Сваки народ заслужује управо оног владара каквог заслужује. Исто важи и за вас, браћо моја Срби, пише П. Тихомиров на текст Н. Живковића „Путинов режим је непријатељ руског народа“
Извор: Стање ствари
Драга браћо Срби!
Мало је смешно гледати како се расправљате у духу политике 19. века, када је свет био поприште конфронтације између Велике Британије, Немачке, Француске, Русије, Аустроугарске итд. Суверене силе које су решавале своје проблеме / извршиле су своје цивилизацијске мисије. (Понекад, слажем се, авај, цинично – као што смо то урадили 1877, када смо вас предали Хабзбурговцима.)
Где су данас суверене силе?
Да ли је чак и Америка суверена?
Ранко Гојковић: Павел Тихомиров, човек који сведочи руско србофилство и осећа српско русофилство
Шта тек рећи о мојој несрећној Русији, где су – према једној од теорија завере – део „сила овога света“ агенти Ротшилда, а други део олигархије и званичника који им се супротстављају агенти the Rockefellers.
А није се све потпуно срушило само зато што Ротшилди и Рокфелери још нису поделили земаљску куглу.
Наравно, В. В. Путин није Свети цар Николај Александрович.
Али могло је бити и горе.
Сваки народ заслужује управо оног владара каквог заслужује.
Исто важи и за вас, браћо моја Православна Словенска.
Categories: Гостинска соба
Путин се у Украјини (као и у Србији) ослањао на корумпиране тајкуне и истрошене политичаре као што је Медведчук и екипа док на искрене русофиле и идеалисте Русија није обраћала пажњу.
Овај приступ довео је до тога да је бити про-руски оријентисан једнако бити за корипцију.
„В. В. Путин није Свети цар Николај Александрович“?
У неметафоричном смислу је јасно, то су две различите историјске личности. Али, каква би корист била да није ВВП а јесте Цар Николај? Потоњи је био ритуално убијен заједно са целом породицом, Руска Царевина разрушена, руски народ страдао током цивилног рата 1917-1922, па у прогону од лењинистичко-троцкистичке злосиле, да би поднео застрашујуће жртве (25+ милиона!) током Отаџбинског Рата. Призивати сад Мученика Цара Николаја (тј неког његовог да кажемо двојника) на месту вође Русије је малициозно или историјски неосновано, да не кажем, непромишљено. Не због тога што је Цар био „лош“, него што је ондашњи руски народ, првенствено „интелигенција“, у великој мери већ био отпао од вере и од сопствене традиције. Као таквоме, Цар није био од важности, а доказ је управо његова трагична судбина. Какав је сада народ, после сто година и искуства живота у СССР-у, никакав Цар ту не може бити од користи, може само помоћи да се понови претходна трагедија.
Русија је деведесетих била колонизирана споља и изнутра, на ивици ширег грађанског рата, да би од 2000-те ствари почеле да се мењају. На горе! Активиран је тероризам, ратови у Чеченији, 300 деце масакриране у Беслану (2004), стотине од терориста убијених у Москви и Петрограду, бескрупулозна пљачка и уништавање привреде, бестидна медијска индоктринација и вулгаризација народних маса. У таквим условима је почела владавина ВВП-а. Прво је тероризам сасечен у корену уз историјску промену у Чеченији која је од главног жаришта тероризма преусмерила ратничку традицију народа да постане ударна песница руске војне силе. Ускоро је оснажио и процес консолидације друштва (делимично само-очишћено од петоколонаша „подпиндосника“), модернизација војске, ојачана привреда и учвршћен међународни статус и углед Русије…
Слично као 1941-ве, уместо Тројног Пакта, сада имамо рат Нато пакта против Русије. Опет се води борба на руској територији (углавном у Украјини) с тим да је део украјинског плебса прогутао натовско-холивудску удицу до мере да су преузели улогу издајничких Власоваца само на (квази) државном нивоу. За Русију је сада борба против непријатеља још тежа него у Другом Рату јер непријатељ ратује посреднички, без присуства своје живе силе. На мети руске артиљерије су индустријска постројења и инфрастуктура где живи и ради руски народ (па макар се звали украјинцима) и наравно војне јединице које су већином попуњене од припадника истог народа (наравно са изузетком нацистичког елемента азовског типа). Русија нема другу победничку алтернативу осим да кијевски режим доведе до пуне и безусловне капитулације. Да ли ће то успети по досадашњем моделу СВО, остаје да се види.
За крај, сви ми што углавном из далеког далека само посматрамо ову трагедију страдања браће по крви и вери, изазвану од стране глобалиста зла, ваља да се присетимо да се овај пожар брзо може раширити и до наших скучених граница, па да са мало више респекта а мање злогучења и сумње коментаришемо руску страну. Затребаће нам пријатељ, чега би да је памети требао да се присети сваки „сирак тужни без иђе икога“.
Драги брате Руски, мени је мало смешно што сте ви руси посвећивање довели на ниво индустријске производње па је и Николај Романов постао свет. Можда би нам Отац Гапон могао нешто рећи о светости Николаја. А можда и оне нудистичке „иконе“ из царскога села (може бити да су бољшевици ону нудистичку кампању „стид доле“ баш од њега преузели). Мада једно сте у праву: увек може горе.
ПС. У праву сте и оно друго: јесте сломили многа српска срца са Бугарима и Сан Стефанским миром, али срећа ваша па Срби имају кратко памћење.
Изврстан одговор брата Руса.
@Љушиме
Изврћеш, подмећеш, клевећеш и опадаш. И то кога – светитеље руске, а поименице, православног Цара Мученика! Не знаш ли да је прото клеветник и опадач сам непомјаник. У којој ли се ти цркви и каквом богу молиш?
Jeane
Заборавио си на списак да додаш и да провоцирам. Намерно. Тај твој тупави „светац“ својом неспособношћу је допринео појави комунизма, а о злочинима над сопственим народом и успесима на бојном пољу да не говоримо. Иди се мало образуј не само из инстант црквених памфлета. А што се цркве тиче, свакако се као ти не молим у оној Распућиновој.
ПС. Свиђа ми се твоје руско име.
Путин није Свети Цар Николај… Као светац не, сигурно, али као владар је далеко бољи. Чак, далеко бољи од Александра III.
Свети Цар Николај, кога су неки светитељи (нпр. Св. Гаврило Грузијски и, ако добро памтим, Св. Марија Дивјејевска) поштовали као Великомученика, уопште није био успешан владар. Велики праведник и велики светац, али веома неуспешан и неснађен владар. Истини за вољу, био је окружен свеопштом издајом.
Са друге стране, Владимир Путин је далеко најуспешнији владар у руској историји, будући да је, имајући најмање, највише постигао. Супротставио се највећој сили у историји човечанства и, мало по мало, скрцкао је. Не он, наравно, него Бог али који га је очигледно водио. Треба напоменути и то да је и Путин био окружен свеопштом издајом, али је, за разлику од Св. Цара Николаја, знао да се носи са њом.
Врхунске резултате постигао је и Стаљин, али по цену стравичних жртава па и стравичних злочина према свом народу. Путин – без тога.
В.В.Путин се отворено ставио на страну антисрпске прозападне колонијалне СНС управе. Док једном руком прича о западном лицемерју другом подржава сада већ отворено квислиншки режим који би да од Србије прави рудокоп и колонију јефтине радне снаге за потребе тог истог Запада, и њихових банковних рачуна, разуме се. Толико о Путину и Србији. Изгледа да Запад не ваља само кад угрожава руске интересе, а што се Србије тиче изгледа да су важнији интереси руских финансијских кланова. А причати Србима „да сваки народ заслужује власт коју има“ у тренутку док Србију растурају западне слуге и олош са дна каце, са све НАТО официрима у генералштабу и америчким амбасадором у скупштини, је неукусно и лицемерно, и може се очекивати можда са Запада али не и из Русије. Додуше са Путиновом подршком том истом режиму ни то више није изненађујуће. Но онда и ми исто тако можемо да питамо нису ли и Руси заслуживали Јељцина и његове либералне прозападне „реформе“, и зашто су га сменили, ако је био тако добар.
Пажња, у претходном коментару је дошло до грешке у куцању која је искривила значење. Ево тачне верзије
Упоређујући В.В. Путина са руским сувереном, мислио сам на ово:
1. Руски суверени, уз све своје разлике у погледу на свет, били су Господари Руске Земље. А спољна политика је изграђена на основу интереса суверене државе. (Да, врло често је наш спољнополитички ресор својим интригама и договорима прецртавао оно што је стечено крвљу војних победа. Али генерално, Русија је водила суверену политику. Тако су се понашали и други тзв. Велике силе. Управо ту сам почео свој коментар). Данас је ситуација другачија. Председници/премијери нису господари својих земальа, већ «топ-менаџери». Тако њихова функција је да спроводе управљање у складу са задацима које им постављају представници неке «Силе у сенци».
2. Путин је несумњиво мајстор коришћења „Прозора могућности“. Назвати га лутком-марионетој је глупо. Иначе не би постао у самом врху Дирекције. И ако је 2000. само деловао као арбитар руских олигарха, као консензус фигура, онда маестрално користећи сукоб Буша и Гора (који су представљали не само различите сценарије развоја Америке, већ различите сценарије глобализације) , Путин је почео да добија стварну моћ. Постепено добијати. Али он – као и други председници/премијери широм света –за разлику од суверена прошлих епоха, чак ни у 19. веку, он очигледно нема пуну моћ.
3. Путин је по својој психологији европски конзервативни либерал, а данас то није мала ствар. Доста није мала, али ово није православни самодржац. Потпуно другачија психологија.
Суштина Старог заветат су Светих Десет заповести од Бога, из којих се касније изводе сви остали закони који регулишу сва подручја духовног и световног живота.
Када апостол Петар тражи да се незнабошци обрезују, апостол Павле насупрот томе тражи само да се крсте. И каже ко се обреже, дужан је сав закон поштовати (не само 10 заповести, него поширених 365 . А њега нису могли испунити ни Јевреји, а камоли незнабошци. И да нас не спашава закон, него благодат у Исусу Христу.
Свети Сава на сабору у Жичи исповеда: Православну веру и Римско право (за уређење практичног живота). Није било лако утемељити јдно ново хришћанско право, а држава не може да чека, можда је било потребно пар стотина година). Али штра је врдно и битно лако и брзо? Додуше и то Римско право није било слабо право у сваком погледу. То је право било синтеза целог античког права, преузетог у великој мери и грчког права, и права неких ранијих народа и дограђено из искуства из обичајног права у старом Риму и оног првог писаног из почетка од 12 таблица и усавршавано од многих правника, те након стотина година кодификовано у целовити правосудни систем….
Ипак, оно главно је: како ћеш утемељити исправност правог у праначелу правосудног система и основе казне, освете, освећења за преступ, наспрам кривице, кривог, без праоснове усправног, исправног човека, народа?
Код човека је одвојеност горњих од доњих удова, једна складна целина (где доње служи оном горњем) наспрам четири ноге животиње, животињства (где глава и горњи удови више служи оном доњем). Јаче горе од оног доле, унутра од оног ван, десно од оног левог, почело из вечности пре и после свега чела, од задњице, свега уназад,.
Закон штити лице народа, као образ човеку, образ уз лице, као презиме, род, уз име, личност из Божијег образа и лица у коме је створен.
Оно исправно, право не само у закону, него у свему осталом (сазнању, науци, сваком мишљењу, осећају, одлуци делу) једино може бити из оног најисправнијег правог. Духа истине од Бога, наспрам најкривљег, кривог, сама кривица по себи: нечистог духа, који заводи људе и народе и обесмрћује сва поколења. Христос га назива: „Лажа и отац лажи, крвник људски од почетка“. Колико та се лаж приближи нашем срцу („из коме тако производи свако зло“) , нашем: разуму, очима, ушима, мислима, осећајима, толико ће нам касније зла, крвништва нанети. Колико двоструки, змијски, лукави језик лажи душу лукаво обрлати, толико ће нас отровни зуб мржње за срце ујести, крвништва, зла донети…
Дакле, та лаж је прво зло и највиша кривица, сама лукавство, превара и само се из оног најправијег правог, Духа истине може разоткрити, надјачати, победити. Ако се не супротстављамо нечистом духу лажи лукавства, како ћемо се било којој отелотвореној лажи, „кнеза овога света“ коме служе све власти, све моћи, супротставити?
Тек на основу хуле на Духа истине иде основа кажњавања за зло и кривицу; утемељења правости права и утемељење освете, освећења у хришћанској, православној вери . Прво се најпре и најстрожије кажњава тај највиши преступ, то најкривље криво: зло, хула на Духа истине, што изазива даље иде остало зло.
Зато Христос каже, и то је најнаглашеније место у целом Новом Завету. „Сваки грех и хула може се човеку опростити, и хуљења на Бога, макар какова била; хуљења на Оца и Сина, али ко рекне реч на Духа светог, не може му се опростити ни на овом ни на оном свету, него је крив паклу огњеном.“Христос на крсту каже. Оче, опрости им јер не знају штра чине, али се Духу нечистом, и свим хулитељима, његовим слугама ништа не опрашта. Само се из Духа истине, наспрам најкривље кривице нечистог духа лажи, може засновати православно право које може одбранити човека, и породицу, народ, државу…
Међутим, када смо ми примили веру у једног Бога, у Оца, Сина и Духа Светог , а задржали Римско право, где је чак постојао посебан члан homo sacer (свети човек), за кога се каже да је изван права, па је светог човека могао било ко убити без казне, само без права на његово ритуално жртвовање, и по том члану су прве хришћане и убијали…
И управо одатле иде праоснова секуларности не само права него и сваке институције државе, да сде не допуста издвајање светости ником, јер је тај као изван државе, света. Тако се право утемељује без праоснове светости, духовне освете и освећења, као прво кажњава хула на Духа истине, па из те праоснове најкривљег кривог касније утемељује правосудни систем сваке друге основа кажњавања, него се као секуларно, без освете освећења духа истине наспрам духа лажи, утемељује политички …
До скоро се чак сваки сведок, стављањем руке на Свето Писмо заклињао да не лаже, а ако лаже не само да не важи његово сведочење, него се чак осуђује …
Сада, парадоксално, ми прихватамо веру у јединог Бога, од кога као основно иде закон и заповести, а саму праоснову исправног правог из Духа истине од Бога, наспрам духа лажи, лукавства за правосудни систем, него и сваку другу правост: мишљења, осећаја, одлучивања, деловања из чисте воље немамо у начелу, већ прихватамо паганско, Римско право не само без те праоснове, него где се по основу секуларности прво светиња искључује из права. …Дајемо оно најбитније ђаволу већ на почетку. Са временом та праоснова исправног правог у Духу истине, у човеку, породици, народу, држави, свету све више слаби …и на крају отворено то „право“ завршава у ђаволу…политика га поједе за доручак …
Слично је и сада када се бира парламент из политичке основе секуларног права. Без праоснове најправијег Духа истине, с којим се једино штити и човек и породица и народ и држава и цео свет, се по политичкој основи бирају судије, тужиоци, доносе сви закони и тако одсеца са највише световне основе најбитнији ослонац човека, породице, народа, државе, читавом света… свега исправног правог не само у праву, него и у свему другом, Духа истине: …
Са једне стране се боримо против римокатоличког филиокве (да Дух Свети исходи и од Сина), а са друге прихватамо Римско право, које управо стоји секуларношћу наспрам светиње , иако је оно првостепено и суштинско у православном догмату да Дух Истине, који исходи од Бога Оца а не и од Сина. Са тим филоокве и од Сина, се изводе не само непогрешивост Папе по вертикали цркве, него и непогрешивост и послушност свакој другој вертикале „кнеза овога света“, сваке политичке власти и њене институције… та праоснова Римског права по начелу homo sacer из духовне и световне не само да себе из те „непогрешвости“ институционалне вертикале никад не преиспитује већ све друге само осуђује и напада је, него се тако одузима управо оно првостепено најјаче оружје сваког верујућег човека обученог у „сили Духа истине са висине“ за утемење свега исправног правог у животу сваког: човека, породице, народа, државе и које се, не само тој политичкој лукавости, него и свакој другој лажи у себи и изван себе једино може супротставити, надјачати је и победити је, што је у православном догмату суштина суштине .
„Сваки народ заслужује управо оног владара каквог заслужује.“
Да ли ви Руси заслужујете таквог владара, искрено не знам. Ви то најбоље знате.
За овог нашег нисам сигуран да смо га „заслужили“.
Обојица су доведени на власт и нису одраз воље народа.
Несумњиво је да је Путин вансеријски државник. Ипак треба бити искрен, на овом свету нема места за мале народе. Требало би да (нам) то буде платформа па онда поћи у политику. Тако је безболније и здравије.
@Зунзара
Ваш коментар умногоме подсећа на Вучићеве говоре.
„Ми Срби смо можда мали народ, али између Атине и Беча немамо већег.“
-Никола Пашић
Величина хорде се мери бројношћу, а величина и утицај народа неким другим стварима. Питајте Израелце, Јапанце и Античке Грке ако не верујете.
Чему исправка исправке?
Година 1941-1945. Трећа Јевропска Унија је ратно истребила ⅙ или 16,91 одсто или 22.486.000 Руса.
Година 1991-2021. РуСионска *едерација је мирно истребила ⅙ или 16,46 одсто или 20.652.229 Руса.
Лондонски зеленаши су једине газде разнобојних ватиканаца.