Има ли наде? Док још дишемо, док сви светли преци нашег народа са Небеса моле за нас, док траје светски рат и док има воље и жеље за слободом, светла на крају тунела има
Слободан Јанковић (Извор: Снимак екрана)
Ужасни нејестиви паризер у који је самлевена умањена и унижена Србија ме подсети на текст који написах 2012, под насловом „Изборна лакрдијада”. Лакрдијада има различите елементе, али данас је још грђа. Спремају се нови фарсични избори без промене услова, који треба да потврде никад веће задуживање у историји Србије, срамну и такође безпрецедентну криминализацију целокупног друштва утонулог у блато рекетирања, проституције, плагирања и опште шараде.
„Председнички доручак“ (Извор: Инстаграм А. Вучића)
Да би то прошло имамо политичко-институционалну сцену налик оној у Јерменији. Медијско-пропагандни програм терцирања човеку који побеђује изборе са програмом будућности расрбљене Србије без Косова и Метохије, бесавесна и несавесна Академија, у тишину пропали Уставни суд и јавно тужилаштво, универзитети, синдикати, па и добар део врха институције која се држи за Небеса – али погледа фиксираног у земљу – учествују у сталном хипнотисању народа. Србија је укинута, нема политику, не осуђује нацизам у УН, не поштује имовину обичног човека, прогони га све новим таксама и разоружава га. Кад насрће на народ у Србији тада још више не обраћа пажњу на окупиране делове земље и на суседство. Не штити Србе које хапсе и премлаћују у неовисној држави Хрватској и дуж целе територије Светог Косова и Метохије. Косова и Метохије које нас као народ држи у постојању и у сталној вези са нашим прецима, са српским светитељима, јуначким витезовима, наоружаним и уплаканим мајкама, пониженим старцима, ограђеним народом и са бисерима европске архитектуре и сликарства, испод земље обдареног огромним рудним богатствима.
Треба да се потврди политика режима који помаже неофашистичку и антиправославну власт у Кијеву, чији авион са оружјем пада у Грчкој прошле године, који сарађује све више са Џорџом, тј. Америком, јер су нас тукли, и јер власт држе очигледно у шаци. Ово се све дешава са народом који разуме да се може ослонити само на Бога и Русе.
Живот у Србији и посебно Београду је изузетно скуп. Храна је скупља, не само него у свим суседним земљама, можда уз изузетак Мађарске, него и у односу на велике италијанске, немачке и канадске градове. Скупи су станови, земља је већ дата на распродају, закони у карикатуралној скупштини колоније Србије су спремни да се шуме распродају и делом су већ предате локалним криминалним шефовима, који су делимично већ почели да раде директно за западне структуре. Али, то очигледно није довољно зло.
Па шта да очекујемо када човек који се представљао као радикални српски националиста доводи људе познате по учешћу у агресији на Србију и Црну Гору за своје саветнике, организује срамне поворке, доводи на место председника владе особу чија је једина квалификација што се облачи као мушкарац и истиче нетипично сексуално опредељење?
Тони Блер и Александар Вучић (Архивска фотографија)
Србија са Томом Моном, који по узору на шефа исмева народ са причом да он не зна шта се друго једе ако не паризер, са наводном грађанском опозицијом која говори како би издала још брже, јаче и боље, са министарком доведеном да уништи ЕПС, лажним докторима наука и сумњивим мастерашима и дипломцима у врху, грогирана је, изударана…
Има ли наде? Док још дишемо, док сви светли преци нашег народа са Небеса моле за нас, док траје светски рат и док има воље и жеље за слободом, светла на крају тунела има. На нама је да изађемо из њега, да се саберемо, окупимо и почнемо да ослобађамо Србију као залог поновног ослобођења и препорода српског народа. Људи који на томе раде, тих светлих примера има, а до свакога од нас је да урадимо онолико колико можемо, да их препознамо у својим срединама и да се полако повезујемо у један српски, истински саборно-демократски савез.
Аутор је председник Српског демократског савеза (СДС)
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар