Судбине Едуарда и Небојше Бакареца илуструју сличност садашње Србије са пропалим антиспрским геноцидним пројектом званим Независна Држава Хрватска
Небојша Бакарец; Едуард Бакарец (Фото: Између сна и јаве)
Србија садашњице забрињавајуће подсећа на пропали антисрпски геноцидни пројекат звани Независна Држава Хрватска. Владајућа гарнитура као да се води оним Будаковим геслом трећину побити (затровати Рио Тинтом), трећину протерати (на гастарбајтерски рад у Немачку, Аустрију, Швајцарску итд.), а трећину покрстити (превести у чланство напредног неоусташког покрета). Ову упадљиву сличност између Србије садашњице и НДХ-зије појачава и једна занимљива околност, која није довољно медијски експлоатисана. Наиме, у јавности се пре неколико година појавио податак да је једна од перјаница актуелне власти у Србији, Небојша Бакарец, унук високоодликованог усташког часника (официра) Едуарда Бакареца[1]. Ова вест није довољно актуелизована, јер је недостајало материјала.[2]
Tекст Draška Celiga „Domobranski unuk: Nekadašnji Osječanin Nebojša Bakarec čvrsto uz skute Vučića“ (Glas Slavonije, 20. 11. 2021)
Међутим, читајући Hrvatski narod, гласило Усташког покрета које је излазило у Загребу 1941–1945, пронашао сам у броју од 29. септембра 1944. илустровани некролог о коњаничком бојнику Едуарду Бакарецу, ветерану с Источног фронта, који је погинуо у борбама у подручју Дрниша. Некролог описује у главним цртама човека, који је, судећи по написаном, засигурно завио у црно бројна села у Украјини, Русији, а после и у Босни, Херцеговини, Славонији и Далмацији, или свуда где је требало дакле казнити Србе. Спомињу се бројна места која је читалац сигурно већ чуо на вестима о рату у Украјини:
Ваљуки (Валуийки) у белгородској области,
Харков, град у источној Украјини,
Марјанка (Мариянка, у Дњепропетровској области у Украјини,
Доњец, река која протиче кроз Русију и Украјину, притока Дона
Мијус, река која протиче преко територија источне Украјине (Доњецка и Луганска област) и југоисточне Русије (Ростовска област), притока Таганрошког залива Азовског мора,
Самара, река у Оренбуршкој и Самарској области у Русији, лева притокаа реке Волге.
Волчанск (укр. Вовчанськ), градић у Украјини, у Харковској области,
Бесаботовка, село на реци Волги.
Извор: Hrvatski narod од 29. септембра 1944
Чланкописац хвали Едуарда Бакареца као „узорног борца, јунака без мане и страха”.
Ради појашњења, именица sat која се често јавља у тексту је усташки неологизам од satnija, војна јединица (чета). Према томе, koturaška sat значи моторизована чета. Следи текст из некролога, који је због накарадног усташког кори(ј)енског правописа задржан у оригиналу (латиница):
Prigodom polazka hrvatskih legionara na iztočno bojište, u srpnju 1941. tadašnji nadporučnik Bakarec bio je medju prvima. Sa svojom koturaškom sati prvi je ušao u borbu, u listopadu 1941. čisteći šumsko područje kod mjesta Stari Senažri, iza Poltave. Nekoliko dana nakon toga javlja izvješće Vrhovnog zapovjedničtva oružane sile, da je na bojištu iztočno od Dnjepra jedna hrvatska pukovnija dobila vatreno krštenje. Njegova je sat u to vrieme vodila težke borke oko Valkija i Harkova i na čelu divizijske predhodnice izbila na Donec. O nadporučniku Bakarcu pripoviedala su se čuda. Kao prvi Hrvat u ovome ratu dobiva on njemačko odlikovanje Željeznoga križa II. stupnja. Priedlog njemačkoga zapovjednika prikazuje ga, kako u južnim predgradjima Harkova kroz zastore vatre i tanad i lomi posljednji neprijateljski odpor i ulazi u grad.
Zatim se borio u borbama na jugu, na Mjusu i u Samari. Početkom veljače 1942. vode se borbe pri polarnoj hladnoću protiv prodrlih boljševičkih snaga. Kroz sniežnu oluju stiže nadporučnik Bakarec na čelu sati pred mjesto Marjanku. Podpomognut je snažnom vatrom hrvatskog topničtva i bacača. Neprijatelj ga odkriva i obasiplje vatrom svojih težkih bacača. U tome času vodi on juriš na selo. Polovica njegove sati okrvavljuje sniežnu i ledenu koru, dok on s drugom polovicom zauzima selo. Ostatci dviju boljševičkih pukovnija bježe iz sela, u koje stižu naša pojačanja još prije nego su odkrivene Bakarčeve slabe snage.
U svibnju započinje bitka kod Harkova. Nadporučnik Bakarec vratio se s kratkog odmora iz domovine. Prolazeći sa Samare, hrvatska pukovnija nevidjenom brzinom prodire u neprijateljski obranbeni sustav pred Donecom, pa je ni oklopljeni sastavi lievoga susjeda ne mogu sliediti. Neprijatelj obasiplje bočnom vatrom Bakarčevu sat, i on opet vodi juriš na selo Besabotovku. Tamo dočekuje oklopljene snage. Na mjestu odlikovan je Željeznim križem I. stupnja.
Извор: Сајт Владимира Димитријевића
U srpnju smo na bojištu iztočno od Volčanska. Zamienjujemo jedinicu, koja dan prije nije mogla dostići dnevni cilj radi jakog odpora neprijatelja. Zadatak je: dostići jučerašnji dnevni cilj. U toku podhvata dolazi zapovied, da se napad nastavi. Nadporučik Bakarec prodire 24 kilomera preko dnevnog cilja. Oklopljene snage ulaze u mjesto Basarab i – najveće iznenadjenje – nalaze tamo njega i njegovu sat.
U to vrieme zapovieda on jednom bojnom u velikom luku Dona. Kod Selivanova započinje pukovnija krvavo rvanje s nadmoćnim neprijateljem. Čelični kolosi gaze hrvatske borce, koji ne uzmiču. Nadporučnik Bakarec težko je ranjen i napušta bojište.
Tamo se vraća koncem siečnja 1943. Hrvatska pukovnija, u sastavu 6. vojske, nalazi se već dva mjeseca obkoljena u Stalingradu. On moli, da ga se zrakoplovom prebaci pukovniji, ali mu molba nije uslišana.
Od tada je u domovini, kao satnik i kasnije bojnik. Ostao je stari borac s iztočnog bojišta. Mnogo puta je ranjavan, ali doskora je opet u borbi, dok konačno nije sliedio svoje vjerne suborce, koji su prije njega položili živote za domovinu.
Major Бакарец је 5. јула 1943. стрељао шест заробљених партизана (Извор: Википедија на енглеском)
Чланкописац затим набраја одликовања које је добио Едуард Бакарец за своју службу на Источном фронту и на простору НДХ-зије:
Усташка одликовања:
Велика сребрна колајна поглавника Анте Павелића за храброст
Војнички ред жељезног тролиста 3. и 4. степена
Ред круне краља Звонимира 3. степена с храстовим гранчицама
Златна рањеничка колајна с три плаве пруге
Ратни спомен знак (споменица) са грбомНемачка одликовања:
Ратни крст за заслуге 2. степена с мачевима
Јуришни знак у сребру
Источна колајна
Рањенички знак у црном, у сребру и у злату
Чланкописац завршава текст, цитирајући неке немачке команданте, који су похвалили Едуарда Бакареца и упоредили га са принцом Еугеном Савојским, чувеним аустријским војсковођом из ере аустријско-турских ратова с краја 17. и почетка 18. века.
Bio je pravi hrvatski borac: hrabar i neustrašiv pred neprijateljem gord i ponosan pred prijateljima i saveznicima. „Nasrtljiv kao Princ Eugen” – opisuje ga njegov zapovjednik. Jedan njemački vojni časopis donosi njegovu sliku i prikazuje ga kao pravi uzor hrvatskog junaka. Slavu hrvatskoga imena pronio je po bojnim poljima Iztoka. Sudbina je htjela, da svoju posljednju žrtvu domovini prinese na njezinoj grudi. Njegovi drugovi s Iztoka i svi hrvatski borci klanjaju se u dubokoj boli njegovoj svietloj uspomeni.
Извор: Архив Југославије
Нажалост, има још и таквих интелектуалаца међу нама, који се после оваквог сазнања категорички изјасне да немају коментар. Или нису свесни шта је немачки продор на исток (Drang nach Osten) значио за месно украјинско и руско становништво, или мудријашки пазе да се не замере директном потомку носиоца Велике сребрне колајне Анте Павелића за храброст и, гле чуда, јуришнику актуелне власти, који је у маниру свога деда за Дом, за поглавника спреман. У сваком случају, ружна је ћутња једног броја интелектуалаца, који вероватно калкулишу: „Проћи ће и ово, треба сачувати…” Наиме, српски народ по Босни, Херцеговини, Славонији, Далмацији, Кордуну, Банији, Лици и другим крајевима под окупацијом није имао ту привилегију да чека шта ће бити, него се сам организовао и узвратио ударац злотвору. И чланак из усташког гласила носи једно велико наравоученије. Руси и поред бројности нису могли да убију овог хрватског часника, који је, по речима Немаца, подсећао на самог принца Еугена од Савоје, али шачица синова Динаре је то успела да уради. Садашње генерације, уместо да савијају врат пред очигледном реинкарнацијом зла, боље да се угледају на дрчне синове Динаре, који су успели да разбију усташки мит о нерањивости омиљеног Павелићевог јуришника. Историја се понавља, зло се враћа. Али сваком злу на крају се стане ногом за врат! Ако је пао страшни Едуард Бакарец, пашће (с власти) и његов епигон Небојша Бакарец.
[1] Прим. СтСт: У тексту Draška Celiga „Domobranski unuk: Nekadašnji Osječanin Nebojša Bakarec čvrsto uz skute Vučića“ (Glas Slavonije, 20. 11. 2021; пренетог и на сајт „Између сна и јаве“) где се наводи да је Едуард Бакарец заправо био домобран:
Zanimljiva je sudbina Eduarda Bakarca domobranskog, a ne ustaškog bojnika. Dotični je kao pripadnik 369. pojačane (hrvatske) pukovnije u odori hrvatskog legionara ratovao na strani Trećeg Reicha. Naročito se istaknuo u borbama za ukrajinski grad Harkiv, zbog čega je odlikovan njemačkim Željeznim križem I. stupnja. Ova postrojba, koja je djelovala u sastavu Wehrmachta, pregazila je i gradove Poltavu i Staljino (danas Doneck) te cijeli Donbas da bi naposljetku završila u paklu Staljingradske bitke. Višestruko odlikovani Bakarec je ranjen u jesen 1942. te je iz Staljingrada prevezen zrakoplovom u Nezavisnu Državu Hrvatsku. Poginuo je u borbama s partizanima 1944.
У тексту се додаје и:
Ljubitelji pikanterija tako su mogli saznati i da je rođeni Osječanin Nebojša Bakarec zapravo nećak umirovljenog brigadira Hrvatske vojske Eduarda Bakarca (mlađeg) koji je tijekom Domovinskog rata bio jedan od najzaslužnijih zapovjednika za obranu Osijeka.
Едуард Бакарец Млађи (+2023). Извор
Аутор закључује:
Nekadašnji Osječanin Nebojša Bakarec danas je pripadnik drugog ili trećeg ešelona Vučićeve politike, mogli bismo reći nevažan tip. Ipak, svojom spremnošću da služi vođi do posljednjeg daha izaziva negativne komentare i ismijavanje. Unatoč svome podrijetlu, on je danas fanatični turbo-Srbijanac.
[2] Прим. СтСт: На крају полемике с Небојшом Бакарецом, Никола Милованчев је поставио следеће питање:
Претпостављам да г. Бакарец зна који је усташки натпоручник из Осијека први одликован „Жељезним крижем” по доласку у Русију, већ у јесен 1941. Да га подсетим: био је то Едуард Бакарец старији, стриц Едуарда Бакареца млађег, „заповједника” Осијека 1991. и бригадира (бригадног генерала) ХВ у последњем рату. Питам Н. Бакареца, као рођеног Осјечанина: Ко се из његове породице борио од 1941. до 1945. на страни антифашизма?
Како сведочи и Владимир Димитријевић (овде), одговора Небојше Бакареца није било:
Уважени господин Небојша Бакарец већ је примењивао сличне полемичке методе као у мом случају: када му је г. Никола Милованчев упутио прекор због подршке Вучићевој издајничкој политици око Косова и Метохије, он га је напао као недићевско-љотићевског симпатизера.
Господин Бакарец је заћутао када је господин Милованчев у последњем свом одговору запитао („Ко се из породице Н. Бакареца борио од 1941. до 1945. на страни антифашизма?“).
(…)
При чему ја, наравно, и као хришћанин и као делатник који учествује у јавном дијалогу, немам никакву намеру да било коме судим на основу порекла, презимена, или било чега другог. То да је Небојша Бакарец политички конвертит не произилази из чињенице да су два Едуарда његовог презимена активно учествовала у „постројбама“ НДХ и Туђмановој војсци. То произилази из његовог става да се политичке маске могу мењати по нахођењу, и да се данас може причати једно, а сутра друго, без икаквих последица по образ на основу кога се препознајемо (ако се још увек, у доба ријалитија Врховног Кловна, сећамо појмова части и образа).
Небојша Бакарец (Извор: Сајт Владимира Димитријевића)
Циљ ми је, просто и једноставно, да преко овог малог албума укажем на основу чега је могуће, било коме и било када, да инквизиторски нападне неистомишљеника, и да поручим свом критичару – погромашу: „Не бацај се камењем на другог ако живиш у кући од стакла“. Јер, како би било господину Бакарецу да га ја, на основу презимена или порекла, оптужим да је баш он „срце таме“ у нас (у складу с насловом књиге Срђе Трифковића „Усташе: балканско срце таме“)? Наравно да му не било пријатно, као што није пријатно ни мени када ме дотични господин клевеће у јавности.
(Владимир Димитријевић, Опет записи испод етикете / Одговор господину Небојши Бакарецу, 17. 2. 2020)
ИСПРАВКА: У фусноти 1 грешком је наведено да је текст Н. Милованчева објављен 2024. године уместо 2019. (14. 9. 2024. у 18.58).
Categories: Гостинска соба
Београд је пун потомака усташа, како Павелићевих, тако Брозових. За српство то је Црнград.
Године 1996. у Загробу (бивше Србиново) усташки поручник Прве Ендехазије, најмлађи титоистички генерал и први поглавник Друге Ендехазије Ференц Иштанов Туђман [Ferenc Istváns Tugyman] 1922-1999. из Великог Трговишча је доделио Орден тролиста Ендехазије титоистичком мајору и усташком пуковнику Едуарду Миховилову Бакарецу 1936-2023. из Осека.
Године 2016. у Загробу титоистички питомац и четврти поглавник Друге Ендехазије Колинда Бранкова Грабар Китаровић 1968. из Реке је доделила Орден Јозефа Јелачића [Joseph Jellachich] Едуарду М. Бакарецу.
Запреклане 2021. у Загробу усташки унук, титоистички гардиста и пети поглавник Друге Ендехазије Зоран Стипетов Милановић 1966. из Сиња је доделио Орден Миклоша Зрињија [Miklós Zrínyi] Едуарду М. Бакарецу.
Година 2017-2024. у Јозефштату (бивши Београд) пуковников синовац Небојша Синишин Бакарец 1966. из Осека је већ седам година пропагандистички побочник ликвидационог лагерфирера Концлагера Зербинланд Александра Анђелкова Вучића 1970. из Бугојна.
Или Аљек или Срби, треће није дато.
Covek zbog koga je ovaj clanak napisan je na stranicama Politike dao podrsku kopanju litijuma:
https://www.politika.rs/sr/clanak/630589/Zasto-je-Zapadu-rudnik-litijuma-u-Finskoj-u-redu-a-u-Srbiji-nije
„Руси и поред бројности нису могли да убију овог хрватског часника, који је, по речима Немаца, подсећао на самог принца Еугена од Савоје, али шачица синова Динаре је то успела да уради. Садашње генерације, уместо да савијају врат пред очигледном реинкарнацијом зла, боље да се угледају на дрчне синове Динаре“
И онда су ти „дрчни синови Динаре“ из разноразних босанских вилајета са звездом на челу и уз помоћ црвених топова упали у ужу Србију, послали Србе на Сремски фронт, упали у Београд, пострељали жртве, сместили се у попљачканим кућама убијених и отишли у вечерње чколе да науче да се потпишу и словом а не само прстом, како би могли бити министри и функциЈонери нове дрчне државе.
Треба жалити што се усташе и бољшевици нису побили међу собом.
@A head full od dreams
„Београд је пун потомака усташа, како Павелићевих, тако Брозових. За српство то је Црнград.“
Београд се претворио у сливник у који најгора ***** из унутрашњости, где је и главна подршка режиму, хрли и навире већ 80 година, од Брозовог пролетерског олоша до неписмених СНС ухлеба. Било би довољно да се сви они заједно са покондиреним им потомцима врате у родне завичаје и да нам свима буде боље.
Ре Из турских касаба, слажем се у потпуности. У ужој Србији је скоро па је замењено становништво. У време првог српског устанка ка ужој Србији су хитали сви који су имали смелост да се боре. Тад се сливало најбоље од србства. А након погибељи у првом светском рату а онда и масовним стрељањима од стране Титових зликоваца свега што вреди и уме србски да мисли – обрнуо се процес. У Србију се на владајуће положене слила маса ових попут Едуарда Бакареца а на жалост њихови синови и унуци су у незамисливом проценту и данас на функцијама.
Након 1945 ужа Србија постаје место где си као Србин могао мирно да живиш, наравно ако не србујеш и не буниш се на све шта титоисти спроводе. И тада креће додатна негативна селекција, сви они који нису могли и умели да се боре и опстају у мешовитом крајевима пребегли су овамо. Заменили борбу за комфор. Наравно да је генерализација погрешна и да не важи за све, али је у огромном проценту и тачна. Пример, половина Сјенице је тако завршила у Чачку а у Краљеву их има 5 пута више који су пореклом из Новог Пазара и Косова него аутентичних људи из те околине.
О приливу из прекодринских крајева да и не говорим – 2/3 Београда па редом.
То је један од разлога, зашто Србије више није као што је некад била.
@ head full od dreams: Тачно. Србија је потписала себи смртну пресуду када је нагло припојила велике делове бившег Османског царства и велики број људи научених на обичаје те државе, где су се корупција, непотизам, савијање кичме итд сматрали нормалним појавама. И уместо да те људе полако апсорбује, као што је Војвода Мишић предлагао:“Увести војну управу у ново-ослобођеним крајевима, укинути право гласа на 20 година и свим снагама се дати на културно и свако друго уздизање тих делова нације“, десило се супротно: ти људи су се једног јутра пробудили у Краљевини Југославији уместо у Отоманској империји и наставили су како су и навикли. И некадашња слободарска хришћанска Србија се нашла потопљена међу турским вилајетима. Они никад нису видели своје ослободиоце као ослободитеље, јер су делили други систем вредности и нашли су се у средини која је на њихове рајинске навике гледала мрким погледом. Они су у таквом наглом ослобођењу нашли само срамоту, која се временом претворила у мржњу.
25 година касније, такви људи су представљали кичму титоистичких револуционарних снага, и научени на корупцију, непотизам и азијатску покорност и притворност сваке врсте, није им било тешко да напредују у таквом окружењу. Режим их је населио у Војводини, Београду и ужој Србији као своје људе и ослонац, и њихови потомци и данас управљају Србијом у духу касног Османског царства, ослоњени на мито, корупцију, непотизам, застрашивање и армију партијских башибозука.
Mnogo toga je ljudima još uvek nepoznato, pa i ovo za Edurada Bakareca, ali i za Ljubu Miloša. Dosta njih ne zna da je pred Drugi svetski rat LJubo Miloš je radio kao opštinski pisar u Subotici i na poziv Maksa Luburića odlazi da bude jedan od predvodnika onih koji su sprovodili neviđena zla u Jasenovcu a i na drugim mestima. Posle Drugog svetskog rata posle podmuklih postupanja i sprege britanskih centara moći i Kominterne u Srbiji su u mnogim gradovima dovodili raznorazne osobe iz Hrvatske, predstavljali ih kao da su ostali bez porodice, a veliki broj nekadašnjih ustaša je ubačen na srpske prostore i „oprao“ je svoje biografije. Nažalost ratni i revolucionarni događaji donose mnogo mračnih i lukavih poteza: Zato teško se dešava da Srbiju i narod predvodi grupacija koja se vezuje za iskreno srpstvo i za jaku i državotvornost
Из турских касаба
Постоје неке истине које је тешко рећи, али да би се разумело наше стање као и узроци некад је то потребно. А немогуће је неогрешити се јер је само у прошлом рату толико прекодринских Срба положило животе на Олтар србства. Толике муке и толико се препатило али са друге стране, ако се осврнемо мало уназад – да је победила православна ослободилачка војска ЈВО из Србије сигурно да та Југославија неби била тако створена и да њих прве неби задесила таква судбина.
А шта тек рећи о шестој личкој и ударним далматински бригадама, они су били Титове ударне песнице и скупа са брозом су створили монструма који је деведесетих њих прождро у тој Лици Далмацији, Босни јер је првенствено за то и створен. Да НДХ 3.0 буде ово што јесте.
Дакле, по мени наш народ, али народ јако чудан. За човека из Србије потпуно неразумљив.
Како објаснити ситуацију да је у другом светском рату извршен тако језив покољ у деловима Хрватске и Босне (Јасеновац је више радио за Босну него за ХР) и да је само деценију после на том истом простору који још увек мирише на невини крв – сваки трећи брак био мешовит? Покуљу те Хрвати и Мусли а ти се колико сутра са њима жениш и удајеш?
Онда сте треба вратити уназад на први светски рат где је толико мноштво прекодринских Срба са аустроугарима јуришало на Србију и где је преко 80% по заробљавању одбило да се прикључи српској војсци и да даље ратује.
Но ако су у првом св. ра. били присилно мобилисани шта је се другим светским ратом? За Тита се барем рано знало да је усташа, и да је његов штаб у Јајцу уствари све време рата био у сред територије НДХ, да је КПХ мимо КПЈ све време несметано деловала у Загребу и одржавала везу… Да су се 1943 и 1944 небројане усташке и домобранске формације прикључиле Партизанима, па чак и Марко Месић, носилац гвозденог крста за борбу под Стаљинградом који је постао партизански командант и упао у партизанима да по Чачку, Ваљеву Милановцу стреља масовно Србе након 1945. Како је могуће да су прекодрински Срби у својом пролетерским бригадама са таквим својим џелатима јуришало према Србији у којој се зна колико су десетина хиљада људи стрељали по „ослобођењу“.
Занимљиво и преумљени партизани нарочито из Србије, као и Усташе су завршили на Голом Отоку – али усташе као васпитачи, па је зато Голи Оток остао нешто језиво у сећању Срба.
Да не говорим о културочошким разликама где је слушање већине крајишких песама за мене један вид умне поремећености а не само тоталне некултивисаности.
Тако да овај коментар за једини циљ има бацање светла и на те чињенице које већина зна а које се прећуткују јер да је ово нормална земља требало би да се отворе досијеи да се утврди чији су дедови имали улогу освајаче Србије и ко је са петокраком спроводио стрељања ко је отимао имовину домаћинима – па да се такви људи не бирају на одговорне и високе функције. Јер као што се сви Албанци који држе пекаре по Србији пишу као Горанци због мимикрије да се види колико је деце усташа који се представљају као Срби пореклом из ХР а и такође колико је било Срба алијас Јово Диљак.
Да ли је могуће да се нама дешава да нам је порекло највиших функционера спорно. Да је Ђинђић рођен у кући Алије Изетбеговића, да Тадића повезују са породицом Францетић, да је Видак Драшковић био партизански егзекутор а син му пречицом до кабинета Мике Шпиљка, и да не набрајам даље јер су готово сви са таквим педигреом…
Док је Срба са главом пуном снова и мисли по којима је „слушање већине крајишких песама (за мене) један вид умне поремећености“ усташлук може мирно да спава и живи. За његов дом спремни су своју главу дати Срби a head full od dreams.
Ре Зорка Дабић, крајишке песме су у свему написаном најмање битне, важно је шта су овде радиле шеста личка и трећа крајишка, а то су биле двије Титу најмилије.
СНити ми је драг Бакарец, нити његов шеф, али судећи по чланку и коментарима, на ивици смо да испунимо оно Месићево: нећемо више србе на врбе, сада ћемо србе на србе.
@A head full od dreams Од свега набројаног они су се ухватили за те крајишке песме, као што је било јасно да ће, јер немају за шта друго, и наравно оптужили вас да сте уСтАШа 🤡 Канда као Јевреји што вас за сваку критику оптужују да сте антисемита и зЛи фАшИсТа. А КуК и Титове дивизије обашка. И како онда ико да то озбиљно схвати? Не може. Постоје неке истине које је тешко чути, али је потребно.
https://i.postimg.cc/1RrS7FGM/wojak-seething-angry-behind-mask.png
Једна примедба: Н. Бакарец није конвертит. Он је прелетач. Конвертити су људи који искрено промене идеологију коју су заступали. Бакарец је увек ишао „трбухом за крухом“, ако се разумемо.
Ре Из турских касаба, истина је горка али је истина, и увек је лековита. Мени уопште није драго што је тако. Ја бих најсрећнији био да су сви пришли динарској дивизији или четничким одредима у Босни. Али нису. Партизани су чували Србе на Козари па тамо српско уво није претекло, док су четници били на Мајевици и тамо усташе нису могле да присмрде.
Претходних месеци су у јавности имали иступања уважени Радован Калабић и Игор Ивановић где су документовано презентовали да су 1945 до лаката крваве усташке јединице, које су јуче замениле шаховницу с петокраком управо од крајишкох партизана имале обезбеђен коридор ка Србији, иако су одлично знали о коме се ради. Шта рећи о Војку Глоговцу Србину из Требиња који је добио гвоздени крст као митраљезац у првом св. рату за близу 400 покошених припадника српске моравске дивизије? Треба ли помињати фон Узелца или фон Боројевића. Треба ли спомињати колико је министра било назови православних Срба у усташког Павелићевој Влади?
Та је гамад од батина убила војводу Бојовића, као и мајора Гавриловића, ко је читао Григорија Божовића знаће каквог су Србенду убили. Када те следбеници таквих људи назову усташом, човеку остаје само да занеми. То су они што из личке и крајишке што их је Тито циљано населио на НБГД на рути од аеродрома да му маши, аплаудирају у трансу кад би се повраћао из белосветских лутања.
Није да и овамо није било таквих, Добрица Ћосић је Србе стрељао под Багдалом у Крушевцу, али он у свом селу места није имао никад. Исто је радио и отац Наташе Кандић. Али њих нико не подупире а посебно их неби подупирао да су ишли да стрељају Србе по Босни и Херцеговини. Била би нас срамота до сржи а не да по земљачкој линији бранимо њихове тековине.
Још једно, погледајмо Војводину. Како то да су највећи аутономаши Чанци, Костреши, Брковићи од Јеврема? Како то да су на Косову данас у преко 90% остали само Срби староседеоци а сећамо се да су некад доле живели „Срби и Црногорци“ како то да су Црногорци монтенегринске провенијенције, Херцеговци и остали прекодринци у првим годинама продали земљу коју им је доделио краљ Петар и отишли. И како то да људи из крша нису ни покушали да раде земљу. Слична је прича и у Ловћенцу у Војводини.
Дакле, данас дан у Црној Гори на власт неби могао да дође нико ко је пореклом из Србије нити на неку функцију сами због порекла. У Херцеговини се још горе гледа на те људе из „Лесковац који немају ни два падежа“.
Ето ја сас за то да се исто тако и овде, због масовности, сви људи са таквим педигреом третирају са негативном предпоставком за пријем на било каквој државној функцији док се не докаже супротно, ако икад ова Србија доживи слободу. Јавна је тајна да многи Срби из ХР овде раде за хрватске тајне службе а о броју Црногораца који су чак у нашим безбедносни структурама а шпијунирају за АНБ тек не треба говорити. Само треба погледати Зоране, Које, Бјелогрлиће, Карановићке, Бошке Јакшиће и сл и сл то су све ударне песнице друге Србује