Све партије које се смењују на власти стварно су блиске по програмима, практично истоветне, а партије са различитим програмима стварно немају никакву улогу ни на изборима ни у власти

Драган Крстић: Психолошке белешке, I-IV

11. II 1985. Кад је Мусолини својевремено писао да је бољшевизам само један од облика „суперкапитализма“, „хиперкапитализма“, да представља његов најекстремнији облик, мало је њих запажало сву драматичност и истинитост таквих тврдњи, које су се односиле и на саму бољшевичку револуцију, у својим основним психолошким и историјским димензијама сличну или истоветну са класичним капиталистичким револуцијама (енглеска, америчка, па тек онда француска и остале). Из прича руских емиграната, и касније из нашег искуства, у бољшевичким револуцијама заиста су се појављивале исте оне руље које су се појављивале и у енглеској, америчкој и француској револуцији, које су јуришале на туђу имовину и статусе грађана. За то новије доба људске историје посебно је било карактеристично што се опозиција тој руљи није јављала споља, од оних поражених – та опозиција једва да је постојала, у сваком случају била је неуспешна – већ унутар самог покрета.

Опозиција је имала иста динамичка и друга обeлежја као и сам покрет, они су се једва разликовали. И та битна особина динамике савремених (скорашњих) друштвених кретања остала је битна све до данас, без обзира на формалне разлике у друштвеним системима или у дефинисаној идеологији или политици које су привидно стајале иза њих. И сам Мусолини пао је од своје унутарње опозиције, а оно што га је уздрмало споља није била нека динамика изван његовог покрета у самој Италији, вeћ страна војна сила. Друге земље, са далеко већим општим потенцијалом, објавиле су рат Мусолинијевој Италији, и само допринеле да унутарња опозиција у покрету (овде фашистичком) добије на снази и успешности.

Мусолини и Хитлер (Извор: Википедија)

Франческо Нити, који је на миран начин предао власт Мусолинију после фашистичког демонстративног похода на Рим, припадао је либерално-демократским круговима италијанског политичког живота, и такође није представљао никакву опозицију, мада је прешао у емиграцију. Тамо је писао и објављивао књиге о фашизму, бољшевизму, демократији, капитализму, затим о „дезагрегацији“ Европе, и у тим списима, ако се мало пажљивије прочитају, излагао сличне идеје које је Мусолини већ објавио у теоријским радовима о фашизму, посебно у чланку (дугом есеју) који је припремио за нову Италијанску енциклопедију, за одредницу Фашизам, који је касније ушао у неке антологије политичких списа. Ђулијано Фереро, који би по целој својој припадности и вокацији морао бити опозиција фашизму, такође то није био, мислим да није био чак ни у емиграцији. Бенедето Кроче не само што није био у опозицији, већ је, додуше благо, подржавао фашизам. Али фашизму и Мусолинију ништа нису опростили фашисти, нарочито они најглавнији, из Главног одбора фашистичке странке.

Слична прича поновила се у Немачкој. Вајмарска Република умрла је мирно, није се ни трзнула, мирно је предала власт Националсоцијалистичкој немачкој радничкој партији, Адолфу Хитлеру, Фиреру, Вођи немачког народа, и више се никада ништа што је обележавало грађанску, либералну, демократску опозицију Немачке није појавило као опозиција тоталитарном систему, дивљем у свом новом капитализму, како би то рекао Мусолини. Комунистичка партија Немачке, са својим интернационалсоцијализмом, програмски се мало разликовала од националсоцијалиста, нарочито у психолошком саставу својих присталица, и од око шест и по милиона гласача Комунистичке партије на пресудним изборима, на којима се одлучивала судбина Немачке, готово ниједан се касније није нашао у опозицији. Права опозиција родила се унутар нацистичке машинерије, али она, за разлику од италијанског „меког“ фашизма, није била успешна, и Немачка је променила систем после војног пораза, промене су биле наметнуте окупацијом.

Александра Брус: Само двије компаније – Вангард и Блек рок – владају свијетом

Али ти исти односи, да се опозиција рађа из блискости, а не различитости, постоје и у земљама интернационалног капитализма, где је смењивост власти могућа. Не могу се овде упуштати у разматрање питања стварне слободе избора на такозваним парламентарним изборима, на којима би требало да учествује цело становништво, које би, такође, требало да у потпуности буде обавештено о реалним алтернативама. Овде је од значаја шта је оно што се јавља као опозиција. Све партије које се путем избора смењују на власти стварно су блиске по програмима, практично истоветне, а партије са различитим идеолошким и политичким програмима стварно немају никакву улогу ни на изборима ни у власти. Тај феномен, опозиције блискости, а не разлика, није уочен у општој јавности, није ни у науци, посебно психологији, где се јавља и као најзанимљивији феномен нашег времена. Опозиција блискости јавља се у екстремним формама, узима тешке, у затвореним системима крваве облике, али тај радикализам сукоба блискости не треба да сакрије њихову близину, као што ни описи тоталитарних и затворених система не би смели да сакрију њихово „суперкапиталистичко“, хипертрофирано капиталистичко порекло.

***

Бележећи понешто о комунистичком уму, с којим се суочавам непосредно и искуствено, често се суочавам и с његовом општом блискошћу идеологији и политици с којима је привидно у великој опозицији, мада између та два ума постоји велики степен блискости. Идући за неком основном идејом морам занемарити ту врсту блискости, све до истоветности, и постојеће међусобне идентификације. Општа блискост савременог ума, који очигледно има неко заједничко извориште, а само се јавља у различитим облицима и међусобно блиским варијацијама, показује се и у природи опозиције.

Драган Крстић: Од избијања рата смењивале су се разне окупације (1978)

Основни разлог јављања сваке опозиције јесте постојање фрустрације у друштвеним процесима. Опозиција би требало да буде усмерена према изворима саме фрустрације, и било би логично да се по својим пропозицијама битно разликује од фрустрационог извора, али то није тако, нарочито у комунистичким земљама.

Тако се јавља основни психолошки механизам да прикупљени агресивни набој према фрустрационом извору (што представља нужан психолошки процес у свим условима опстанка) садржи сва обележја као и сам фрустрациони извор према коме би тај набој динамички требало да буде усмерен, и баш тај набој назива се „опозицијом“.

Тај механизам није анализован у литератури, али су његове последице познате, углавном као механизам „жртвеног јарца“, који подразумева жртвовање једног дела сопственог тела да би се остали делови и, уопште, интегритет тела сачувао, чиме све остаје по старом.

Светислав Пушоњић: „Слободна воља“ грађана и тзв. избори за верификацију колонијалне апаратуре и легитимитет окупације

Извод из књиге: Драган Крстић, Психолошке белешке 1982-88, Балканија, Нови Сад, 2024.

Categories: Гостинска соба

Tags: Драган Крстић, капитализам, комунизам