Војислав М. Станојчић: Петиција против Апела или 212 разнополних против 1.200 истополних

Нема сумње да су у нашем друштву „јавне личности“ оштро подељене кад је реч о предлогу Закона о истополним заједницама. Зато би можда референдум био решење 

Фото: Alicia Swedenborg

Недавно је објављена петиција 212 „јавних личности“ упућен како би се обуставило доношење Закона о истополним заједницама јер је „он непотребан, лош, и очигледна је намера предлагача да се у следећем кораку легализују истополне заједнице, а што ће онда омогућити и усвајање деце“.

Потписници петиције су замерили и поновном покушају доношења Закона о родној равноправности, подсећајући да је Секретаријат за законодавство Владе Србије већ упозорио на то да је категорија рода неуставна.

Они нису задовољни ни предлогом Закона о дискриминацији, у коме се „нејасан и контроверзан појам дискриминације безобално шири, а пооштравају се и санкције и процедура кажњавања“.

Знајући добро колико се Српска православна црква противи истополним заједницама, предлагачи Закона настојали су да јој „запуше уста“, односно да се деловање свештеника ограничи искључиво на храмове, што је на трагу „комунистичког деликта, те тај предлог директно крши Уставом загарантовано право грађана на слободу мисли изражавања и научног рада“.

Одмах је стигао је „утук“ на ове ставове, петиција знатно веће групе јавних радника, њих 1.200, који су се изјаснили управо за Закон о истополним заједницама.

За сваку је похвалу брзина којом су прикупили потписе истомишљеника, из чега је јасно и да су добро организовани, па су се без тешкоћа договорили о томе како да реагују на апел противника ових предложених закона.

Реагујући на примедбе потписника апела, Гордана Чомић, министарка за друштвени дијалог, изјавила је (неуобичајено помирљиво за српску средину) како „само дијалогом о њиховим идејама можемо заједно градити културу људских права, владавину права и културу компромиса. Очекујем позитиван одговор и дијалог у формату који потписници апела желе“.

Нема сумње да су у нашем друштву „јавне личности“ (бар ове чије смо потписе могли да видимо) оштро подељене кад је реч о предлозима ових закона, а можда је исти случај и с оним грађанима наше земље који нису интелектуалци и не потписују апеле и петиције. Зато би можда било корисно да се референдумом дође до одговора на питање шта већина становника Србије жели и донело одговарајуће решење.

Како пише у Закону о референдуму, да би Народна скупштина донела одлуку о оваквом облику народног изјашњавања, потребно је да то потписима затражи 100.000 грађана или 50 народних посланика, те и један и други услов подстичу на суморна размишљања.

Није нимало једноставно скупити потписе 100.000 грађана, а питање је и да ли у нашем највишем народном представништву има педесеторо православних верника који поштују став Српске православне цркве о истополним заједницама и спремни су да се за њега заложе.



Categories: Судбина као политика

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Предлог решења је да црква организује скупљање потписа!
    Рецимо, понудити верницима да се прикључе петицији:
    – свакоме ко дође у цркву или се нађе испред исте;
    – апеловали на вернике у свакој прилици.

    8
    1
  2. Кључно питање је да ли је хомосексуализам болест или није! Већ више деценија СЗО тврди да није, а дотле су лечени са неким успехом.
    Ја немам обавезу да се придржавам препорука СЗО и сматрам да свако здраво живо биће има способност размножавања и тежи ка томе.
    Мислим да хомосексуалци нису за одбацивање и батине (већ су довољно ударени тамо и толико, да их и не боли), али да то јесу политичари и лекари који су им ускратили најосновније људско право – на лечење.
    Ето.
    П.С.
    Изгледа да је тачна прича да они који финансирају СЗО теже „златној милијарди“.

    12
    1

Оставите коментар