Усташки злочин опеван и у збирци Јелене Ковачевић „Страдање“

Злочини усташа (Извор: Вечерње новости)

Неким причама залеђеним у времену, време не може ништа. Неке ране залеђене у незамисливом страдању, крваре и данас. Над многима се од тих рана још ћути, многе се отварају као дуг према жртвама. Таква је и ова из ратне 1944. године о жени по имену Ана Вила. Имала је 29 година када је, једног касног августовског дана у Независној држави Хрватској, са петоро своје деце, једним нерођеним, скончала у Сави. Над том водом знамења нема, али зато има живих који не ћуте, сећају се и бележе да се не заборави.

Страхоте страдања становништва села Стрмен, Црквени Бок и Ивањски Бок описане су у књигама, а једна од њих са скеле Лоња на реци Сави којом су усташе превозиле своје жртве у логор Јасеновац, једна је од најпотреснијих. На скели се нашла и трудница Ана Вила, из села Стрмен, и њено четворо деце: Богдан (1), Даница (2), Јела (5) и најстарији Миле (6). Када је скела допловила до средине реке, усташе су Ани наредиле да баци децу у воду. Присиљена ударцима кундака, подизала је једно по једно дете изнад воде, па их спуштала натраг на скелу. Једно је говорило „Мама, немој мене, баци брацу“, друго „Немој мене, баци секу“… У очају, Ана је скочила у воду, а усташе су за њом побацале и сву њену децу.

И као да је жртва ове фамилије била мала, отац деце и Анин супруг, Душан Вила истог дана остао је и без родитеља Илије и Маре који су убијени тог августовског поподнева. У дану их је Душан изгубио осморо. Само једно је сахранио- кости оца. Овај језиви дан заледио је и пола овог човека, или више.

О томе данас може да посведочи само његов једини живи наследник кога је добио три године после ратне трагедије своје деце. Милан Вила, полубрат четворо невине деце удављене у Сави, и нерођеног у Аниној утроби.

– Никада за свога живота реч о овоме мој отац ми није рекао. Нисам смео ни да питам. Он ни са ким о томе причао. Сазнавао сам по мало, као момчић, неке детаље од родбине, или кад бих, из прикрајка, крадом, чуо оца кад разговара са неким. Овај језив догађај посматрао је са обале, сакривен у жбуњу, мој рођак, Марко Вила који је чекао Ану на другој обали. Да није њега било, не би се можда ни сазнало. Тек касније ми је постало јасно зашто су се неки од рођака крстили увек кад сам се као дечкић купао у Сави, сведочи за „ Новости“ Миле Вила (76) рођен три године након језиве смрти своје браће и сестара по оцу.

Фотографија за незаборав

Фото: Н. Обрадовић

Само једна фотографија у дому Мила Виле подсећа на језиви догађај. То је фотографија његовог полубрата Мила, најстаријег детета Ане и Душана које је скончало у Сави. По њему је добио име и наш саговорник, рођен три године после ужасног страдања његовог полубрата у Сави.

Говори да је његов отац тих дана био у Србији где га је, последњим возом месец дана пре ужаса на Сави, како би га спасао, послао његов отац Илија.  Истину о деци, супрузи и родитељима сазнао је тек годину дана касније од рођене сестре која је успела да га пронађе у селу код Обреновца.

– То је било страшно за преживети, за обоје, каже Миле. Моја тета, која је са двоје деце преживела рат, пошла је у Србију босонога, са једним кукурузним хлебом у торбици, неписмена, и нашла свог Дују, како га је звала. Можете замислити како се осећала када је вољеном брату морала са саопшти страшне вести. Отац је заћутао, занемео. Све је изгубио. Мислим да је тада донео одлуку коју ће касније покушати да спроведе у дело – да себи одузме живот. Није прошло два месеца, газда код кога је радио, скинуо га је са конопца, казује Вила.

Прича да је оца тај одлазак у Београд прогањао, упркос што се окупирао обновом земље. Радио је као вођа групе радника која је обнављала Палату Албанија у Београду. Ипак, није издржао. Годину дана касније одлучио је да се врати у родни Стрмен, кога више није ни било. На згаришту свог дома у 33. години започео је други живот. Као да је умро, па оживео. Оженио се наредне године, на Божић 1947. удовицом Јулом Ђуричић, која је изгубила супруга у рату и трогодишње дете. Исте године добили су сина, две године касније ћерку.

О трагичном животу Ане Виле не зна много. Казује да се за његовог оца удала када је имао 17 година. То је био дуг породици јер је био најмлађе дете. Душанов старији брат преминуо је млад, у 27. години, те је лозу он морао да настави.

– Ана је била једна од најлепших девојака у три села. Плавокоса, са плавим очима. Направљена је свадба, весеље, велика је радост била за Виле. Међутим, године су пролазиле, једна, друга, трећа, а Ана никако да затрудни. Имају све, деда је био домаћин, бунарџија, али деце никако. Тек након пет година, добијају прво дете, сина Мила. После њега, скоро сваке године, добивају по једно дете. Најмлађе, Богдан рођено је 1943. године. Годину је имао дана када је бачен у Саву. И Ана је тада била трудна са петим…

Споменик у селу Стрмену, оскрнављен 1995. године (Фо­тодокументација „Политике”)

Миле сведочи да су му деду и бабу истог дана убиле усташе. Чак је и њихова глувонема слушкиња Ката страдала у логору Јасеновац.

– Бабу су убили у њиви, кукурузу, деду убили и запалили на ливади. Отац је нашао његове кости када се вратио у село. Препознао га је по деловима одела и кожног каиша. Само је њега, од својих осморо сахранио, кроз сузе преноси потресну причу Миле.

У својој тешкој исповести говори о послератним годинама када су његови родитељи градили живот ни из чега. Како му је мајка Јула умрла млада, у 44. години и какао је преузео бригу о оцу и млађој сестри. Зато се, каже Миле, ни женио није када му је, како је ред, било време. Како упркос мукама није посегнуо за печалбом, истрајавао је на родној груди. Ипак, срцем је пошао за сестром након њене удаје и селидбе у Смедерево. Напустио је имање крваво створено. Са оцем је из родног Стрмена дошао у Смедерево 1973. године. Тешка је то била одлука, за обојицу. Ту је са оцем направио кућу, оженио се, добио децу.

Проживео својих пола века у Смедереву, али све што се десило на тлу Стрмена није заборавио. А не жели да забораве ни његове унуке.

Очев бол – залеђен

И све се у њиховим животима, каже Миле, некако свија око трагичног августовског дана. Очев бол, закопан и залеђен, изнад свега. И још каже да је оца ужасна трагедија очврсла толико да му је и срце стврдла.

– Никада ме није помазио по глави. Био је строг, ћутљив. Тај догађај га је скаменио. Променио се, омекшао, тек када сам ја добио децу, када је добио унуке. Умро је 1991. године. Сахранио сам га овде, у Смедереву.

Ружа из Стрмена

Међу књигама о историји и страдању српског народа, посебно место за Мила Вилу има збирка песама Јелене Ковачевић. У њој је и песма „Мук мајке над водом“ која говори о страдању Ана Виле и њено петоро деце. Страна је обележена осушеном ружом.

– Ово је ружа из баште у Стрмену, убрана прошле године. Ружу је посадила моја мајка Јула 1954. године, а три деценије касније, моја сестра Мара донела је и пресадила у Смедерево, да нас подсећа на нашу башту у Стрмену по којој су босоноги трчали и моја браћа и сестрице. Намењена је њима, и мојим унукама, казује Миле Вила.

Ружа је спомен на Ану и њених петоро деце, једно нерођено заувек остале да им се душе вију над Савом деценијама, вековима, заувек.

Ј. Илић

Опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 23. 3. 2023)

Прочитајте још

Јелена Ковачевић: Мук мајке над водом

Проклета је ова вода на чијој сам обали радо сневала
ухватила је пар мојих снова и у катанце увезала,
смрт ми је још тада наменила.
Данас се огледамо преко оштрице ножа, хладна је и дубока.
Боже, колико ће јој времена требати да нас узме,
ког дана ће избацити наша тела,
хоће ли ми деци срце заледити или грла водом натопити,
хоће ли им брзо очи потопити,
сузе да ми не виде?
Ово дете у мени, Боже, које видети нећу,
хоће ли се у утроби смрзнути, у мени мртвој хоће ли живети?
А отац, хоће ли наслутити када стане поред реке
да је њом истекла крв његове деце?
Проклета је ова скела што неће да се сруши
да се спасем нечовека који ме сатима мучи,
гони да своју децу са скеле у воду спустим.
Боже, да стане неће.
Прекрстим се па подигнем дете
прво, друго, треће, четврто.
Држим их дуго изнад воде,
наглас не говорим „Узми ме, Боже”.
Па на даске ове проклете скеле спустим.
И тако сатима, можда су минути,
подигнем прво дете па спустим.
Подигнем друго, спустим.
Подигнем треће, спустим.
Подигнем четврто.
Боже, како своје дете да пустим.
Како да гледам да му се живот гаси.
Како ја да се бацим, у мени дете расте.
Боже, шта ово траже од Мајке.
Не стају, неће.
Тело ми вода носи, што даље од ове проклете скеле,
у њу утапају се снови моји
први, други, трећи, четврти и пети нерођени

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Смрт Ане Вилић и њено петоро деце 1944. године

Крајем августа 1944. године усташе из логора Јасеновац су вршиле потпуно уништење села Ивањског Бока, Црквеног Бока и Стрмена, убијајући или одводећи у логор њихове житеље. Ана Вила (Вилић) из Стрмена, трудница од 29 година и њено четворо деце Богдан (годину дана), Даница (две године), Јела (пет година) и Миле (шест година) страдали су на скели Лоња док су превожени преко Саве у логор Јасеновац. Када је скела допловила до средине реке усташе су Ани Вилић заповедиле да баци децу у воду. Присиљена ударцима кундака подизала је једно по једно дете изнад воде па их спуштала натраг на скелу. У очају скочила је у воду а усташе су за њом побацале њену децу. Овај језив догађај посматрао је са обале рођак Аниног супруга, Марко Вила који није допустио да буде заборављен. Анин супруг Душан Вила (Вилић) остао је у Другом светском рату без свих својих ближњих. Уз супругу Ану и децу, усташе су му убиле и оца Илију и мајку Мару

Маја Кљаић Вејновић, Никола Д. Турајлић, У раљама геноцида: страдања становништва Стрмена, Црквеног Бока и Ивањског Бока у XX вијеку, Београд 2017, 104-106.

Из збирке „Страдање“

Categories: Вести над вестима

Tags: Јелена Илић, Јелена Ковачевић, Ана Вила, Милан Вила, страдање