Већ из фразе „на територији Украјине“ јасно је да бирократија репродукује шаблон „совјетског Авганистана“. Ту је и суморна формула „у току специјалне војне операције“

Дмитриј Ољшански (Извор: ФБ Ж. Никчевића)

Да би се разумело понешто значајно о савременој Русији, не треба много брбљати о „геополитици“.

Довољно је добро погледати најобичнију спомен плочу коју је неко негде окачио у знак сећања на наше војнике.

Натпис на једној од њих гласи:

„Они су учили у овој школи. Погинули су испуњавајући војну дужност током специјалне војне операције на територији Украјине.“

Ево га – то је руски језик којим нам се обраћа држава. И говори нам, да приметимо, о ономе што јој је (као) битно.

Веома тужно. Веома, веома тужно.

Почнимо од најгорег: „На територији Украјине.“

Подсећање на фељтон „Георгије Вернадски: Кијевска Русија“

Дође ми да кажем чиновницима: јесте ли ви полудели – 90% наших погинулих војника било је на Донбасу и у Приазовљу. Да ли желите да кажете да ове регионе сматрате украјинским?

Штавише, чак и у оним не баш честим случајевима, кад је реч о погинулима код Кијева или Харкова, сасвим је очигледно да ако Кијев и Харков не сматрамо руским градовима, онда сами себе препоручујемо Хашком трибуналу.

Већ из ове фразе – „на територији Украјине“ – јасно је да бирократија, тврдоглава у својој глупости, репродукује шаблон „совјетског Авганистана“, то јест буквално набацује лопту на ногу непријатељској пропаганди, са свим њеним омиљеним – „то је туђа земља“, „то је друга држава“, „шта сте тамо заборавили“, „враћајте се кући“ итд. Осим тога, формула „испуњавајући војну дужност“ наговештава некакав „интернационални дуг“ – све из истог тог СССР-а, све у истом том Авганистану.

Ту је и суморна формула „у току специјалне војне операције“.

Разумем ја да из неког тајанственог разлога, недоступног обичном смртнику, наша бирократија у својим папирима мора да извештава користећи посебан бирократски жаргон. Али пре тога је речено – „учили су у овој школи“ (то је једино што је добро речено), а не – „учили су у овој ГБОУ СОШ (скраћеница од „Государственного Бюджетного Общеобразовательного Учреждения Средней Общеобразовательной Школы“ – прим. СтСт)“.

(Извор)

И ако се то кошмарно „ГБОУ СОШ“ бар једном може избећи у име сећања на човека, зашто онда извештачену, неизговориву „специјалну операцију“ не заменити нечим људскијим, топлијим, разумљивијим?

Да сумирамо, наша бирократија нам кроз ове спомен натписе поручује следеће:

„Ти људи су се бавили нејасно чим, нејасно где, па смо се и формално опростили од њих онако како нам је речено, и боље да то што пре заувек заборавимо.“

Е, то и јесте права државна реалност, а не вапаји емигрантских пропагандиста о „фашизму“, „ресантиману“ и „реваншу“.

Код несрећних кататоничних инвалида у неуропсихијатријском диспанзеру, који данима ћутке зуре у једну тачку, и тај „фашизам” и тај „ресантиман” испали би много живље и ведрије.

Александар Дугин: Услови наше победе

А како заправо треба да поштујемо сећање на наше хероје?

Да је по мојој реваншистичкој вољи, написао бих овако:

„Погинули су у Ослободилачком походу, борећи се за повратак руских земаља и поновно уједињење руског народа.“

Тужни парадокс, међутим, састоји се у следећем: кад би на спомен-плочи било могуће написати оно што бих ja тамо желео да видим – и да су тамо стварно тако написали – онда једноставно не би био потребан никакав Ослободилачки поход, и нико не би погинуо, јер да имамо државу способну да тако формулише своје циљеве и да тако разговара са својим народом (и, сходно томе, способну да на исти начин уради много других ствари), онда би и Донбас, и Приазовље, и Харков, и Одеса били наши, руски, и то већ много година, и готово без крви.

Али уместо тога ми имамо ГБОУ СОШ.

С руског посрбио: Желидраг Никчевић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Телеграм канал Д. Ољшанског/Фејсбук страница Ж. Никчевића)

Categories: Преносимо

Tags: Дмитриј Ољшански, Желидраг Никчевић, ПостСовјетија, Русија, Украјина