Ф. М. Достојевски: Руси су свȇт народ у поређењу са европским

Наш народ никада није дошао до таквог цинизма, као у Италији, на пример. У Риму, у Напуљу, мени су на улицама предлагали такве гнусобе – младићи, скоро деца, рекао Достојевски 

Ф. М. Достојевски

О раду са великим писцем пише Варвара Васиљевна Тимофејева (О. Починовска, 1850-1931) писац, преводилац, аутор романа, прича, мемоара. Почетком седамдесетих година деветнаестог века радила је у штампарији Трашнел, где се штампао недељник Мерешковског „Грађанин“. А 1873. и првих месеци 1874. уређивао га је Достојевски. (Напомена А. Мирковића)

/…/ Тако је једног дана, сећам се, док је радио, рекао:

– Они тамо пишу о нашем народу: „диваљ је и непросвећен… ни близу европском…“ Да, наш народ је – свȇт у поређењу са тамошњим! Наш народ никада није дошао до таквог цинизма, као у Италији, на пример. У Риму, у Напуљу, мени су на улицама предлагали такве гнусобе – младићи, скоро деца… Одвратне, противприродне пороке – отворено, пред свима и то никога није узнемирило. А нека покушају тако нешто да учине код нас! Цео народ би скочио, осудио зато што је за наш народ то смртни грех, а тамо је, ето – обичај, једноставно навика, – и ништа више. И сад, ту „цивилизацију“ хоће да пресаде у наш народ. Да, никад се са тим нећу сагласити! До последњег дана ћу се борити са њима, – нећу одступити.

– Али не желе они баш ту цивилизацију да нам пренесу, Фјодоре Михаиловичу! – додала сам, сећам се, нисам издржала.

– Да, управо ту, баш ту! – са огорчењем је продужио. – Зато што никакве друге и нема. Тако је било увек и свуда. И тако ће бити и код нас ако почну вештачки да нам пресађују Европу. И Рим је страдао зато што је почео да пресађује Грчку у себе… То пресађивање увек је почињало ропским подражавањем раскоши, моде, разних тамо наука и уметности, а завршавало се содомским грехом и свеопштим бешчашћем…

– А како онда народи да живе? Да саграде кинески зид?

Фјодор Михајлович ме је испод ока суморно погледао, и одсечно рекао:

– Ништа ви не разумете! – и тог дана више није хтео са мном да разговара. Но, прошао је још један дан и ми смо остали сами, и поново ми је поверио своје мисли. Он је, очигледно, патио због своје духовне усамљености. Нису га схватали, погрешно су га тумачили, и тражећи утеху, није сумњао у моју саосећајност и разумевање, шта год да каже.

А мени је, временом, било све теже и теже да саосећам, па чак и да разумем његове мисли. И, понекад ми је био потребан велики напор да задржим невољни осмех као одговор на његова „прорицања“…

Са стидом се сећам, како ми је „дивљачки“ изгледао, када је једном, читајући коректуру свог чланка о Пруској, о Бизмарку и папи – изненада проговорио тоном… оним тоном којем су се тако злобно, али и тако оштроумно, подсмевали мени познати „либерали“…

– Они и не наслућују да ће ускоро доћи крај свему… свим њиховим „прогресима“ и брбљањима! Они не виде да се антихрист већ родио… и долази! – Изговорио је то таквим гласом и изразом лица, као да ми обзнањује страшну и велику тајну, а онда ме брзо погледао и строго упитао:

– Да ли ми верујете или не верујте? Ја вас питам, одговарајте! Верујете или не?

– Верујем вам, Фјодоре Михајловичу, али мислим да сте у заносу и зато несвесно преувеличавате.

Он је ударио руком по столу тако да сам се тргла, и, подигавши глас, повикао, као мула са минарета:

– Долази нам антихрист! Долази! И крај света је близу – ближе него што мислите!

Тада ми је то изгледало као „бунцање“, халуцинација епилептичара… „Манија једне идеје… марот… (опсесија, мономанија од франц. Marotte)“ – као да сам чула одјек нечијих речи… Но, како поверовати у крај света и долазак антихриста када тек почињеш да мислиш и живиш, и када видиш пред собом неисцрпни рудник разнородног знања, када се будућност – Бог зна зашто! – представља као некакав лучезарни пут ка сунцу.

И седела сам преко пута њега, са ружним, ироничним осмехом… А може бити, – ко зна! – може бити да му се баш те ноћи јавио „Сан смешног човека“ или поема „Велики инквизитор!“…

Варвара В. Тимофејева (О. Починовска), Године рада са знаменитим писцем (одломак)

Са руског посрбио: Александар Мирковић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Сродство по избору, 3. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

4 replies

  1. Problem je u tome sto narodi, civilizacije, ideje i ponasanja nisu staticni. Rusija o kojoj Dostojevski govori i danasnja Rusija su dve razlicite i oprecne stvari. Nebratski odnos danasnje Rusije prema Srpskom narodu to jasno pokazuje. Svrstavanje uz zapad, naoruzavanje hrvatskih anti-pravoslavnih fasista i razbijanje Srpsko-Crnogorske drzave prikazuje danasnju Rusiju u sasvim drugacijem svetlu. Antihrist je besumnje vec prisutan u usamljenoj i omrznutoj Rusiji a da li svet dolazi kraju to cemo tek da vidimo.

    21
    32
  2. Достојевски – мартиријумска самоистоветност! Највисочија и најдубља пророчка радост патње и патња радости, личноносно сведочанство троипостасне суштости битија и једнако такве бесмрности душе… А за њим ступа Гогољ. Чик буди духовно усамљен…

    23
  3. Кончина

    Нема уздања у Бога
    Чанта се празнословије
    Славимо Ниђе Никога
    Док капљу сузе Божије

    Кончина сада је дошла
    Вријеме смрти нам иде
    А свјетина нигдје пошла
    Слијепци мисле да виде

    Пошли смо гдје се не иде
    Лука нам биће хридине
    Тек кад нам очи провиде
    Знаћемо наше згубије

    Момчило

    27
    9
  4. Стеван „Не можемо бити већи Срби од Срба..“ Достојевски, по неким изворима, није имао добро мишљење о балканским народима који су се после ослобођења од Османлија, добрим делом уз помоћ Русије, између поменуте и Запада, руковођени краткорочним циљевима, понашали као мале проститутке. Мало тога се променило до данас, али нагоре.. Не требамо ми Русији, већ она нама, на овој белосветској ветрометини.. „Са Русијом тешко, без Русије још теже“, мислим да је својевремено изјавио Стојан Новаковић.. Оци наше цркве су још у четвртом веку говорили о скором доласку непомјаника, па и у десетом веку у Цариграду исто, због великог броја развода.. “ Клизав“ је то терен, говорити и писати о нечему што „.. ни ангелима није дато..“ Такве приче лако дискредитују аутора.. Танка је линија која дели ревност од прелести, а пречице до духовне катастрофе су сујета и гордост(„ревнитељи“). Блаженопочивши патријарх Павле није благословио простим верницима да читају Стари завет и Откровење, управо да не би погрешно протумачили прочитано. Мудри оци су се држали подаље од ове теме.. Узгред, престао сам током „пандемије“ да посећујем сајт оних „папазјаничара“, јер су се расписали о непомјанику који само што се није устоличио, далеко било, као да им се сам Господ јавио.. Као полулуди протестанти који падају у транс тумачећи Откровење, сачувај Боже..

    15
    2

Оставите коментар