Када у Грузији представници ЛГБТ заједнице излазе на улице на параде и позивају да им се други људи присаједине – ми наравно излазимо, читамо акатисте, говоримо им да то не треба да се ради
Напомена: Поштовани читаоци, завршила се још једна, девета по реду, Недеља породичног јединства у организацији Породичног сабора. После прошлогодишње Литије на Усековање и највећег скупа у Београду после сахране Патријарха Павла, Породични сабор се свакако уздигао на виши ниво и практично се наметнула организација великог Међународног Округлог стола по питању наметања содомизације у српској просвети и култури. Један од учесника нашег Округлог стола био је и протојереј Давид Рухадзе из Грузијске Православне Цркве. Са оцем Давидом разговарали смо два дана уочи нашег Округлог стола. Говорио је о томе како се и сами свештеници Грузијске Православне Цркве и њихови парохијани боре са ширењем пропаганде ЛГБТ у Грузији, која се намеће из САД и ЕУ. Свештеник је позвао да се законом забрани слична западна пропаганда у њиховој земљи.
Нажалост код нас је све супротно у односу на Грузију – влада ради пуном паром на содомизацији србског друштва а свештеноначалије СПЦ ове године не само да ћути поводом содомизације србског друштва, него Сабор забрањује клирицима коментарисање било које политичке одлуке. Па господо архијереји СПЦ, да ли се некада запитате да ли би ми данас уопште били православни народ да рецимо владика Николај није смео да коментарише политичке одлуке и покрене борбу против Конкордата?
Вашој пажњи нудимо размишљање оца Давида Рухадзеа из Грузијске Православне Цркве…
Ранко Гојковић, Саборник
† † †
Протојереј Давид Рухадзе, Грузијска православна црква (Извор: Саборник)
„Представници ЛГБТ заједнице су 8. јула текуће године желели да одрже фестивал на језеру Лиси у Тбилисију. Изашло је 30 хиљада људи – духовенство и мирјани – и ми смо стали против тога, они нису могли одржати фестивал и полиција их је одвела отуда. Нису успели у својој намери да одрже тај фестивал – 30 хиљада људи је устало против тога.
Ми знамо из Јеванђеља да је грех повезан са ЛГБТ веома противан Богу. И ми знамо да су читави градови у Израелу, где је био веома распрострањен тај грех, као последица тога греха били кажњени. На њиховом месту данас је Мртво море, то јест, данас ти градови не постоје. Из овога је настало учење, да ако се човек не каје и живи у том смртном греху, сви знамо да је тај грех противан Богу, казна ће обавезно наступити ако се не покаје. На пример, нас Црква учи да треба да волимо људе који се кају. И ако мени приђе човек и каже да има тај и тај проблем, њему треба помоћи и ми ћемо му обавезно помоћи и обавезни смо да им пружимо хришћанску љубав. Али уколико човек или читава група људи који живе у том греху и поред тога желе да изађу на улицу и пропагирају да се том њиховом ЛГБТ могу и други присајединити и ако пожеле могу да мењају и пол, на пример ако се од Бога роде као мушкарци да постану жене или обрнуто. Ако се човек не покаје – то је велики грех, јер их је Бог створио таквим какви јесу. Сви знамо да је Бог створио човека по Своме подобију, значи ми смо веома слични Богу. Али ако то човек изопачи у свом животу и због те изопачености се чак и не каје или чак проповеда да је то добро, наравно да ми, клирици Цркве, имамо директну обавезу да се томе супротстављамо молитвом. Када у Грузији представници ЛГБТ заједнице излазе на улице на параде и позивају да им се други људи присаједине – ми наравно излазимо, читамо акатисте, говоримо им да то не треба да се ради и нашим стајањем се том греху супротстављамо. Никако како говоре ударањем по њушкама, него молитвама, ми свештеници, наравно излазимо и читамо акатисте и говоримо са њима да то не сме да се ради, просто на све мирне начине, нашим молитвама, нашим стајањем, томе се супротстављамо, наравно.
Ви знате да постоје многе невладине организације које се финансирају од стране Запада или из САД и ми не знамо откуд потичу те финансије. Специјално се из Европе и са Запада финансирају организације које пропагирају усмереност ка ЛГБТ пропаганди. Веома велики новац улажу и веома велики притисак врше на нашу владу и на наше невладине организације, но, на срећу, садашња наша влада и наша Црква, Грузијска Православна Црква, су по том питању јединствени да смо дужни да се супротстављамо томе мирним путем, међутим, треба ојачати то законодавство како би пропаганда ЛГБТ била забрањена законом.
Недеља породичног јединства (Извор: Саборник)
На крају разговора замолили смо грузијског свештеника да прокоментарише идеју да се светиње КП Лавре предају Ватикану. Ради се о светињама из Кијевско-печерске Лавре, чија се предаја на Запад, наводно ради рестаурације и очувања, периодички разматра у Кијеву. Са позивом да се не дирају светиње, протојереј Давид Рухадзе се обратио и учесницима Округлог стола о заштити хришћанских вредности у Београду. Ево шта је он рекао по том питању:
Ми у Грузији смо спремни да се са великом љубављу односимо према вредностима из Кијевско-Печерске Лавре, по том питању се треба усагласити са нашим Патријархом и нашом Патријаршијом да добијемо благослов, а потом све то размотрити и продискутовати. Чување таквих светиња за нас би било веома пријатно. Ако их предају Ватикану – Ватикан их неће вратити. Они ће заувек изгубити те вредности. Постоји опасност да ће их они предати Ватикану – Ватикан то неће вратити и остаће код њих. Код католика већ има много светиња изнетих из православних земаља, које се, на пример налазе у Венецији, где сам ја боравио и видео их, тамо има великих светиња. Ја сам се тамо молио пред тим светињама. Ни у ком случају се не сме дозволити да православне светиње падну у руке католика.
Опрема: Стање ствари
(Саборник србско-руски, 11. 9. 2023)
Прочитајте још
Categories: Вести над вестима
Рат росијанских империјалиста против православних хришћана у Грузији траје преко 200 година. 1801. уласком росијанске војске почиње окупација те земље и Грузија се проглашава русијанском губернијом. Царска власт доноси одлуку о укудању Грузијске патријаршије, најстарије националне православне цркве из 4.века. У то време су бедни росијани живели у земуницама. Та чудовишна , сатанска мржња према малој земљи која броји 5 милиона становника , нажалост траје све до данас.
Одговор Милојку. Оволику дозу не само незнања и лажи, него и простаклука, одавно не видех. Како је могуће писати овакве баљезгарије немајући ни најелементарније знање о ономе о чему се пише?
Руски Император Павле I после поновљених молби са грузијске стране потписао је 1801. године манифест о уласку Грузије у састав Русије. Тим актом грузијски народ је буквално био спасен от потпуног уништења од стране својих истинских непријатеља. Велики грузијски историчар Зураб Авалишвили пише да Русија тада није имала апсолутно никаквих економских интереса у Грузији али је сама Грузија молила за помоћ Русију и није био довољан протекторат, него је тражено тесно уједињење са Русијом. Цитат Зураба: «Дакле, не доследни напори руске дипломатије, већ упорне молбе за руским поданством од стране грузијских царева, повукло је за собом присаједињење Грузије Русији».
Интересантно је да је Император Павле дуго времена одбијао те молбе да присаједини Грузију и као одговор на те молбе 1799. године је само потврдио важење Грузијског уговора потписаног са грузијским царством Картли и Кахетии 1783. године.
Одмах после тога у престоницу Грузије — Тифлис (данас Тбилиси) упућен је руски амбасадор са јасним инструкцијама: предузети све неопходне кораке за заштиту независности Грузије, чија се невелиак територија налазила у планинским долинама, окруженим непријатељским исламским светом. Укљештена између Турске и Ирана са једне стране и планинским племенима Кавказа с друге стране, претило је потпуно уништење и Грузијске државности и њеног православног народа.
Цар Георгиј XII, који је владао Картли и Кахетијом, видео је да мала и слабашна Грузија не може преживети осамљена највећу кризу у својој историји. Застарели феудални поредак грузијског друштва био је на издисају, државна каса је била празна, плаћање пореза скоро невогуће због самовоље грузијске аристократије. Армија је била мала и слабо наоружана и не би могла изаћи на крај не само са таквим гигантима Истока, какве су биле Турска или Персија, него чак није била у стању да издржи и нападе било којег кавкаског ханства. У земљи је владало нејединство, арисотократија се борила за власт шпо сваку цену, претенденти на престо су преговарали са Турцима и персијанцима, рачунајући на инострану војну помоћ.
Грузијски народ се буквално налазио на граници изумирања, демографски подаци су указивали на националну катастрофу. У XII веку у Грузији је живело више од 7 милиона становника и све до XV века постојала је моћна грузијска држава, када почиње њено слабљење, да би крајем XVIII века остало мање од 700 хиљада Грузијаца, који су непрекидно гинули од сталних напада Турака и Персијанаца, као и од глади и међусобних ратова. Од некада моћног царства, остала су три малена царства: Картли, Кахетија и Имеретија, које су међусобно чак и ратовале. Остали делови некадашње грузијске државе били су поробљени прво Монголима, потом Тамерланом, па владарима Средње Азије и на крају, Турцима и Персијанцима.
Три малена грузијска царства постојала су до 1762 године, када долази до уједињења у слабашну државу Картли-Кахетију. Цар Ираклије је после много молби упућених Русији за помоћ, коначно 1783. године добио потписивање Грузијског трактата по коме Грузија постаје руски протекторат.
Ираклиј је чак молио руску владу да примени у Картли-Кахетији руско законодавство, што би омогућило преовладавање средњевековног феудалног стања у Грузији.
Међутим, 1785 године Картли-Кахетија губи рат са Аварским ханством тако да 1792 године цар Ираклије II, изнемогао од покушаја да спаси Грузију, дели своју државу својим синовима на шест делова. Он се упокојио 1798 године, увидевши потпуни крах својих надања на стварање уједињене Грузије. Персијска војска је ушла 1795. Године у делове његове државе и битка под Крцанисијем завршена је страшним поразом Грузијаца који су практично изгубили целу своју армију. После того войјка Персије Ага Магомед-хана Каџара заузела је Тифлис, опљачкала га а потом спалила.
У Имеретији у XVIII веку такође је царевао крвави хаос. Владајућа династиха Багратида била је слаба, земљу су разарали стални упади кавкаских горштака и упади Турака. Цар Соломон I после дугог им крвавог рата добија аутономију Имеретије али убрзо почињу унутрашњи братоубилачки ратови браће и синова са очевима.
После смрти Соломона I, у Имеретији поново настају нереди, који су опустошили Имеретинско царство.
Јасно је да је у таквим условима молба цара Георгија XII о укључењу у састав Русије представљала једини могући излазак из ћорсокака у који је народ увалила грузијска елита. Међусобни сукоби потпуно су дискредитовали локалну власт.
Георгиј XII је писо амабсадору у в Санкт-Петербург и наводим на руском оригинални текст тог писма грузијског цара:
Предоставьте им все мое царство и мое владение как жертву чистосердечную и праведную и предложите его не только под покровительство высочайшего русского императорского престола, но и предоставьте вполне их власти и попечению, чтобы с этих пор царство [Картли-Кахетия] считалось принадлежащим державе Российской.
После того у Грузију је била уведена руска армија која је одмах угушила метеже феудалаца и завела ред у земљи. И Турској, и Персији било је очигледно продемонстрирано да се Грузија налази под заштитом Руске империје, због чега ће на сваки напад на ту територију уследити одговор агресору, без оклевања.
Избор између две суседне муслиманске државе и моћне православне империје био је очевидан, Грузијцима је Русија омогућила много хуманије законе и много бољи апарат власти и војну моћ.
У јесен 1800. године Павле I је као одговор затражио, да молба Грузијског цара о уласку у руско подаништво буде јављено објављена у писаном царском манифесту. То је и учињено, како даља дејства Русије не би изгледала као њено гажење слободе државе Грузије и 30. јануара 1801. године император сверуски је потписао манифест о присаједињењу Грузије.
Треба рећи да је то донело само невљое руској држави, везе са новом територијом су биле веома отгежане због непроходних кавакаских терена али је грузијски народ спасен од истребљења.
И важно је на крају рећи, када је у фебруару 1801, године у свиом храмовима Картли-Кахетије прочитан манифест Павла I о присаједињењу Грузије Русији, никаквих немира ни протеста није било. Грузијско дворјанство је масовно изјављиавало верноподаничка осећања према руском владару.
Одговор Ранку- Лепа прича из лажне росијанске историје. Распадом СССР-а росијани поново насрћу на православне хришћане у Грузији, окупирају Абхазију и Осетију и на тим територијама формирају војне базе. Србија и Грузија , два православна хришћанска народа су на мети крвожедних сатаниста.Уз Божију помоћ ослободит ћемо се и једни и други. Живела Србија, живела Грузија !
Извињавам се због штампарских грешака, писао сам брзо јер сам морао да изађем из куће, сад видех мноштво грешака. Заиста је невероватно колико је болесна мржња либерала према Русији и Русима, када могу и овакве глупости да се пишу о чудовишној сатанској мржњи Руса према малој земљи и дебилске приче о томе како су бедни Руси тада живели у земуницама. Шта рећи, за незналице не постоји стваралачка криза…
Могуће је да су Крсташи, због тих изгубљених и збуњених, сковали паклени план да су Жене и Мајке, које носе, доносе и узгајају ЖИВОТ, проглашене за грешнице.?
Пример из Читанке за први основне „Како препознати бота“.
Каже @Милојко: „Уз Божију помоћ ослободит ћемо се и једни и други“
Не зна бот довољно књижевни српски (само рвацку варијанту) па каже „ослободит ћемо“.
Додатно, неписменост показује тиме што хтеде рећи „и једних и других“ али не знаде написати.
Додатни је знак раста значаја СтСт појава смутљиваца у овом обесконаченом спец инфорату, а тиме и признање квалитету прилога у неким коментарима.