То „не хтети ништа“ је монашки завет и Косовски завет који значи: не хтети ништа од царства земаљског
Богдан Зимоњић (Фото: ФБ Мартина Црвенице). Иво Андрић и Жарко Видовић (Цртежи: Мартин Црвеница)
Како се побеђује, написао је Андрић у „ОМЕР ПАШИ ЛАТАСУ“, поглавље Аудијенција…А ЖАРКО ВИДОВИЋ НАМ НА ТО УКАЗАО…
„И тако је тај Богдан – управо зато што НЕЋЕ НИШТА И хоће да буде само оно што ВЕЋ ЈЕСТ – само тај Богдан је могао на сломи Омер-пашу. Само пред њим се Омер-паша открио ко је Мићо Латас, из Јање Горе!“ А да би то доказао, он се прекрстио „са три прста“, тј. православно („не остаде крста од три прста“, тј. православног, каже и Коло у ГВ, 290).
Али је и то Богдан схватио као последњи очајнички покушај „интимизације“ Омер-пашине с Богданом, дакле, као покушај прљања крста. Богдан Зимоњић је домаћин, civis, а не тек Јунак.
Андрић је, дакле, нашао решење како да се изиђе из зачараног круга култа јунаштва и да се не заврши трагично или комично (уклето, уклетошћу култа јунаштва). То решење је: НЕ ХТЕТИ НИШТА!
Али то „не хтети ништа“ је МОНАШКИ ЗАВЕТ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ који значи: не хтети ништа од ЦАРСТВА ЗЕМАЉСКОГ.
(…)
Држати у власти себе – то је оно чојство о којем говори Марко Миљанов, оно племенито чојство Богдана Зимоњића којим је он сломио Омер-пашу Латаса. То је победа коју човек постиже кад НЕЋЕ НИШТА: ништа од царства земаљског! Јер венац (награду, одликовање) очекује с друге стране и другачији венац. То је трка у којој се више не такмичимо с другима, него сами са собом, да победимо СЕБЕ, тј. да ПРЕВАЗИЂЕМО себе. То је Косовски завет. То више није култ јунаштва. Узалуд ће тада Велики Инквизитор очекивати човеков пораз да онда још једну „овчицу“ упише у своје стадо, као победу свог ЧЕКАЊА!“
Жарко Видовић, Срби и Косовски завет у новом веку, стр. 130–131.
Приредио: Мартин Црвеница
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
У горњем току реке ( овде нам дане да се осећањем и доживљајем погледамо и загледамо у њој ) букви и слова из Видовића врутка бистра, јесте њен најдубљи вир, победни брзак – “ Богдан Зимоњић је ДОМАЋИН, CIVIS, а не тек јунак. “
Наште срдца молим све који читају Жаркову Тајну Победе, да се поистовећењем замисле над дубоким виром, и, замишљени, ту да се укотве… Да речу себи : “ НЕЋУ НИШТА ! „. Нека на сидру, к’о шкољка, онда никне и коментар…
Данашња култура је дијаметрално супротна, децу уче од обданишта да „dream big“, да буду овоземаљски амбициозна по западном највише америчком моделу. Просечан Србин данас жели да: буде: успешан (по људским, америчким, а не Божијим мерилима), да га виде као таквог,.да га виде бољим него што јесте, да путује у Дубаи и друга занимљива места, да његово дете има све од Ајфона па надаље (да неби било искомплексирано, наравно) итд, списак је предугачак. Онда дође креатор слогана dream big који је већину жеља генерисао у наивним непажљивим глашицама, па каже: То су реалне, легитимне и нормалне жеље, и изводљиве, помоћи ћемо, али прво морате: изручити војни и политички врх да им судимо да би себе опрали, да се одрекнете 15% територије и неких својих „бајки из прошлости“, да нам дате земљу, воду, штедише, купце, затворите банке, производњу…итд списак је опет предугачак. Након четврт века ове политике и културкампфа тј преваспитавања то је народ у којем нема ни једног Богдана Зимоњића , па чак ни Латаса (који није уопште био за потцењивање, покорио је Крит, Кавказ, део Африке и скоро целу Црну Гору), већ је то народ еманципованих, савремених људи који у одећи пажљиво сложених боја шетају кученце у прслуку, поштују реалитет живота и не желе да се некоме од страних партнера непотребно замерају. Једино неки још нису успели да оду у Дубаи, али нада још увек постоји.