбољим избором на месту страдалог цара отпадника је вера у васкрслог Христа, која је враћала у живот већ дубоко деморалисану и разбијену римску војску.

За разлику од Марцелина који говори о томе да су Јовијана увели у шатор и огрнули га царском порфиром и да се кроз велики римски логор пронео узвик: „Јовијан август”, што је код неких у логору изазвало велику тугу јер су због сличности у имену у првом тренутку помислили да се Јулијан опоравио, дотле Созомен, Сократ Сколастик, Теодорит Кирски, Зосима, ал Табари и Зонара пишу да су се догађаји одвијали другачије.[3] Зосима тврди да је већина официра и војника била за избор Јовијана као новог цара.[4] Остали поменути аутори пишу да је Јовијан по сазнању да старешине Римске војске хоће да га прогласе царем одбио тај предлог. Разлог одбијања је био је тај што је себе сматрао хришћанином и није хтео да буде цар паганској војсци. Чувши разлог Јовијановог одбијања, војска је громко повикала да су и они хришћани.[5]

Цар Јовијан

Описујући Јовијана као изузетну личност Теодорит Кирски, аутор из V века, пише: „Стас му је био сјајан; душа узвишена. У рату и у тешким борбама имао је навику да буде први. Против безбожности иступао је храбро, без страха од моћи тиранина, већ са ревношћу која га је сврстала међу Христове мученике.“ Прихватајући избор новог цара Јовијана од стране војске, војне старешине су га довеле до узвишеног места које на брзину било направљено. Тада им је Јовијан без страха рекао: „Ја сам хришћанин. Не могу да управљам људима попут ових. Не могу да командујем Јулијановом војском која је обучена у злобу (опаку – злобну дисциплину). Људи попут ових, лишени су покрова Божијег промисла, и постаће лак и смешан плен непријатеља.“ Трупе су тада у један глас повикале: „Не оклевај, о царе, знај да није гнусно да нам заповедаш. Ти ћеш владати хришћанима негованим (васпитаним) у истини; наши ветерани су учили у школи самог Константина; млађе мушкарце међу нама поучавао је Констанције. Царство овог мртваца трајало је само неколико година, превише кратко да би оставило трага чак и на онима који беху преварени.“[6]

Најсадржајнији опис ових догађаја налазимо у Јулијановој романси.

По сазнању да је Јулијан мртав, персијски цар Сапор даје рок од тридесет дана да Римљани изаберу новога цара, истовремено удаљује персијски логор један дан јахања од Римљана. У писму које им је упутио указује на Јовијана као мудрог и способног за новог вођу Римљана. Радосни због оваквог писма Персијанаца, Римљани сазивају састанак генерала, војних старешина, угледних људи на коме су одлучили да Јовијан понесе царску круну. Чувши за такву одлуку Јовијан бежи у село Бет Горми. Војска успева да га нађе и упозорава га да је његов нестанак из логора изазвао немир међу војском. Он и даље одбија царско достојанство, правдајући се да је скроман човек и недовољно вешт да управља царством, а да ће се у предстојећим сукобима трудити да нико не настрада. Не желећи више да га слушају, војници га на силу враћају у логор. У логору узнемирена војска износи пред Јовијана своје страхове, да ли је боље да се предају Персијанцима и буду њихове слуге или да умру од глади, истовремено љутито негодујући због његовог напуштања војног логора, јер у њему виде онога ко им једини може помоћи. Пењући се на једно узвишење Јовијан им одговара: „…Имам само једну реч (нешто кратко) да вам кажем, да ако нећете да се окренете од својих сагрешења и одступите од паганизма, ја не желим да будем вођа народа који нема Бога. Нећу бити именован за цара незнабожаца, чак и ако морам да умрем за то од ваших руку. Ја сам хришћанин и син хришћанина. Не дај Боже да ја треба да будем везан за паганизам Јулијана, иако сам се споља претварао да сам незнабожац. Ако сте, дакле, одлучили да истрајете у свом паганизму, постоје међу вама људи вашег мишљења који могу снажно управљати царством. Именујте цара из деце ваше вере, а мени не досађујте.“ Тада су сви повикали у глас да је он једини цар за њих. Јовијан наставља: „Ако онда желите мене, уклоните чудне (стране) богове међу вама и учврстите своја срца у Богу, јер Он има моћ да вас спасе из руку непријатеља. Вратите се Њему да би вам се Он вратио. Тражите Њега и Он ће наћи вас.

Позовите Га и Он ће одговорити вама, јер је близу оних који Га призивају. Он отвара врата онима који Га траже. Вратите се Њему свим срцем и верујте у Њега свом душом. Ако заиста очекујете Његово спасење, докажите своју скрушеност поштовањем (обожавањем) Крста који је знак спасења за оне који верују у Њега. Христос ће прво владати над вама, потајно као Бог; и тада да ли ћу (хоћу ли) (тада ћу) ја владати над вама, јавно као човек.“

Часни Крст у Римском логору

Јовијан узима Часни Крст који је био ношен испред Јулијанове војске и поставља га на узвишење да би се видео са свих страна. Јулијан није смео да уклони Крст који је војска носила, јер су војници била уверени још од раније, од претходних царева, да побеђују уз његову помоћ. Када су по Римским законима и обичајима покушали да му на главу ставе круну претходног цара, Јовијан је одбио уз речи: „Боже сачувај да ми ставите на главу круну паганина који је обожавао идоле, пре него што је ставите на врх Крста. Када је Христос на Крсту постао цар над вама, благословио је и освештао круну нашег царства…“

Постављајући круну на врх Крста, војници су заједно са будућим царем клекли на колена док је он са сузама у очима почео да узноси молитве Богу. Затим је устао дижући руке ка небу рекао: „Ти, Господе, Боже свемогући и Свети, који познајеш сва срца; буди данас сведок слуги своме да није желео ову силу нити ово царство које има своје завршетак; јер се радујем гозби која се не завршава и чекам је. Од сада, Господе, пошто је таква била воља Твоја и пошто ме је благодат Твоја позвала да будем вођа и цар грешницима који траже заштиту Крста твога и траже спас Твој, молим Те, моћни Господе, да ова сила не буде штетна по душу моју, болна за дух мој, и да ми не буде на осуду; да ми буде на смирење моје душе, да се разведем од мога духа,? за моје самопоуздање, за покој од твог Божанства, ради помирења људи, за мир цркава, повратак њене деце и постојање наше вере; за покоравање и спас обманутих, да одступе од свог греха и прихвате Тебе. Што се мене тиче, грешника и кривца, недостојног круне на коју ме је позвала Твоја божанска воља, дај ми да ја будем достојан Твоје милости, да прихватим ову круну од благословене деснице Твоје пуне светости, и да бих у Теби имао славу (поштовање) у свим царствима на земљи.“

По завршетку молитве Јовијан је направио знак крста на глави и на грудима, и док је војска још била на коленима, пришао Часном Крсту на коме је круна била. Погнуо је главу пред Крстом, а царска круна му се без људске руке спустила на главу са Крста. Запањена тим чудом војска је повикала у глас: „Од сада је Христос наш небески цар, а Јовијан наш цар земаљски.“

Џејмс Тисо, Исповедање вере Римских војника, Бруклин музеј, САД

Јовијан је постао цар у месту Бет Армеjа, покрај реке Тигар, северно од Ксетифона, у петак 27. јуна (Хазиран, месец јун који се тако назива у области Ирака, Леванта и Сирије, такође се везује за сумерску цивилизацију за божанству Нинутра)[7] 674. године по грчком календару односно 363. године.[8]

Потпуно објашњење за место Бет Армеа имамо у Енциклопедији Ираника:

„БЕТ АРАМАИЕ, лит. ʼземља Арамејацаʼ, регион и сасанидска провинција Асористан у Ираку између Џабал Хамрина и Мајсана. Зове се Балад ал-Набат у арапској хроници Сирта.“

Ово није једини пример симболичног повезивања Часног Крста и царске круне на овај начин.

Новчић са ликом цара Јовијана (Извор)

Књижевно дело Апокалипса које говори о крају времена, непознатог аутора означеног као Псеудо-Методије, настало је највероватније у Сирији у VII веку. Сматра се да је настало у тренутку продора ислама на Блиском Истоку. Постоји размишљање да су га можда писали монофизити. Непознати аутор наводи догађај у Јерусалиму када последњи римски цар после победе над непријатељима Цркве, и тренуцима када син погибли, антихрист, треба да се појави, скида своју царску круну и поставља је на Часни Крст који је постављен на Голготи, месту страдања Цара Славе. Он уздиже руке ка небу и предаје царство хришћана, а касније и своју душу, Богу. Крст почиње да се вазноси на небо, одакле ће се опет појавити пред долазак Сина Божијег који ће погубити сина безакоња.[9]

Непосредно по зацарењу Јовијана, Јулијанови жречеви приносе жртву за новога цара. На основу прегледаних изнутрица од закланих животиња изjaвљују да уколико цар остане унутар бедема да ће римска војска пострадати, а уколико крене да ће бити победник. Овим речима Марцелин завршава опис првих тренутака Јовијанове владавине. Амнијан не даје објашњење како је могуће да се у логору новоизабраног хришћанског цара ревнитеља приносе жртве паганским идолима.[10]

Одговор на ово питање даје текст Јулијанова романса.

По обављеном паганском чину цар Јовијан наређује да се пред њега изведе седам Јулијанових свештеника и да се донесе седам златних Јулијанових идола које је одступник понео у поход на Персију. Цар их у љутњи пита зашто су то урадили, зар им Јулијаново време није било довољно те своје грехе настављају да чине и после њега. Наговештава им смртну казну бацањем у реку Тигар, и да ће крв њихова бити на њиховим главама јер су сами призвали своју казну. Док је Јовијан стајао на месту свог зацарења, дотле свештеници иступају и сви заједно се хватају за Часни Крст пободен у сред римског логора. Истог тренутка дотадашњи противници Цара Славе почињу да узносе молитву Часном Крсту. Римски официри подижу камење да би их отерали од светиње, али их цар зауставља уз речи да за време његове владавине неће бити донет такав закон којим ће оне који су нашли уточиште подно Часног Крста бити одвучени од њега иако можда заслужују најтежу казну. Јовијан их пита зашто траже уточиште код Крста док су до јуче изговарали богохулне речи о Ономе који је био распет на њему. Свештеници одговарају са питањем да ли су њихови греси већи од јеврејских који распеше Бога на Крсту који је тада тражио њихово помиловање, за које и ако су га разапели, нико не тражи казну, а да се њихово покајање одбија и не прихвата. Јовијан им одговара да разлог њиховог покајања и тражења уточишта Часног Крста не извире из њихове вере већ из страха од смрти. Тада свештеници објашњавају чудесно виђење огња који се спустио са неба и није их сагорео. Христос није хтео њихово кажњавање, јер да је тако, први би изгорели од огњеног Крста под који су се склонили. Господ отвара духовни вид благоверног цара који је тада гледао блистање Часног Крста који је гори у пламену попут бакље док се руке свештеника налазе на њему. Цар се окреће својој војсци питајући их шта да ради с њима, а они видећи његову милост одговарају да у првим моментима његове владавине и радости зацарења поштеди животе Јулијановим свештеницима. Јовијан им даје секире којима покајани жречеви разбијају и руше златне идоле, а делове њихове нови цар претапа и даје за обновљење цркава које беху разрушене за време злог Јулијана. Бивши жречеви бивају послати од стране цара у манастир да би касније били крштени.[11]

Благодатни oгањ на Велику суботу, црква Васкрсења Христовог, Јерусалим

Римску војску у повлачењу прати велика глад и непрекидни напади Персијанаца, али и Сарацена који су донедавно били савезници Римљана. Сараценима је Јулијан био забранио да примају плату и поклоне као у ранија времена, а на њихове жалбе одговорено им је да Јулијан нема злато него гвожђе. Римска војска долази до места Дура.[12] Свештеник Павле Оросиус, ученик св. блаженог Августина, историчар и теолог (IV-V век), у свом делу Историја против пагана наводи да је Јовијан постао римски тридесетседми цар у најтежем тренутку за царство, када је римска војска у Персији била опкољена непријатељем без шансе да побегне.

Јовијан наставља да охрабрује војнике и јача њихову веру у Васкрслог Христа под чију крепку руку су се склонили, говорећи да и неким случајем да персијска војска броји тридесет милијарди војника, победа ће увек припадати римској војсци. У исто време персијски цар Сапор шаље свог изaсланика Гупхара у римски логор у намери да види намере новога цара.[13]

Изасланици Сасанидског царства код Ромеја, Археолошки музеј у Цариграду

Овим слањем персијског изасланика у римски логор почиње можда најкомпликованији део догађаја на персијском ратишту 363. Године, чијa различита тумачења до данашњег дана дају различиту слику шта се тада стварно десило, а то се пре свега односи на закључење мира између тадашња два велика царства у рату, Рима и Персије.

У тим тренуцима цар Јовијан постаје личност која генерише у себи сва турбулентна дешавања која су се одвијала како на територији Сасинидског царства, тако и у Јерусалиму тих месеци. Његова душа постаје место сукоба неба и земљe.

Изасланик Гупхар после краћег боравка у Римског логору односи писмо цара Јовијана персијском цару. У њему га Јовијан обавештава да не започиње поновне борбе против Римљана, јер ће у том случају тражити мир од Римске војске али да га неће добити. Воља Божија је мир међу царствима, а не рат. О стању Римске војске по избору новога цара изасланик Гупхар обавештава персијске велможе уз присуство њиховог цара. Говори да нису уплашени и да нема узнемирености у њиховим срцима јер су радосни због избора новога цара – да су све предали у руке Хормузда, Бога небеског и у руке свога цара. Гупхар сведочи да је римски цар нашао наклоност Бога небеског и да су му римске старешине рекле да је Јовијан имао неколико откривења у сновима по којима би у свим његовим будућим ратовима победио.[14]

Марцелин наводи да су током преговора припадници његове војске вршили притисак на Јовијана да прихвати захтеве персијских преговарача који су се састојали у томе да се Персијанцима врати заузета земља у време римског цара Максимијана, а да би се заузврат римска војска могла неометано повући с територије Сасинидског царства. То је територија која је била састављена из пет транстигританских области – Арзанена, Моксоена, Забдицена, Рехимена и Кордуена, као и петнаест утврђења, и на крају градова Сингару, који је већ био освојен раније од Персијанаца, Кастра Маурорум и највећег града Нисибиса. Он то наводно врло брзо прихвата и с великом жалошћу предаје те градове Персијанцима.[15]

У Јулијановој романси имамо друго виђење тих догађаја. Јовијан добровољно, без принуде прихвата да се град Нисибис и источне провинције предају Персијанцима на сто година, а на питање Сапорово шта он жели, јер све што Јовијан буде пожелео из Сапоровог царства биће му дато за предате утврђене тврђаве. Јовијан им одговара: „Господару, мој краљу, мој захтев је следећи: да током свих година кад се Нисибис буде налазио у Вашем царству мир завлада над хришћанима у Вашем краљевству, да оштре и немилосрдне пресуде постану ствар прошлости, да Ваше Величанство изда наређење да у току тих сто година док Нисибис буде под влашћу Персијанаца нико и никад не покрене прогон против њих и да самим тим пребивају у миру у Вашем царству, да им нико штету не наноси, да надајући се (ослањајући се на) Вашој милости да њихове цркве могу бити поново отворене и да по Вашој милости могу да учествују у јавном животу. Ако то будете учинили бићемо дужни Вашој милости у све наше дане (дане нашег живота).“ На Сапорово питање да ли је то све што жели, Јовијан одговара: „У мојим је очима то важније и вредније од свих дарова, јер су ми браћа по вери и не желим њихово уништење.“[16]

Сапор издаје писмено наређење да се прогон хришћана заустави. Наређује обнову и изградњу цркава по римској пракси, повраћај објеката, а уништених да се поново изграде, ослобађа хришћанске вернике пореза због вере.[17]

Могућа представа цара Јовијана у Ирану (Извор: Драган Петровић)

Записе о овим догађајима имамо у такозваној Несторијанској историји, где постоје записи о краткотрајном прекиду прогона хришћана од стране цара Сапора по закљученом миру са Јовијаном, који се наставља по његовој смрти.[18]

Поставља се и питање о потпуној садржини документа о миру из 363, јер изгледа да је он до нас дошао сачуван само у фрагментима и да је тако преко историчара пренет до данашњих дана, без обзира што је Амијан Марцелин учествовао у том походу 363. године и његово дело Историја се појављује као историјски извор првог реда.[19]

Оцене самог мира и његових историјских последица, нарочито историчара касне антике и раног средњег века, су веома различите. Амијан Марцелин, Либаниус, Еутропиус најчешће дају негативну критику о улози цара Јовијана приликом склапања мира са царем Сапором Другим.

О неповољном али неопходном миру пишу Сократ Схоластик[20], свети Августин, који наводи нужност мира али и велике уступке које је царство учинило ради избављена војске[21], Созомен који такође пише о изнуђеном миру уз тешке уступке.[22]

Свети Григорије Богослов у своме тексту о цару Јулијану пише о првим данима Јовијановог царевања и завршетку Римско Персијског рата 363 године: „На његово место убрзо је изабран нови војсковођа из војног састава који је посред борбеног плама преузео дужност: имао је он својих квалитета и по другим питањима, а не само у војном погледу. Био је достојанствен и храбар, а уз то и побожан и врло ревносан; међутим, није могао да се носи са Персијанцима, нити му је успело да разбије њихове редове, јер му је војска већ била измрцварена и заморена. Пошто није постао наследник царства, већ разбијене војске, било му је стало само како да што већи број војника живе врати у отаџбину. Уколико Персијанци, сходно својој умерености у победи (код њих је постојао закон да и у радости, ако победе, задрже умереност) или услед било којих других околности не би прихватили преговоре, колико неочекиване, толико човекољубиве, онда у животу, од војника, не би остао ни носач пламена. Толико су снажно Персијанци притисли Римљане, осокољени у својој земљи и одушевљени десившим се догађајима; довољно је остварити и минималан успех да би се гајила нада у повољан исход.

Дакле, Јулијанов наследник имао је велику бригу пред собом – спасти војску и очувати римску силу. У свему су ови војници представљали силу Рима, без обзира што су овде доживели неуспех, јер тај неуспех није производ њихове личне неспособности, већ лоше процене њиховог војсковође. Са Персијанцима је ипак склопљено примирје (казаћу укратко), врло срамно и недостојно римске војске. Међутим, уколико би неко због тога осудио Јулијановог наследника, мислим да би такав био врло лош судија и проценитељ реалног стања. Клас припада сејачу, а не жетеоцу; у пожару не сноси одговорност онај који није успео да га угаси, него ко га је узроковао. Овде се треба подсетити онога што је казао Херодот о самосатским тиранима: ту обућу је шио Истиеј, а носио је Аристагора који је наставио започето од стране његових претходника.“[23]

Свети Григорије Богослов, Црква Богородица Љевишка, Призрен

Један од последњих чинова већ окончаног Римско-персијског рата десио се испред зидина града Нисибиса. Тада главница римске војске пристиже до града.

С римском војском пристиже Јуниус[24], персијски сатрап који је имао улогу да изведе Јовијана и римску војску с територије Персије без невоља. Кад су се приближили Нисибису на команду и с дозволом Јовијана, Јуниус је ушао у град и на јарбол једне од кула утврђеног града подигао персијску заставу. Истовремено Јовијан издаје наредбу да целокупно становништво града, сви до једног, са својом имовином напусти град. Силван комес по чину и магистрат града, излази пред цара Јовијана и баца се на колена, молећи га да не преда град Персијанцима. Цар говори да је положио заклетву и да не жели да пред светом буде означен као кривоклетник. Наређује да се код града Амиде изгради утврђени град у који су били насељени сви са Мигдоније, територије коју су сачињавале пет области које је Јовијан предао Персијанцима.[25]

Oписујући овај догађај, Марцелин, несвесно, изгледа даје одговор који је то основни разлог због чега Јовијан напушта Нисибис: „А то је понизно молио и народ и градски савет, али су говорили у ветар, јер је император (наводећи то као разлог, а у ствари се плашећи нечег другог) избегавао да прекрши заклетву о миру.“[26] Речи „а у ствари се плашећи нечег другог“ могу се објаснити наводним виђењем светог великомученика Меркурија, који га је обавестио да је судбина Нисибиса одлучена и да треба да буде предан у руке Персијанцима.[27]

Међу онима који су напуштали град био је и свети Јефрем Сирин, који је такође дао опис ових догађаја у свом делу Химна против Јулијана, где наводи његов сусрет са телом мртвог цара Јулијана Отпадника и прве тренутке преузимања града од Персијанаца:

IV О ЗЛОМ ЦАРУ ЈУЛИЈАНУ СТИХ ТРЕЋИ

1 Чудите се чуду! У близини града срео сам леш овог непријатеља, лутајући поред зида. Заставу послату са истока маг је ухватио и поставио на градску кулу као да је град предат [новим] владаоцима заставе. Слава ономе ко је тело његово обукао у стид!

2 Питао сам се ко је тако дивно договорио сусрет ове двојице: мртвог и заставе у исто време? То је билo чудеснo јављање праведног суда: када су убили убијеног човека, овај страшни барјак је подигнут да увери све, показујући да је заробљеништво града проистекло из опачине пророка.

3 Тридесет година Персија је покушавала да води рат против града, али није могла да продре у његове границе: иако је град био сломљен и пао, Крст му је притекао у помоћ. Видео сам страшан призор: на кули застава противника, а овде тело прогонитеља [Јулијана] које лежи испред нас у ковчегу.

4 Верујте у „да” и „не”, реч Истинског Бога! Дошао сам, браћо, на гроб овог нечистог човека, стао над њим, насмејао се његовом паганизму. И рекао у себи: „Ово је сигурно онај који се узвисио над Живим именом, али је заборавио да је он сам прах. Да би себе спознао као прашину, Бог га је вратио у прах.

5 Стојећи тамо, отворено сам се задивио његовом понижењу: ево његове величине и ево његовог узвишења! Ево његовог царства са краљевим колима! Земља се под њим разишла, неспособна да поднесе његову злоћу. И запитао сам се, зашто нисам предвидео такав пад у његовом цветању?

6 Задивио сам се [онима] многима који су били свеци круне смрти и порицао Животворца и Оца свих. Гледајући тугу и долину, чудио сам се, браћо: наш Господ је на величанственој висини, проклети је у понижењу. Рекао сам [себи]: „Ко ће се бојати мртвих, одбацујући Истину?”

7 Када се појавио Крст, није победио све. То се није догодило јер није могао да превазиђе, јер Он увек побеђује, али [догодило се] тако да је ископан ров за овог подлог зликовца, који је са својим гатарама отишао на исток. Кад је кренуо на пут и био рањен, постојао је знак за разборите: рат је дуго трајао на његову срамоту.

8 Знај да је рат трајао толико дуго да је Чисти могао испунити време свог царства, а проклети – меру свог паганства. Кад је завршио пут и био уништен, обоје (Персија и Рим) били су задовољни, јер је поново завладао мир, а захваљујући верујућем цару, сапутнику прослављених предака, све се то догодило [управо овако].

9 Праведник га је могао уништити било којом смрћу, али га је задржао како би показао понижење његове снаге и моћи. На дан његове смрти све му је постало јасно: јер где је предвиђање које му је дало наду? Где је страшна богиња која му није притекла у помоћ? Гомиле његових богова му нису помогле!

10 Крст Свезнајућег појавио се пред војском, и трпео је прекоре оних који су говорили: „Он их није спасао!“ Крст је штитио краља, али је он војску предао уништењу, јер се паганство које је било међу њима није скривало од Њега. Похвалимо због овога Крст Свезнајућег, који су будале једном вређале.“[28]

Свети Јефрем Сирин у овом тексту помиње цара Јовијана, називајући га верујућим царем, другом, сапутником прослављених предака. Може се претпоставити да свети Јефрем када пише о Јовијановим прослављеним прецима мисли како на претходног светог цара Константина тако и на Јовијанове претке које је Јовијан често помињао у „Јулијановој романси”, говорећи не само о њима већ и о својој постојбини.[29]

Јовијан, не улазећи у Нисибис, повлачећи се ка Римској територији свој правац кретања усмерава ка Едеси.[30]

Десетине хиљада римских војника прате православног цара враћајући се из изгубљеног рата као победници, јер су се из бездана Јулијановог пакла у коме су се нашли покајно окренули ка Богу Живоме очекујући његову милост.

С територија предатих сада Персијском царству изводи становништво градова и војних утврђења спашавајући и њих од нових господара.

Исту ту милост осетили су страдални персијски хришћани у тренуцима дуго очекиваног мира и престанка прогона који им је донео цар Јовијан верујући.

Православни римски цар као војник Цара Славе наставља свој рат, овај пут против свих оних који су на територији Римског царства устали на Цркву Божију.

Мир између царстава Римског и Персијског трајаће 140 година, можда најдуже за место где је непрекидни сукоб цивилизација забележен у најдубљем људском сећању.

Победна песма св. владике Николаја

Ево Господа с Војскама иде
душмани наши нек се застиде!
Нек се застиде, нек се покају
гле Војске Неба како блистају!
Како блистају, како се боре
слежу се пред њима високе горе….

https://stanjestvari.com/wp-content/uploads/2024/01/pobedna-pesma.mp4

[1] А. Марцелин, Историја, гл. 25. стр. 358

[2] А. Марцелин, Историја, гл. 25. стр. 347

[3] А. Марцелин, Историја, гл. 25. стр. 347

[4] Зосима, Нова историја, стр. 38

[5] Сократ Сколастик, Историја Цркве, „О томе како је Јовијан изабран за цара“, Созомен, Историја Цркве, стр. 248, Теодорит Кирски, Црквена историја, књига 4, стр. 189, Ал Табари, Историја, том 5; стр. 61, Зонара, Историја, књига 13, глава14. стр. 117

[6] Теодорит Кирски, Црквена историја, књига 4, стр. 189

[7] S. Langdon, Babylonian Menologies and the Semitic Calendars, London, I935, стр. 119

[8] Јулијанова романса, стр. 209 – 214

[9] Apocalypse of Pseudo-Methodius. An Alexandrian World Chronicle, стр. 65

[10]  А. Марцелин, Историја, гл. 25 погл. 6, стр. 348

[11]  Јулијанова романса, стр. 214, 215, 216, 217

[12] А. Марцелин, Историја, гл. 25 погл. 7, стр. 348, 349; Марцелин када пише о Сараценима вероватно мисли на Арапски део Римске војске која је пратила Јулијана у поход

[13] Јулијанова романса, стр. 217

[14] Јулијанова романса, стр. 218 стр. 219

[15] А. Марцелин, Историја, гл. 25 погл. 7, стр. 350, 351

[16] Јулијанова романса, стр. 234

[17]  Јулијанова романса, стр. 235

[18] The Chronicle of Séert: 1, стр. 41

[19] R. C. Blockley, The Romano-Persian Peace Treaties of A.D. 299 and 363, стр. 30

[20] Сократ Сколастик, Историја Цркве, гл. 22

[21] Свети Августин, De civitate dei, књига 4. глава 29

[22] Salaminius Hermias Sozomenus, The Ecclesiastical History; The Ecclesiastical History, comprising a History of the Church, from A.D. 323 to A.D. 425, Chapter III.—The Reign of Jovian; he introduced Many Laws which he carried out in his Government, стр. 568

[23] Св. Григорије Богослов, Реч V

[24] код Марцелина он се зове Бинесес – А. Марцелин, Историја, стр. 354

[25] Јован Малала, Хронике, књига 13, стр. 183, Australian Association for Byzantine Studies, Byzantina Australiensia 4, Melbourne 1986

[26] А. Марцелин, Историја, стр. 354

[27]  Јулијанова романса, стр. 190–193

[28] Юлиановский цикл, стр. 171, 17

[29] Юлиановский цикл, стр. 115; Јулијанова романса, стр. 228

[30] Јулијанова романса, стр. 239

Прочитајте још

• Драган Петровић: О једном Београђанину –  цару Јовијану и његовом времену
• Драган Петровић: О цару Јовијану и његовом времену – рат за душу
• Драган Петровић: Јовијанова лествица
• Драган Петровић: Оно што је започео св. цар Константин накратко наставио цар Јовијан

Categories: Гостинска соба

Tags: Драган Петровић, житија, ранохришћански светитељи, цар Јовијан