Духовна хајдучија: Силовање сумњом

Нико у том „покрету“ неће остати неокаљан; ни претпостављена жртва, ни претпостављени насилник, а неће остати недодирнути ни они који се сврставају на једну или другу страну

Рубенс, Отмица Леукипових кћери, 1616-1619.

Тренутну медијску тензију у вези са оптужбама за сексуално насиље, у коју су укључене познате личности, ваља посматрати и као један од локалних облика глобалних процеса. #Me_too покрет добио је и своју балканску испоставу, са свим њеним живописним овдашњим обележјима.

У правну процедуру и доказивање истинитости навода не би ваљало улазити, али је корисно осмотрити јавно тумачење и доживљај ових догађаја.

Примећује се, најпре, идеја да је читава ујдурма – скретање пажње са неких других, важнијих проблема са којима се наше друштво суочава, што свакако није без основа. Поставља се, међутим, оправдано питање – може ли ишта да уистину скрене пажњу са глобалног застрашивања пандемијом, са њених економских последица, са сиромаштва и неоколонијалне загађености наше земље, са дијаболичне алавости актуелне власти (уз повремене испљувке сочних костију за слуђене грађане), стрепње са којом гледамо у будућност? Ни један догађај, ма какве осведочене величине укључивао, не може на дуже да задржи пажњу у таквим условима. Међутим, пренадувани медијски спинови, стално конструисање нових, непрестано замајавање страшним и трагичним вестима (са трагикомичним обртима) повећава општи осећај несигурности и сумње у све. Људи, јавно експонирани или анонимни, настоје да се према тим догађајима одреде и заузимају стране, па се, попут система слапова, сучељавање ставова и сукоби спуштају све ниже и шире, на друштвене преже, портале, непосредне разговоре. Заправо, и ту се јавља својеврсни #Me_too покрет; али у форми личног става који је изграђен на сопственом искуству, систему вредности или начелу користи. Нико у том „покрету“ неће остати неокаљан; ни претпостављена жртва: „Шта је до сада чекала? Како је то дозволила? Зашто користи случај за своју промоцију? Зашто је наставила да чини оно што јој угрожава безбедност?“, ни претпостављени насилник, који ће бити јавно разапет, чија ће се прошлост прочешљавати и у њој тражити и друге неподопштине, чија ће се политичка и верска оријентација и контроверзна пријатељства износити на светло. Неће остати недодирнути ни они који се сврставају на једну или другу страну. Надрипсихолошком анализом објасниће се зашто је ова или она позната личност подржала баш ту страну – из личних фрустрација, недостатка морала, чисте глупости, патријархалног незнања, мизогине острашћености, аутошовинистичке згађености над сопственим народом, и томе подобно.

Илустрација: Kathryn O’Connor

С једне стране сврстаће се они који у свему виде хајку на породичне и традиционалне вредности. Сваки мушкарац, по њиховом мишљењу, може бити жртва лажне оптужбе за насиље или злостављање, јер су жене, изгледа, већином манипулативне и зле, нарочито ако су задојене радикалфеминизмом (да те оптужбе могу бити и оправдане, уопште не узимају у обзир). С друге стране су они који с очајањем примећују да међу нама постоји много прикривених или заштићених злостављача, да жртва, уколико нема залеђину, не може да дође до правде, да ће бити разапета и изнова и изнова силована. И у једном и другом ставу може бити истине, и то нимало не умањује одвратна циркуска представа са „исцељивањем“, „потребом да се заштите други“, „ниси сама“ хештеговима, као ни срцепаратељна мужјачка одбрана. А та истина, да постоје и стварни злочини и стварна манипулација, разводњава се отужним, извештаченим глуматањем борбе за правду.

Коначно доспевамо и у међуличним односима у ситуацију коју је Владимир Војнович описао у Претенденту на престо, кроз „својеручне белешке мајора Фигурина, које су садржале смеле и сасвим оригиналне мисли:

ПОД СУМЊОМ СУ СВИ.
СУМЊИВ ЈЕ ОНАЈ КО РАДИ НЕШТО СУМЊИВО.
НАЈСУМЊИВИЈИ ЈЕ ОНАЈ КО НЕ РАДИ НИШТА СУМЊИВО.
СВАКИ ОСУМЊИЧЕНИ МОЖЕ БИТИ ОПТУЖЕН.
СУМЊА ЈЕ ДОВОЉАН ОСНОВ ЗА ХАПШЕЊЕ.
ХАПШЕЊЕ ОПТУЖЕНОГ ЈЕ ДОВОЉАН И ДЕФИНИТИВАН ДОКАЗ ЊЕГОВЕ КРИВИЦЕ.“

У коначници, ситуација у којој су људи препуњени неповерењем до параноје, склони да испод ока гледају своје брачне другове, родбину, пријатеље, комшије, познанике и да у свакоме виде потенцијалну опасност на овај или онај начин, онемогућава било какву блискост, повезивање и осећај припадања. Отуђен и застрашен појединац који не верује ближњем, далеко је лакша мета за манипулацију, и у очајању, може се повиновати моћи без икаквог отпора, и чак са олакшањем. Сасвим је јасно да је баш овакав појединац идеалан становник будуће глобалне државе. То је човек који је потпуно слободан ОД – љубави, пријатељства, наклоности, заједништва, конкретних људи и циљева за које се, и за чије се добро треба борити, а вечито увучен у некаква активистичка декларисања и препуцавања. Он је слободан само ЗА оно, што му је дозвољено – бесмислене и оркестриране покрете који немају позитиван учинак на стварне, обичне људе.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Не знам зашто је појединачно сексуално силовање боље од масовног силовања вакцинама?

    9
    1
  2. .. „У коначници, ситуација у којој су људи препуњени неповерењем до параноје..“ После 5.октобра, од оних, мање од једног промила прегледаних досијеа, од стране заинтересованих, једне домаће службе, од преосталих, (неуништених досијеа), са онолико прецртаних“ извора“ (супружника, рођака, пријатеља, комшија, колега) ја не знам о каквом поверењу и љубави пишу ови.. Које поверење у земљи где су оперативци страних служби хапсили наше држављане.. Овде бре вршља и ала и врана.. Како се коме д….. За протеклу деценију ја сам само једанпут видео, у најпозитивнијем смислу, Србију на делу, када је онај момак пред претњом кривичног гоњења, небитно због чега или чији је син, каналима наше дипломатије пребачен из иностранства у Србију..

Оставите коментар