Слободан Самарџић: Добро је што смо још над понором

Ако бисмо окренули лист што се Косова и Метохије тиче, све што нема алтернативе пало би у бездан који је за ову перцепцију стварности иза нас а не испред

Александар Вучић са српском делегацијом у Бриселу, 19. 7. 2021. (Фото: Марек Хајдук/Радио Слободна Европа)

После завршетка последњих разговора у Бриселу (19. јули) председник Србије личио је на покислог голуба. Не знам да ли је глумио или само личио, али свеједно. Опсесивно је цитирао и парафразирао Куртија и несвесно оставио утисак да је овај, иако као негативац, био главна звезда догађаја. А пре разговора је изјавио да ће наставак дијалога са Приштином довести нове инвеститоре (Политика, 17. јули). Као да је пошао да закључује уговоре са инвеститорима, а не на разговор са Куртијем. Пред сам полазак, подсетио нас је на пословично – биће тешко и не надам се ничему.

Ако се на разговор са косметским Албанцима, који су извршили насилну сецесију покрајине, иде са оваквим порукама јавности, онда је претпоставка главног домаћег преговарача да је ова јавност већ скувана. И стварно, реакција свих медија – владиних и опозиционих подједнако – била је најпре веровање у председникову тезу о пропалој рунди, а потом, на вишем коментаторском нивоу – жаљење због тога. Шта би онда била одржива претпоставка о евентуалној успешности разговора? Да ли: стране су се приближиле крајњем циљу, признању „Косова“ од стране Србије.

Ако пред собом имамо бар елементарне чињенице о смислу и циљу ових разговора, онда би то требало да буде de iure признање тзв. Косова од стране Србије. То би требало да је јасно свима, без обзира да ли позитивно или негативно примају ово сазнање. Тај процес започет је са Бриселским споразумом (април 2013) и траје и данас. Тај процес од тада до данас чини куполу испод које се води унутрашњи политички живот Србије. Он одређује врсту режима у Србији, иако га је врста режима од 2012. пројектовала. Он предодређује јадну судбину српске опозиције која није имала, нити данас има, политички одговор на ово питање. Он омогућава перманентно манипулисање јавним мњењем провидним преварама као што је последња, и сама поновљена сто пута: напредак дијалога ће довести нове инвеститоре. Тај процес отупљује јавно мњење до степена када више нико не реагује на јавно изречене глупости и нескривене лажи.

Део јавности мало се заљуљао услед чињенице да је процес који би требало поуздано да води до циља застао у последњих неколико година и што Вучић не спроводи обећање које је дао западу. У слепилу свог ултимативног очекивања они не виде голу чињеницу да последњих година проблем западу чине Албанци а не Вучић, коме се заиста не може пребацити недостатак пуне посвећености и лојалности. Иако су косметски Албанци Бриселским споразумом добили све, а влада Србије само оно што већ пише у тзв. уставу Косова – заједницу општина за српске већинске општине, они ни пре Куртија нису били спремни да изврше свију уговорну, тј. уставну обавезу. Вучићу није падало напамет да због тога прекине разговоре и настави их после примене Споразума од стране Албанаца, као што је он уредно применио свој део. Он је, напротив, појачао куповину наклоности западне стране сталним искањем разговора, остављајући у домаћим круговима утисак сјајне лукавости – као, да кривица за прекид разговора не падне на „нас“. А зашто би пала на „њих“ када би потез био на албанској страни која из својих, сада већ ирационалних, разлога кочи процес. Дакле, активисти остатака друге Србије морају да схвате – у стварима својих преузетих обавеза Вучић је невин. А да је то тачно говори чињеница да западни учесници немају никаквих примедби на његово понашање; напротив, он им је сада најпоузданијих штих у њиховој намери да заврше посао. И, штавише, још су трпељиви поводом председникових самодржачких зулума у Србији.

Мирослав Лајчак и Александар Вучић (Фото: Танјуг)

Српска јавност, ако није умрла, замукла је, као да је Србија над понором, али задовољна што још не пада. Не пада јој се, али нема назад, тј. нема алтернативе. Ако бисмо окренули лист што се Косова и Метохије тиче, све што нема алтернативе – пут у Европску унију, стране инвестиције, вођство Србије у региону, унутрашњи напредак и стабилност под режимом СНС и многе ситнице које живот значе – све би пало у бездан који је за ову перцепцију стварности иза нас а не испред. Ето, испаде да је Србија између понора и бездана и да је најбоље да останемо ту где јесмо, иако смо нигде. Зато је најбоље ништа не радити, не таласати, не мицати весла и захваљивати коме треба да смо још живи.

Управо то је данашње стање без алтернативе. Дакле, дилема је: или остати у стању без алтернативе или се суновратити у понор/бездан. У сваком случају, лажна дилема. И пошто је официјелни третман Косова и Метохије основни разлог наше епохалне безалтернативности, чак и ако би га неко, који више није тек неко, него неко конкретан – Александар Вучић, предао окупаторима, Србија би по свему остала иста као и данас: држава која полако тоне у своју тачку. Зато је почетак њеног политичког и сваког другог оживљавања садржан у промени владајућег деловања и, пре тога, у промени доминирајућег говора о Косову и Метохији. Дакле, потребан је убедљив јавни програм који јасно одступа од врзиног кола данашње политике а реално је изводљив домаћим снагама.

Слободан Самарџић (Фото: Спутњик/Лола Ђорђевић)

Покрет за одбрану Косова и Метохије израдио је недавно алтернативни предлог-пројекат (вид. овде). То је уставни концепт суштинске аутономије покрајине, документ који по свему следи још неизвршену уставну обавезу Србије да усвоји посебан закон о уставном статусу покрајине. Колико год био непризнат од једног моћног дела међународне заједнице, и колико год био неприменљив у садашњим околностима, овакав чин би свима показао како Србија види решење, по свим законима земље и неба. Ако ништа, бар би ова земља почела да учествује у решавању свог егзистенцијалног питања, а не само да следи шта јој други диктирају. Почели бисмо да се одмичемо од понора без страха да ћемо пасти у бездан.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 21. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. Овај план има своје врлине, али и недостатке.Основни недостатак , по мени, је та суштинска аутономија Косова и Метохије која поново подразумева статус повлашћене мањине Албанцима , што аутоматски генерише корупцију и злоупотребе и отвара врата за антидржавно деловање , од чега они неће да одустану.
    По мени, што не значи да сам у праву, проглашавање окупације и борба у свим међународним институцијама (наравно морали бисмо да у свет шаљемо квалитетне и проверене људе, а не гмизавце )је квалитетније решење које може да доведе до праве, суштинске реинтеграције Косова и Метохије, заштите имовине, културно-историјског наслеђа и , што је најважније, заштиту српског народа, као већинског и државотворног у Србији и српских националних интереса.
    Понекад тежи пут да квалитетније резултате, а компромиси увек сламају вољу и енергију народа.Ја сам за одлучан приступ, без компромиса на рачун српских националних интереса.
    Не видим разлога за бригу о Албанцима и то изнад бриге о Србима.Албанци довољно воде бригу о себи, не треба им помагати.Ништа што је противно српским националним интересима на територији Србије не сме да буде дозвољено.Проблематичне националне мањине у којима се јављају антидржавне активности морају да буду строго контролисане.То ниједна озбиљна држава не би дозволила.То наравно не значи да треба угрожавати њихова мањинска права у оном обиму у ком је то дозвољено у другим цивилизованим и уређеним државама.

Оставите коментар