Наш народ никада није дошао до таквог цинизма, као у Италији, на пример. У Риму, у Напуљу, мени су на улицама предлагали такве гнусобе – младићи, скоро деца, рекао Достојевски 

Ф. М. Достојевски

О раду са великим писцем пише Варвара Васиљевна Тимофејева (О. Починовска, 1850-1931) писац, преводилац, аутор романа, прича, мемоара. Почетком седамдесетих година деветнаестог века радила је у штампарији Трашнел, где се штампао недељник Мерешковског „Грађанин“. А 1873. и првих месеци 1874. уређивао га је Достојевски. (Напомена А. Мирковића)

/…/ Тако је једног дана, сећам се, док је радио, рекао:

– Они тамо пишу о нашем народу: „диваљ је и непросвећен… ни близу европском…“ Да, наш народ је – свȇт у поређењу са тамошњим! Наш народ никада није дошао до таквог цинизма, као у Италији, на пример. У Риму, у Напуљу, мени су на улицама предлагали такве гнусобе – младићи, скоро деца… Одвратне, противприродне пороке – отворено, пред свима и то никога није узнемирило. А нека покушају тако нешто да учине код нас! Цео народ би скочио, осудио зато што је за наш народ то смртни грех, а тамо је, ето – обичај, једноставно навика, – и ништа више. И сад, ту „цивилизацију“ хоће да пресаде у наш народ. Да, никад се са тим нећу сагласити! До последњег дана ћу се борити са њима, – нећу одступити.

– Али не желе они баш ту цивилизацију да нам пренесу, Фјодоре Михаиловичу! – додала сам, сећам се, нисам издржала.

– Да, управо ту, баш ту! – са огорчењем је продужио. – Зато што никакве друге и нема. Тако је било увек и свуда. И тако ће бити и код нас ако почну вештачки да нам пресађују Европу. И Рим је страдао зато што је почео да пресађује Грчку у себе… То пресађивање увек је почињало ропским подражавањем раскоши, моде, разних тамо наука и уметности, а завршавало се содомским грехом и свеопштим бешчашћем…

– А како онда народи да живе? Да саграде кинески зид?

Фјодор Михајлович ме је испод ока суморно погледао, и одсечно рекао:

– Ништа ви не разумете! – и тог дана више није хтео са мном да разговара. Но, прошао је још један дан и ми смо остали сами, и поново ми је поверио своје мисли. Он је, очигледно, патио због своје духовне усамљености. Нису га схватали, погрешно су га тумачили, и тражећи утеху, није сумњао у моју саосећајност и разумевање, шта год да каже.

А мени је, временом, било све теже и теже да саосећам, па чак и да разумем његове мисли. И, понекад ми је био потребан велики напор да задржим невољни осмех као одговор на његова „прорицања“…

Са стидом се сећам, како ми је „дивљачки“ изгледао, када је једном, читајући коректуру свог чланка о Пруској, о Бизмарку и папи – изненада проговорио тоном… оним тоном којем су се тако злобно, али и тако оштроумно, подсмевали мени познати „либерали“…

– Они и не наслућују да ће ускоро доћи крај свему… свим њиховим „прогресима“ и брбљањима! Они не виде да се антихрист већ родио… и долази! – Изговорио је то таквим гласом и изразом лица, као да ми обзнањује страшну и велику тајну, а онда ме брзо погледао и строго упитао:

– Да ли ми верујете или не верујте? Ја вас питам, одговарајте! Верујете или не?

– Верујем вам, Фјодоре Михајловичу, али мислим да сте у заносу и зато несвесно преувеличавате.

Он је ударио руком по столу тако да сам се тргла, и, подигавши глас, повикао, као мула са минарета:

– Долази нам антихрист! Долази! И крај света је близу – ближе него што мислите!

Тада ми је то изгледало као „бунцање“, халуцинација епилептичара… „Манија једне идеје… марот… (опсесија, мономанија од франц. Marotte)“ – као да сам чула одјек нечијих речи… Но, како поверовати у крај света и долазак антихриста када тек почињеш да мислиш и живиш, и када видиш пред собом неисцрпни рудник разнородног знања, када се будућност – Бог зна зашто! – представља као некакав лучезарни пут ка сунцу.

И седела сам преко пута њега, са ружним, ироничним осмехом… А може бити, – ко зна! – може бити да му се баш те ноћи јавио „Сан смешног човека“ или поема „Велики инквизитор!“…

Варвара В. Тимофејева (О. Починовска), Године рада са знаменитим писцем (одломак)

Са руског посрбио: Александар Мирковић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Сродство по избору, 3. 6. 2021)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Мирковић, Варвара Тимофејева, Руси, Русија и Запад, Ф. М. Достојевски