Заставник Ивица је за вријеме десанта на Дрвар учествовао у непријатељској тенковској колони и до јесенас био у непријатељској војсци, а сада има чин официра народноослободилачке војске

Извор: Фондација Заборављени коријени

Мислио сам како ја, као борац народноослободилачке војске, од првих дана устанка трпим многе муке, неправду и понижења, па могу и да рибам патос сад пред ослобођење у 1945. години, и то под командом и надзором доскорашњег домобрана који се цијелог рата борио против мене. То је она срећа и правда која ми је обећана августа 1941. године у Кордунском Љесковцу

У тенковском батаљону Петог корпуса 

По завршеном прегледу, комисија је неке упутила у њихове раније јединице, а мене са једном групом војника у Бугојно. Тамо се налази један дио Штаба Петог корпуса. Он ће нам даље дати распоред.

Идући у Бугојно, сазнао сам из разговора са војницима да су сви шофери, што значи да ће бити упућени у неку корпусну радионицу или можда у ваздухопловну јединицу која је основана у Санском Мосту.

По доласку у Бугојно упућени смо у једну лијепу, недавно саграђену кућу, која се налазила на крају града. У тој кући нас је примио пуковник Немања Влатковић и рекао нам да се распоређујемо у тенковски батаљон који се налази у Јајцу. Са њиме се у соби налазио и командант дотичног батаљона. Одмах сам могао видјети да је то онај доброћудни замјеник команданта Пратећег батаљона Корпуса. Њега сам упознао прошлог љета на Међеђем брду. По чину је поручник, а зове се Поповић Стево. То је врло добар и безазлен човјек, увијек насмијаног лица. Видим га сада и радујем се што ће ми он бити командант. Наш нови командант Стево нас је довео пред један магазин пред којим је стајао камион покривен церадом. Наредио је магационеру да нам дȃ по једну конзерву од пола килограма, а затим је наредио да се пењемо на камион. Мотор је бректао, камион је јурио цестом поред ријеке у правцу Јајца. У камиону смо отворили конзерве које су биле напуњене танким кобасицама. Имале су врло лијеп укус.

Предвече смо стигли у Јајце. Камион се зауставио пред зградама које су се налазиле с десне стране цесте, одмах на улазу у град, чим се пређе мост преко Врбаса. Зграде су са једним спратом, доста лијепо и квалитетно изграђене. Биле су својина творнице карбита. То су сада наше касарне. Сишли смо с камиона и командант Стево нам је показао једну од зграда у коју ћемо се јавити. Дошли смо у једну приземну просторију ђе нас је дочекао војник мршава изгледа, кајкавског наречја, у црној униформи хрватских тенковских јединица и са црвеном траком око руке која је означавала дежурног у јединици. Поред зида дотичне просторије налазила се постављена клупа на коју смо посједали и чекали даље наређење. Дежурни је улазио и излазио. Један од мојих сапутника прича да су ти војници у црним униформама бивши домобрани хрватских тенковских јединица који су јесенас приликом напада наше војске на Бања Луку прешли са тенковима и осталом опремом на нашу страну. Дежурни се поново појавио на вратима, стао и почео прелазити погледом својих мирних очију преко нас. У једном моменту очи му се зауставише на мени, пружи кажипрст десне руке и рече:

– Ти треба да орибаш и добро опереш овај патос, јер је прљав и нечист.

Ја сам, без реаговања, пристао и подигао се с клупе. Дежурни ми је показао ђе се налази кофа за воду, рибаће четке и крпе за сакупљање воде, а затим ми је показао и чесму у дворишту одакле ћу се снабдијевати водом, са напоменом да патос мора бити добро орибан. По завршетку ће доћи да прегледа. Још ми припријети да ако не буде добро, мораћу рибати до поноћи под његовом контролом. Он је мене изабрао пошто сам по спољашњем изгледу и одјећи био најбједнији. Донио сам воду, гледао на патос испред себе и поквасио га. Са неком необичном вољом руку и свом својом снагом притискао сам четком и рибао расквашени патос. Мислио сам како ја, као борац народноослободилачке војске, од првих дана устанка трпим многе муке, неправду и понижења, па могу и да рибам патос сад пред ослобођење у 1945. години, и то под командом и надзором доскорашњег домобрана који се цијелог рата борио против мене. То је она срећа и правда која ми је обећана августа 1941. године у Кордунском Љесковцу.

View this post on Instagram

A post shared by Заборављени коријени (@zaboravljenikorijeni)

Трудио сам се да орибам патос што је могуће боље. У том сам и успио. Био је орибан примјерно. Дежурни је дошао, прегледао и похвално се изразио пред присутнима. Ја сам посматрао дежурног и помишљао како он не зна да сам ја специјалиста за рибање патоса. Не може се рећи ни да је био лош, јер ме је за добар рад наградио похвалом и дао ми парче сапуна да оперем руке. Био сам му захвалан.

Увече смо примили вечеру која је била обилна и квалитетна. Видио сам и економа чете, једног јаког човјека. Био је средњег раста, само доста дебео. Он је био родом из околице Дрвара и звао се Милаковић Пајо. Отишли смо у спаваће собе које су се налазиле на спрату дотичне куће. Из разговора са војницима сам сазнао да је батаљон формиран од једне ауто-чете и једне тенковске чете. Прије кратког времена, у Јајцу се завршио курс на којем су војници учили да возе тенкове и да њима рукују. Курс су похађали војници партизани који су дошли из разних јединица. Цијела тенковска чета је састављена од тенкиста, ранијих домобрана, који су са тенковима прешли на нашу страну. Чети је придодато и још толико војника из партизанских јединица и помијешани су. Овдје у батаљону имају само два камиона, док су остали расположиви неђе у Гламочу са својим командиром чете. Тенкови су са посадом сви на положају. Травник је поново ослобођен. Непријатељ је бачен на ранија упоришта. Сада наша војска држи положаје у околици Бусоваче и Зенице. Причају војници како је недавно у Травнику, приликом једне борбе, погинуо командир тенковске чете Лазо Марин. Сад је командир Мартин, а то је један од оних тенкиста домобрана који је наводно организовао остале домобране да тенковима пређу на страну наше војске. Војници жале покојног командира Лазу. Кажу да је био добар друг. Изјутра смо се дигли, изашли на чесму на умивање, а затим на доручак. Послије доручка, оне другове шофере, што су јуче дошли са мном из болнице, упутише у ауто-чету у Гламоч. Мене не. Јасно ми је да ћу остати овђе у тенковској чети. Помишљам да ће ме ови бивши домобрани јурити када буду дежурни. Сјећајући се рибања, мислио сам како ћу избјећи такву ситуацију. Тек се сада сјетих да сам по чину старији водник, а они то не знају јер ношење ознака чинова није било обавезно због недостатка ширита и звјездица. Када бих то имао, било би добро. Можда би ме поштједели. Ходајући цестом, сретнем Пилиповића Божу. То је мој добар друг који је са мном провео доста времена у команди мјеста Липе. То је онај што смо га из другарских разлога звали Чоче. Срдачно смо се поздравили. Он се обрадовао што смо се срели и изненадио се откуда ја ту. Објаснио сам му укратко да сам сад овђе у тенковској чети и да остајем у тој јединици. Он ми објасни да је прије пар мјесеци дошао из Липе у интендантуру Корпуса и показа ми руком на један магацин који се налази поред цесте. Ту је он магационер и каже да му је лијепо и добро. Много се радовао што ћемо сада имати могућност да се другарски састајемо и да шетамо у слободно вријеме по граду. Позвао ме да пођем с њим до магацина. Магацин је био пун падобрана разноврсне боје помоћу којих су савезници из авиона спуштали народној војсци материјал. Сјели смо на једну гомилу падобрана и почели причу у којој смо оживљавали успомене, сјећајући се осталих другова и друговања из Команде мјеста. Најзад сам рекао Божи да ми је нужно потребан материјал од којег бих направио чинове да не бих рибао патос. Божо ми је одмах обећао да ће набавити звјездице, а ширита он има. Рекао ми је да послије подне дођем код њега у магацин и да ће све бити у реду.

Послије подне сам отишао код Боже. Он ми показа сјајне беле ширите од неког јачег материјала који се пресијава на прољетном сунцу. Показа ми шест комада звјездица које су направљене штанцлом од војничке алуминијумске порције и рече:

– Скидај своју блузу! Носим је код једне моје познанице шнајдерке да пришије ширите, а ја ћу ставити звјездице.

Ја му скидох блузу. Он је узе и нестаде. Послије кратког чекања, Божо се појави на вратима носећи у руци моју блузу, а на рукавима се пресијавају чинови старијег водника. Обукао сам блузу и у разговору са Божом, крадомице, гледао своје чинове јер сам их до сада врло ријетко носио пошто ми није било ни до чега. Растао сам се са Божом и упутио у правцу чете. Мој долазак у чету, са свијетлим чиновима, био је за све присутне војнике изненађење. Одмах су почели да ми прилазе, један по један, и да са мном разговарају. Прво су се интересовали од када сам у партизанима, а затим јесам ли писмен. Војници, бивши домобрани, били су равнодушни, само је оном што је био дежурни и да ми задатак да рибам патос, било неугодно. Пришао ми је, гледао ме и рјешавао да нешто каже, вјероватно извињење, али опет из неких разлога није рекао ништа него се одмакао. Послије, када смо се боље упознали, у разговору се више пута извињавао.

Данас сам дежурни у чети. На моју руку је дошла она црвена трака што означава дежурног који је сљедећих двадесет и четири сата одговоран за све у јединици. Дежурство је било врло лако с обзиром да је већина војника одсутна. Они су на положају. Тих дана сам упознао официре у јединици. Било их је много више него што је било у другим јединицама. Највише има политичких официра. Од официра војног чина био је само командант Стево, а командир Мартин није носио чинове. Не знам је ли био унапређен у чин, али му се на грудима свијетлила медаља за храброст. Помишљао сам да ће ови политичари заузети према мени неправилан став, као и они из ранијих јединица, али срећом није било тако. Одмах сјутрадан, политички поручник Бајић Дане дао ми је пар новог веша. Политички поручник Тојагић Милош дао ми је нове панталоне, а политички заставник Гашић Шпиро нове ципеле са меком кожом, које су биле врло угодне за ногу. Шево Стево ми је дао пар чарапа. Допунили су ми одјећу и веш, тако да сам сада имао и веш, и одјећу и обућу, све ново. Сви су они према мени лијепо поступали, прилазили ми појединачно или ме призивали са осмијехом, са мном разговарали, тапшали ме руком по леђима и раменима. У разговору су се највише интересовали за моју прошлост, а нарочито командант Стево. Када се случајно сретнемо, није пролазио поред мене намрштена лица, него је, осмијехујући се, увијек добацио неку шаљиву ријеч, а више би ме пута у пролазу дотакао и руком. Кроз неколико дана, постављен сам на дужност магационера погонског горива, мазива и резервних дијелова. Та дужност је била лака с обзиром да су камиони и тенкови одсутни. С времена на вријеме ми се јави понеки шофер за гориво оних камиона што се налазе у мјесту за потребе гарнизона. Приликом издавања бензина увијек се при руци нашло и неколико војника који нијесу дозвољавали да нешто тешко радим. Ако треба неко буре премјестити или слично, помагали су. Од када сам примио ту дужност, више нијесам одређиван на дежурство нити било какав други посао. Храна је одлична. Већином се кува пиринач, кромпир или макарони. Свако кување је добро замашћено и обилује свјежим куваним месом. Ако нема свјежег меса, онда у храну ставе конзервирано. Економ Пајо ми је рекао:

– Водниче, увијек кад поједеш, ако можеш још, само се јави код кувара. Он већ зна, рекао сам му.

View this post on Instagram

A post shared by Заборављени коријени (@zaboravljenikorijeni)

Било је случајева да ми је сȃм кувар прилазио, узимао моју порцију и досипао ми. Добро сам одјевен. Спавање је добро и имам свој кревет. Дешавало се да ми се у спаваћим собама појави нека стијеница или бува, али је одмах долазило до санитарне интервенције. Референт санитета батаљона, дебељушкаста Родић Јованка, интервенисала је. Долазила је у собе са дугачком шприцом направљеном од плеха и напуњеним прашком за уништавање гамади, напрашивала је угрожена мјеста и кревете.

Већином сам имао слободног времена, које сам употребљавао за шетњу по граду и околини. Шетао сам по цијелом граду, обилазио сваку улицу и пењао се на стародревну тврђаву. Многе сам часове проводио сједећи у старомодном хладњаку који се налази у близини водопада, а постављен је на истакнуто мјесто више саме ријеке Врбаса. Одатле се пружа лијеп поглед на водопад и град. Обилазио сам и Дом културе ђе је одржано засједање АВНОЈА 1943. године. Кад нијесам сам, онда сам у друштву мога друга Пилиповић Божа. За мене је настало право благостање, одмор и опорављање.

Зашли смо у мјесец април. Вријеме је отоплило. Пупољци на дрвећу су почели бубрити, а неки почимљу и да се развијају. Изјутра је било лијепо прошетати поред Врбаса и доћи до величанственог и бучног водопада. Командира Мартина не видим има више дана. Из разговора са војницима сазнао сам да је отишао у Бусоваче на положај. Отишао је у обилазак чете јер се тамо воде борбе. Војници, ранији партизани, приближили су ми се. Са мном се чешће састају од када су чули да сам стари партизан. Преда мном слободно причају и откривају потешкоће које их тиште. Преко тих војника сазнао сам да у чети постоји расцијеп између војника, с обзиром на састав чете која је састављена од војника бивших домобрана и активних партизана. Официри политичке струке су се свим силама трудили да у чети влада другарство. То другарство су лако могли постићи, али су га ти сами руководиоци покварили тако што су неке од тих лица, бивших домобрана, унаприједили у чинове подофицира и официра и дали им одликовања, а ови стари партизани су остали по страни. Они се сада непрекидно групишу, препричавају и негодују. Међу војницима, бившим домобранима, настао је расцијеп, јер је руководство унаприједило и одликовало само неке, и то возаче тенкова да би им поласкали ради предстојећих борби. Ови који нијесу одликовани су љубоморни на одликоване и постали су прави потајни разбијачи другарства. Они су у повјерењу појединачно препричавали друговима партизанима ко су све били, за вријеме рата, они што су одликовани и унапријеђени. Тако су причали за командира Мартина да је за вријеме рата био активни усташа и да је правио разне злочине својствене усташама. Причали су да је Мартин за вријеме борби једног заробљеног партизана постављао пред тенк на малу раздаљину, затим га гађао топом. Неке је постављао пред тенк у лежећи став, па је тјерао тенк преко њих. Војници који су то причали увјеравали су другове у истинитост говорећи:

– Ако буде потребно, ми ћемо посвједочити.

Неки војници, стари партизани, негодовали су против командира и осталих руководиоца који су га подржавали. Ја сам слушао та препричавања. Био сам равнодушан јер сам био свјестан да је најбоље да се не мјешам и ни у чему не учествујем. Мислио сам кад би знали каква се све неправда сломила о моја властита леђа, онда би њихове неправде биле ситнице.

Једног јутра, командир Мартин је допремљен у Јајце мртав. Он је прошлог дана био у околици Бусоваче на положају. Био је при алкохолу. Тенкови су били на ватреној линији и према потреби и задатку из тенкова су дејствовали митраљези и топови по непријатељским рововима. Он је ишао од тенка до тенка, викао и галамио на посаду у њима, издавао нека наређења и слично. Када је пришао једном тенку, возач је подигао свој поклопац и нешто су се препирали. Најзад је командир љутито заклопио поклопац, а затим га однекуд погодио испаљен метак и он се срушио поред тенка. Одмах су га изнијели ван борбене линије и отпремили у Јајце. Око дванаест сати позвао ме је поручник Бајић Дане и наредио:

– Драгане, узми војника колико мислиш да је потребно, нађи неђе потребан алат и иди у католичко гробље. Нађи погодно мјесто и ископај гробницу за покојног командира.

Гробље се налази изван града према сјеверној страни, између Врбаса и градске болнице. Гробница мора бити готова до три сата јер ћемо ми тада моћи одавде са испраћајем. Узео сам четири војника и наредио да код оближњих грађана нађу и позајме два ашова и двије лопате. Војници су брзо нашли потребан алат и ми смо пошли кроз град у правцу гробља. Тамо смо нашли мјесто ђе се могло претпоставити да раније није постојао гроб. То се мјесто налазило при крају и под стаблом једног дрвета. Одмјерио сам дужину и ширину, а затим су војници пришли раду. Били су брзо готови са послом. Гробница је била лијепо ископана. Ашовима су стране лијепо отесане, ћошкови правилно изведени и дио лијепо очишћено од отпадака ситне земље. Сва избачена земља је правилно сложена на једну страну. Наредио сам војницима да остану ту и сачекају, а ја сам се вратио назад у касарну. Иза једне благе кривине појави се црни црквени барјак који је носио један цивил, грађанин из мјеста. Он се високо извијао окачен о дрвену полугасту држаљу, а на врху се пресијавао крст златне боје. Иза барјака се појавише три свештеника католичке вјероисповести, одјевени у црквену одежду која се носи за погребе. Из њихових гласова је брујала молитва покојнику. Поред свештеника је ишло пар малишана одјевених у црквену одјећу који су носили кандила у рукама. За свештеницима је полако корачао војник у црној тенковској униформи и усправно носио крст. За крстом је гамизао мали камион којим је јединица располагала. Све стране каросерије биле су спуштене. Цијела је прекривена црним платном, скројеним од падобрана из корпусног магазина. Насред каросерије постављен је сандук са посмртним остацима покојника. Испод поклопца сандука на све стране извирује покров од бијеле свиле, који је такођер скројен од бијелих падобрана. По дужини сандука је прекривена југословенска застава са црвеном петокраком на средини. Око сандука и каросерије полако су корачала четири војника са пушкама о раменима на којима су се пресијавали ножеви према благом прољетном поподневним сунцу. А сандуком је кретао вод наоружаних војника, а поред строја је ишао официр који је командовао водом. За војницима су се спонтано кретали остали. Било је војника, официра и грађана из оближњих кућа. Поворка је прешла мост на Пливи, окренула мало удесно и наставила кретање тијесним старинским улицама у правцу гробља. Мноштво грађана је изашло на улице и како је поворка пролазила, тако су се грађани, грађанке и дјеца сврставали у поворку, те је постајала све већа и добијала се свечанији изглед. Камион се зауставио више гробља ђе су пришла четири војника, узели сандук са каросерије и понијели га кроз гробље, полазећи низ благи бријег између гробова у правцу ископане гробнице. Сандук је спуштен поред ње. Наоружани вод војника се зауставио са друге стране, поред избачене земље, а свештеници су стали поред сандука на супротну страну. Сандук је спуштен у гробници. Свештеници су отпјевали посљедњу молитву за покој душе, а поручник Алимановић Рамо је одржао опроштајни говор, којим се испред војске и гарнизона опростио од покојног командира. Вод је преко гробнице испалио три плотуна увис. Меци су били бојеви пошто нијесмо располагали маневарским тако да су неке кугле ударале у гранчице на крошњи дрвећа које су падале по свештеницима. Одоше свештеници, а за њима и сви присутни.

Мој задатак је био да останем са војницима који су копали гробницу, а онда журно приступили послу и лопатама гурали избачену земљу, која се сурвавала и све више сакривала сандук. Земља је испунила гробницу, а од осталог је направљено узвишење. Лијепо смо је оформили. Задњи сам пошао и још сам једном, крећући, прешао оком преко гроба. Видио сам гроб од свјеже ископане земље жућкасте боје, а у врх њега усправно стоји дрвени крст, обојен сиво масном бојом. Преко те боје, бијелим латиничним словима исписано је Мартин Домишљановић. Команда у мјесту ријешила је да Мартина сахрани на религиозни начин уз учешће свештеника зато што Мартин није био комуниста и хтјели су да на тај начин докажу грађанству да се народноослободилачка војска не бори против цркве и религије. То им је и успјело, јер су касније грађани препричавали у граду да нам је тај случај више вриједио него да смо одржали стотину конференција.

View this post on Instagram

A post shared by Заборављени коријени (@zaboravljenikorijeni)

За новог командира чете дошао је однекуд Ковачић Стојан, један млад и црномањаст потпоручник. Живот у јединици почео је тећи своји током. Долазили су све топлији и љепши дани. Обавијештени смо да тенкови и особље с положаја долазе у Јајце. Бусовача и Зеница су ослобођени. Фронт се одмакао даље. Народноослободилачка војска нагло напредује и ослобађа разна мјеста наше земље. Тенкови са посадом стигли су једном теретном композицијом на жељезничку станицу. Од станице до касарне долазе вучом властитог мотора. Послије кратког времена дође један војник и јави да су се тенкови приближили касарнама. Изашли смо напоље. Тутњава тенковских мотора постаје све јача. За њих је одређено двориште с горње стране, које се налази поред зграда ђе је смјештен мој магацин за гориво. У двориште улази први тенк, за њим други, па трећи и остали. Јаки тенковски мотори су правили буку, а земља у дворишту је подрхтавала под челичним гусјеницама тешких грдосија. Предњи поклопци су отворени и кроз њих се виде главе и очи возача, а из отворених купола штрче главе насмијаног особља. Како који долази, тако се равнају и паркирају један поред другог. Како која машина престане да ради, тако особље из отворених купола искаче из грдосија. Возачи се посебно опрезно и полако извлаче на своје посебне отворе и протежу ноге јер су у унутрашњости тенка били стално у савијеном и сједећем положају. Из једног тенка изађе возач са чиновима старијег водника и медаљом за храброст на грудима. Из другог тенка излази један стасит и црномањаст младић. Он је имао официрски чин заставника који му је лијепо стајао на његовој црној тенковској униформи. Војник који је стајао поред мене и саопштавао ми имена пристиглих тенкиста каже за тог заставника да се зове Антуновић Ивица. За Ивицу ми је овако рекао:

– То је заставник Ивица који је за вријеме ваздушног десанта на Дрвар учествовао са својим тенком у непријатељској тенковској колони која је дошла из Бихаћа, преко Петровца и Оштреља, у Дрвар. Он је са оним истим тенком ишао на челу колоне и први ушао у Дрвар, у помоћ падобранцима, а сви су имали исти заједнички циљ: уништити Врховни Штаб, на челу са врховним командантом Титом. Он је до јесенас био у непријатељској војсци, а сада већ има чин официра народноослободилачке војске против које се доскоро борио.

Посматрајући тог стаситог младића са црним, танким, лијепо поткресаним и дотјераним брчићима и са његовим чиновима и слушајући што ми војник прича о њему, пробудило се у мени негодовање за све што се сада збивало, али сам се суздржавао. Чврсто сам ријешио да за моје негодовање не смије нико знати, стога сам прикупио снаге и осмјехивао се. Тај случај иде у прилог војничким убјеђењима и доказима да је покојни командир Мартин био за вријеме рата усташа и злочинац, који је скоро погинуо на положају код Бусоваче, а убио га је војник партизан Совиљ Никола. Никола га је намјерно убио, са убјеђењем да убија злочинца, а за то зна само његов уски круг другова.

Сада се наша тенковска чета у пуном саставу налазила у мјесту. Живот је и даље текао својим нормалним током. Дани су били топли и сунчани. Ништа се није радило, осим што се добро јело, стога је било могућности за шетњу и остале разоноде. Возачи тенкова уживали су повластице. Нијесу одређивани на стражу нити на какву другу дужност те су имали времена за безбрижну шетњу и провод код познаника у граду. Они су били нека маза Команде. Добили смо глас да кроз град треба да прође Четврта дивизија из правца Доњег Вакуфа. Они ће проћи Јајце и наставити пут у правцу Бања Луке, пошто су босански градови са источне стране ослобођени и сада је на ред дошла Бања Лука. Послије подне наишла је Једанаеста крајишка бригада на челу са командантом Миканом Марјановићем и његовим штабом. Бригада је ишла у колони по четири, подијељена по батаљонима, а батаљони по четама. Сви смо се окупили више цесте на један зид и посматрали колону у пролазу. Наишао је Четврти батаљон. Из тог батаљона дошао сам у ову јединицу ђе се сада налазим. Када је наишла моја бивша чета, познао сам оног војника који ме није изневјерио у јануару када смо били на обронцима Влашића и када смо остали под снијегом при нападу.

Извор: Драган Гргић, Корана ко рана – трагедија Срба у бихаћком крају, стр. 504–510. 

О аутору и књизи

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина, 1961. завршио је писање романа на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна.

Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка романа, носилац „Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када ће неко објавити његово животно дјело и да истина о страдању српског народа неће остати заробљена међу корицама двије ћирилицом исписане свеске. То вријеме је дошло и Гргићев историјски роман 2023. године издаје Фондација Заборављени коријени.

View this post on Instagram

A post shared by Заборављени коријени (@zaboravljenikorijeni)

Издавач: Фондација Заборављени коријени

Аутор: Драган Гргић

Приређивач: Драган Радовић

Спецификација: ћирилица, 542 странe, тврди повез, 24 cm

Достава: Босна и Херцеговина, Србија

Цијена књиге: 20 КМ / 1200 дин + поштарина (7 KM за БиХ, 400 дин за Србију)

Телефон или Вибер број: +387 66 055 000

Е-пошта: fondacija@zaboravljenikorijeni.org

Наслов и опрема: Стање ствари

Categories: Гостинска соба

Tags: Бихаћ, Драган Гргић, Драган Радовић, НОБ, Срби, Цазински крај, домобрани