Институт Арчибалд Рајс: Опет преварени

Српски народ ће, по свему судећи, опет платити ужасну цену зато што се поводи за хуљама и што није изнедрио родољубе способне да га усмеравају и воде у одсудним тренуцима његове и опште људске историје

Фото: Л. Лукић

Нажалост, изгледа да је наш недавни осврт на протесте у Србији у основи био реалан.

Видевши масовност противљења својој погубној политици, узурпатор се повукао на нову линију одбране. Изјавио је да закон о експропријацији враћа лажној „скупштини,“ која га је по његовом налогу и изгласала, са „молбом“ да унесе измене. Што се тиче Рио Тинта, није се обавезао ни на какве одређене кораке да тог међународног предатора и тровача отера из Србије, као што се ни на шта одређено није обавезао ни у погледу закона о експропријацији. Али помоћу свог пропагандног апарата успешно је створио илузију да по оба питања излази у сусрет огорченом народу.

Српски народ између Сциле и Харибде

Као што смо прошли пут истакли, српски народ је политички незрео (додуше, употребили смо тада један јачи израз) па је део јавности насео на непомјаникову манипулацију. Као последица тога, у суботу 11. децембра учешће на протестима било је осетно малобројније него претходне суботе. Изговор да је дан био кишан и да је то многе омело да дођу не делује убедљиво. Скоро свако има кишобран или га може од некога позајмити. Провести сат или два под кишобраном није превелика жртва када се има у виду огромна важност питања на које се протест односи.

Од сметње коју наводно представља киша, много бољи експликативни модел је већ познати начин како се понашају вишеструко преварени и изиграни зомбификовани српски радници. Они месецима не добијају плату, али ипак упорно долазе на посао. Када им коначно прекипи и пођу на нешто што би се условно могло назвати штрајком, довољно је да газда или његови представници обећају да исплата само што није стигла. Лаковерни штрајкачи се дисциплиновано враћају на своја радна места (све са најлонским доњим вешом) и настављају производњу, од чега само газда има користи, у илузорној нади, која не умире никад, да плата само што није.

Михаило Меденица: На улицу – ДА, али не уз фукару!

У друштву научене беспомоћности сличан процес редовно се пресликава и на политички терен. Предстојећа и наредне суботе пружиће поузданије назнаке о евентуалној тачности наше хипотезе, али искуство говори да ће привидно повлачење режима обманути и поколебати знатан број протестујућих. Уколико би се то догодило, узурпатор ће успети да крупан политички пораз претвори у реми партију и да себи и свом пропадајућем режиму још на неко време продужи рок трајања.

Што се тиче еколошког штаба загонетног састава, који се појавио ниоткуда да, уз финансијску подршку из сумњивих  извора, побуњени народ поведе против узурпатора, већ на први знак фингиране „флексибилности“ режима челни људи из тог штаба кренули су са операцијом обуздавања протеста. Пожурили су да изјаве да су циљеви постигнути и да више није потребно излазити на улице и мостове. Дакле, све то на реч патолошког лажова и без чекања да он учини макар један опипљив корак у правцу испуњавања својих двосмислених обећања. То поткрепљује нашу тезу да је руководство протеста у служби необјављене агенде, а та агенда је, по свој прилици, мобилизација и одржавање притиска одоздо док се већи играчи договарају и тргују са узурпатором да им он заврши послове на које се обавезао, у илузорној нади – својственој њему као и несрећном народу којим управља – да ће га гиљотина бар тренутно мимоићи, како би себи могао да купи више времена да види шта ће и како ће.

Извор: Политика

Те утиске појачавају и све гласнија нагађања о томе да му се, у сарадњи са новим империјалним комесаром за Балкан, припрема постепена „детронизација“ по узору на оно што је задесило његовог црногорског ортака. По том шаблону, предстојеће изборе би, уместо узурпатора, наместили његове стране газде. То би се извело на такав начин да се под лажном националном платформом, као у Црној Гори, омогући инсталирање „нове“ владе, али и даље потпуно потчињене западним интересима. Непомјанику би, за узврат за обављање још неодрађених послова, било дозвољено да преостали део мандата искористи да организује своју евакуацију из Србије, са мамцем азила и могућности да задржи део опљачканих средстава.

Ове шеме су, наравно, врло флуидне и необавезујуће, исто као и његова обећања народу о Рио Тинту и повлачењу закона о експропријацији. Али очајном пацову сабијеном у ћошак оне би могле да делују привлачно и спасоносно.

Из ових разматрања произилазе два закључка. Први је да у расплету српске ситуације улични сценарио уопште није у игри као одлучујући фактор. Индукована и каналисана улична дешавања   нису алат за постизање коначног исхода него само регулативно јавно средство за производњу позадинске атмосфере, док ће се стварно решавање кризе одвијати далеко од очију јавности, на уобичајен, конспиративни начин.

Други закључак гласи да темељни српски интереси одавно нису били овако опасно угрожени као што су сада. Установљени међународно правни механизми допуштају могућност да сагласност и потпис шефа државе, без учешћа других институција и без обзира на опсег његових надлежности прописаних домаћим законодавством, обавезује државу коју он представља. У непомјаниковом очајању и неурачунљивости, спојеним са патолошким презиром према српском народу, стране службе које га контролишу и уцењују ставиће га у положај да ће морати у потпуности да испуни све њихове преостале захтеве, пре него што га политички ликвидирају. Подразумева се да ће му опљачкана имовина бити конфискована а да српски народ од тих средстава неће видети ни један цент, као ни либијски после пада Гадафија.

Марко Пејковић: Кажи ми шта мислиш о ковид мерама – па ћу ти рећи шта мислим о теби

Опасност је још у томе што су од захтева које ће он морати да испуни поуздано познати само два: Косово и дефинитивно сврставање Србије, у политичком и практичном смислу, уз Евроатлантску Алијансу уочи предстојећег сукоба са Русијом. О другим захтевима и условима може се само нагађати, али сигурно је да су подједнако неповољни по Србију и да је списак много дужи од две наведене јавно познате тачке.

Српски народ ће, по свему судећи, опет платити ужасну цену зато што се поводи за хуљама, кловновима и шарлатанима и што није изнедрио родољубе способне да га усмеравају и воде у одсудним тренуцима његове и опште људске историје.

Опрема: Стање ствари

(Институт Арчибалд Рајс, 12. 12. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

9 replies

  1. „Српски народ ће, по свему судећи, опет платити ужасну цену зато што се поводи за хуљама, кловновима и шарлатанима и што није изнедрио родољубе способне да га усмеравају и воде у одсудним тренуцима његове и опште људске историје.“
    Браво!
    Нажалост није лако побројати све догађаје кроз историју где смо ми Срби другима послужили као „корисни идиоти“.
    Историја не прашта наивност.

    34
  2. Da ne ponavljam citat iz prvog komentara. I ko je kriv za to? Lenja, kukavicka, privilegovana, jalova I korumpirana ‘srpska’ inteligencija, ne samo ‘drugosrbijanska’ vec I ona ‘patriotska’. Ovaj tekst se moze povezati sa Serovicevim tekstom I komentarima o jadnom stanju nase istoriografije I Posticevim, o nacinu donosenja odluka daleko od ociju javnosti.

    28
    1
  3. Можете ли нам господине “ Disanje na trsku “ рећи поименице на коју то патриотску српску интелигенцију мислите , као лењу , кукавичку , привилеговану , јалову и корумпирану ?

    2
    19
  4. Управо горе наведено је наш највећи проблем . Прво треба изнедрити човека родољуба, (наравно треба времена да се потврди, а не као ови данашњи “ наметнути родољуби “ са два митинга запаљивих речи) па ће онда лавина људи кренути за њим. Ми радимо контра ствар, прво митингујемо, кренемо за првим слаткоречивим , потпуно непознатим људима и уопште није чудо што нас увек искористе као будале. Нисам ја овде разочаран “ интелигенцијом “ јер она има интелигенцију да се сачува док су смутна времена, па кад прођу она ће опет „процветати“. За мене је највеће разочарење војска и часни официри, ако их уопште има јер су и они комунистичко наслеђе, па шта од њих очекивати ? Очигледно још нисмо заслужили да изнедримо таквог човека и зато нам га Господ и не пројављује.

    28
    1
  5. Сутра је недеља, а још је Св. Никола. У 9 на литургију, браћо и сестре. Све друго је млаћење празне сламе. Србију ће спасити само пост, молитва и покајање. Наравно, свестан сам да то данас није „ин“, већ се стално позива на неку „борбу“. А куд ћеш веће и смисленије борбе са злом.

    32
    4
  6. @ Irinej

    Bio bi veoma dug komentar ako bih hteo da iznesem sve sto mislim, za sta trenutno nemam vremena (posto izucavam HIV a takodje i sta se desilo sa Garonjom i Murgom), ali cu mozda nekom prilikom to uciniti. Ipak cu izdvojiti samo jedan primer – srpska istoriografija. Paradoksalno je da niko od nasih ‘oficijelnih’ istoricara ne sme da pomene da su Siptari dosli na Balkan u 11. veku I da nisu starosedeoci. U situaciji kada imamo ovakvu situaciju sa KiM-om I kada Siptari malo-malo pa prisvajaju srpsko kulturno nasledje I istoriju, nasi ‘patriotski’ (ove druge da I ne pominjem) istoricari cute I ne smeju da kazu da Siptari nisu bili Iliri. Bilo bi zaista smesno da se kaze da su Siptari bili Konstantin, Dioklecijan, Likinije, Jovian, Justin, Justinian…I da su Siptari cinili elitne rimske legije. To cak ni oni sami, koji ne znaju za stid, nemaju hrabrosti da izjave iako su ovi imperatori bili Iliri.

    S tim u vezi je I tzv. doseljavanje tzv. Slovena (tj. Srba) na Balkan. Nedavno je ovde bilo par clanaka I diskusija o tome. O tom doseljavanju ne postoji ni jedan istorijski (arheoloski, lingvisticki, antropoloski, genetski) dokaz ili svedocanstvo ali to nasi ‘oficijelni’ istoricari predaju u skolama I ne smeju ni rec da zucnu cak ni u revijalnim tv emisijama. A to je samo vrh ledenog brega ispod koga se krije ogromna santa skrivene srpske istorije I kulture. Niko ne sme da pomene npr najvecu slicnost srpskog jezika I Sanskrita I da objasni odakle ona potice. U kontekstu nedavne peticije koju smo pratili (I potpisali), paradoks je da su sve strane na istoj poziciji ovog vatikanskog falsifikata. Ne znam koji bih od gore pomenutih epiteta istakao kao primaran u slucaju srpske istorigrafije ali neka to bude recimo – kukavicluk.

    30
    1
  7. „Zeleni“ su lažna opozicija koju finansira SNS. Samo stvaraju privid opozicije da bi se eurogejcima Vuçiçi prikazao kao vrsni vođa ovog „demokratskog“ društva. Eto on sluša narod, povlači (ne)zakone i dozvoljava mirne proteste. Takav vođa se samo poželeti može. Uči dronjava Evropo! Protesti 1 od 5 šampinjona ništa nisu postigli. Pitam se ko je bio njihov finansijer? Što se tiče zloupotrebe naleta nacionalizma i rodoljublja, knjiški primer za to je Vuk Drašković (SPO). Takođe lažna opozicija svog doba. Istorija se ponavlja. Rodoljuba ima ali su izigrani a svaki pomen nacionalnog pokreta je podvrgnut podsmehu i etiketiran je kao antieurogejski odnosno regresivan. Tužno je i poražavajuće što narod ne prepoznaje ove manipulacije.

    23
    1
  8. P.A.S. odlično zapažanje a tekst je izvanredno dobar. Samo kad se setim kako sam bio naivan i glup kad sam išao na demonstracije najvećih protuva Vuka i Danice iz SPO…I danas se stidim samog sebe kojim huljama sam verovao!?

    22
    1
  9. Види Србине, не треба много памети да се закључи да је основни проблем Србије огроман број корисника буџета(непосредних и посредних) према броју пуниоца буџета… односи су непогрешиво слични броју реално изашлих на изборима…отуда у Србији имамо само јединствену Власт и мучени народ који је сваким даном све мањи,старији,сиромашнији…много је јадан и издржао,ево скоро ће и 120.. Толико о томе.

    13

Оставите коментар