Љиљана Богдановић: Горка пилула

Српски лидери, данас као и увек, морају бити способни, далековиди и храбри у мери да је то – мимо људи! Спремни да с народом, понекад и уместо њега, „прогутају горку пилулу“

Љиљана Богдановић (Извор: Печат)

Да ли је власт „нешто обећала“ компанији Рио Тинто? Речено питање све више заокупља пажњу грађана Србије. Даља разрада и продубљивање ове, кључне, недоумице поводом злогласне мултинационалне компаније, која по свету истрајно зулум чини, воде ка другим битним нејасноћама: колико је поменуто „нешто“ из тог обећања „коначно“, може ли се, и под којим условима, од обећања одустати? Следи ли казна ако се истраје у протеривању „међународног предатора“? Уколико дође до плаћања пенала на међународној арбитражи, која и каква цена ће бити? Хоће ли због евентуалног растурања посла – од беса англо-аустралијске аждаје одлучне да литијум ископава баш у Јадру – страдати и политичку и финансијску штету претрпети појединци из управљачког врха земље?

На упите о мери опасности која вреба из обавезујућих уговора с компанијом Рио Тинто у јавности се изричу различити коментари проблематичне утемељености, будући да су многе чињенице нејасне. Скоро две деценије дуга сарадња с овом компанијом, којој трагови вазда одишу нечовештвом, била је нетранспарентна, готово обавијена „мистеријом“. Песимисти и оптимисти данас размишљају, или предвиђају, вођени жељама или горким талогом лоших националних искустава. Све нам се чини могућим – од успеха пароле као што је „Рио Тинто – Марш са Дрине“, изречене плаховито и с убеђењем да ће својом снагом стварно почистити предатора, па до дефетистичког „ову горку пилулу мораћемо да прогутамо“.

Фото: Весна Лалић/Нова.рс

Хоћемо ли се са злом изборити, или ћемо доживети да се обистине црне слутње, а део плодне, лепе и моћне Србије претвори у затровани и страшни месечев пејзаж? Понешто о следу догађаја, генези садашње ситуације и распореду одговорности у међувремену је ипак откривено. Пратећи догађаје од 2017, и раније, овдашња НВО, Фонд за развој демократије, управо објављује скицу за драму „Како се калио пројекат Јадар“: „Вероватно због огромног значаја и очекиваног прихода од више десетина милијарди ЕУР, да би Пројекат ’Јадар’ добио већи легалитет и да би се отклонила свака сумња, Влада је 2017. године потписала Меморандум са Rio Sava Exploration d.o.o. и Rio Tinto Mineras Development Limited (Лондон). Меморандумом је предвиђено образовање заједничке радне групе која ће да надгледа, унапређује и проверава имплементацију кључних аспеката Пројекта ’Јадар’, и која ће помоћи у предузимању мера у вези са поступком издавања дозвола за руднике и прераду руда. Након потписивања Меморандума, Влада је донела Одлуку којом је образовала предвиђену Радну групу за имплементацију пројекта ’Јадар’, у коју је ушло 28 функционера (државних секретара, помоћника министара, шефова кабинета, саветника потпредседника Владе итд.). Међу њима су и: генерални директор Rio Sava Exploration d.o.o., други секретар заинтересоване Амбасаде, директор Светске банке у Србији итд. За председника ове радне групе именована је проф. др Зорана З. Михајловић, потпредседник Владе и министар рударства и енергетике.“

Из предоченог сценарија Рио-драме, није нејасно због чега потом Влада, како се наводи у овом тексту: „шаље у скупштинску процедуру на усвајање Предлог Закона о изменама Закона…., на 438 страна… Месец дана касније (20. 4. 2021.) Народна скупштина једногласно усваја Предлог Закона, који (…) утврђује право носилаца истраживања – да без расписивања јавног надметања или прикупљања понуда имају право: да добију решење о одобрењу (дозволу) за експлоатацију и/или експлоатационо поље, да на утврђеним резервама и/или ресурсима имају искључиво право коришћења и располагања…“

Верујемо да сада није нејасно ни питање проф. др Душка Кузовића – „шта странци траже у Радној групи за имплементацију пројекта Рио Тинто, чији су чланови и Мајкл Шираев, други секретар амбасаде Аустралије у Београду, као и директор Светске банке у Србији Стивен Ндегва, а био је и представник амбасаде САД?“ Тачније – „Како може да дође до најбруталнијег сукоба интереса, па да представници Рио Тинта буду у државној комисији за реализацију пројекта?“

Коначно, да ли је због свега реченог разумљивија порука с портала Арчибалд Рајс: „Темељни српски интереси одавно нису били овако опасно угрожени као што су сада. Установљени међународно правни механизми допуштају могућност да сагласност и потпис шефа државе, без учешћа других институција и без обзира на опсег његових надлежности прописаних домаћим законодавством, обавезује државу коју он представља.“

Институт Арчибалд Рајс: Опет преварени

Најмоћнији политичар у земљи, дакле шеф српске државе, јесте повукао закон о експропријацији и референдуму, уз наглашавање да је то учинио излазећи у сусрет вољи грађана, а не Рио Тинту (којем за наставак послова све то, наводно, није неопходно), али – шта ће он чинити убудуће? Хоће ли у свести и одлукама председника надвладати државни резон или, рецимо, они злогласни, „међународно правни механизми који допуштају“ – „свашта нешто“ што никако није државни разлог. Подсетимо да је један од најмоћнијих политичких ауторитета данашњице (Х. Кисинџер) веровао да је поводом налога националног интереса стварно важна „идеја о равнотежи снага која пружа утеху да ће се тиме што свака држава следи сопствене себичне интересе, некако остварити општа безбедност и напредак“. Имају ли српски политичари, конкретно – један од њих, право да у име државног интереса буду себични у поменутом смислу? Наравно, под претпоставком да политичар о којем је реч истовремено има амбицију да буде државник, а не пуки вазалчић моћника чији претећи кажипрст данас показује на речену компанију – један од појавних облика стоглаве мултинационалне предаторске хидре?

Тешки послови траже изузетне људе. Какве заиста – можда нам може разјаснити парадигматичан подсетник владике бачког Иринеја, објављен прошле недеље у склопу његовог ауторског текста Феномен крштеног некрста: „Српски народ, премда малобројан, по понечем је био, а и данас је, први у свету. Први велики устанак против тада непобедивог Османског царства, и то на врхунцу његове моћи, подижу Срби, под вођством свештеномученика Теодора, митрополита вршачког. У 20. веку, први герилац у поробљеној Европи јесте један Србин, Дража Михаиловић, а први од Немаца ослобођени град у тој Европи јесте један српски град, Лозница, а ослободио га је Дражин официр Мисита. Три српска научника – Тесла, Пупин и Миланковић – заузимају нека од првих места у историји светске науке. У наше дане Новак Ђоковић је први тенисер света, а Мокра Гора најбоље туристичко село на свету. Могло би се набројати још тога, али нема потребе. Српски народ, међутим, има данас, како ја то видим, и планетарно првенство по броју оних који се истичу у самопорицању, аутошовинизму и производњи тројанских коња у Србији.“

ВЛАДИКА ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ: Феномен крштеног некрста

Бити данас водећи политичар народа који је владика, наводећи чињенице, овако окарактерисао, то обавезује. Захтева снагу и мудрост. Српски лидери, данас као и увек, морају бити способни, далековиди и храбри у мери да је то, како песници воле да кажу – мимо људи! Морају бити спремни на личну жртву. Спремни да с народом, понекад и уместо њега „прогутају горку пилулу“. Знајући чиме све ова горчина прети и шта значи. Јасно је да захтевано херојство сада подразумева супротстављање законима и законодавцима дубоке управе комитета глобалног поретка, чији је „мали“ штићеник и овде помињани опасни, на Србију устремљени, интернационални грабљивац поетичног имена.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 17. 12. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар