Срђан Шљукић: Произвести политичку елиту која ће се руководити националним интересима

С обзиром на чињеницу да моћ Запада опада, српска објективна позиција заправо је много боља од тога колико је реално користе српски политичари

Срђан Шљукић (Извор: Археофутура)

Недавне посете Мирослава Лајчака, представника ЕУ, најпре Приштини, а затим и Београду само су нова епизода једне те исте „серије“, која није донела ништа посебно ново. Сви су актери остали, мање-више, при својим познатим позицијама.

Ко су актери овог, сада већ деценијског игроказа, чији се оружани чин одиграо 1998. и 1999. године? Ваља разумети да ово заправо нису преговори између Срба и Албанаца у којима посредује Запад, премда нас у то неуморно убеђују медији. Као прво, Запад (ЕУ и САД) у овом дуготрајном (политичком, економском, културном) сукобу није посредник, већ заинтересована страна. Интерес Запада је да легализује окупацију јужне српске покрајине коју је извршио агресијом (дакле, противправно) 1999. Уколико Косово буде признато од стране Србије као независна држава, агресија НАТО на СР Југославију биће оправдана. То је срж свих настојања Запада и крајњи циљ свих њихових напора у овој ствари. Њих не интересује мир, „европске интеграције“ и сл, већ једино то да Косово уђе у Уједињене нације као независна држава. Албанци и њихови представници нипошто нису некакав независан актер, већ представљају западне марионете. Погрешно је мислити како Албанци имају некакве своје независне ставове, позиције и томе слично: та је територија, као и њени становници, под управом најмоћнијих земаља НАТО. Једино је могуће да се земље НАТО повремено на Косову „надгорњавају“ преко појединих албанских политичара. Није много другачије ни са Албанијом. Отуда не треба да чуди то што Лајчаку није сметала застава Албаније док је разговарао са Харадинајем у Приштини. Ваља рећи истину: не само да Западу не смета прича о Великој Албанији која би настала уједињавањем Албаније и (окупираног) Косова, већ он сам иза те могућности стоји, он је њен покровитељ. Глумећи посредника, Запад себи обезбеђују лагодну позицију: промовише своје интересе, док све време прича да се бори за мир, просперитет, итд. Запад и Албанци представљају једну страну у овом сукобу и то је разлог што косовски политичари до сада ништа нису испунили када је реч о обавезама коју су преузели (формирање Заједнице српских општина). Они то могу јер им то омогућава њихов газда.

Мирослав Лајчак (Фото: Нова.РС/Весна Лалић)

Са своје стране, у тим и таквим лажним преговорима, Србија је у последњих девет-десет година учинила низ уступака, а да заузврат није добила баш ништа. Српска је власт (противуставно) укинула институције државе Србије на северу Косова, препустила енергетику и телекомуникације Албанцима и натерала Србе да учествују на (нелегалним) косовским изборима, све у (наивној) нади да ће одобровољити Запад да је остави на миру или да барем некако „купи време“. Већ преко неког времена ствар је дошла до зида: Запад и Албанци су све узели, остала је само још столица у УН. А она се не може добити без Србије, али ни без Савета безбедности (односно Русије и Кине, које имају право вета). Председнику Србије Александру Вучићу савршено је јасно да српска јавност ипак види да Србија до сада ништа у преговорима није добила и да српско јавно мнење не би „прогутало“ да се Албанцима и независност поклони. Зато настоји да за фактичку капитулацију барем нешто избори, са чиме би, као „великом победом“, изашао пред српску јавност рачунајући (вероватно погрешно) да то „може да прође“. Отуда он стално говори о „неопходности компромиса“, истовремено не дозвољавајући да западни емисари, попут Лајчака, без опомене у сред Србије говоре о Косову као независној држави (што српској јавности годи).

Лајчакова посета није донела ништа ново и она заправо само значи да се игра наставља. Све су опције поново на столу. Запад неће одустати од својих циљева, барем не у скорије време. Он ће настојати да комбинацијом „шаргарепе и штапа“ притисне Србију да испуни тражено. Међутим, западна „шаргарепа“ није више тако укусна као што је била некада – ни у ЕУ, ни у САД више „не цветају руже“. Истовремено и „штап“ се прилично офуцао и само што се не поломи – агресија попут оне из 1999. данас није могућа. На располагању су Западу још и санкције, што је тешко очекивати јер би били погођени и западни инвеститори у Србији, као и посредан притисак, преко помоћи српској „грађанској“ опозицији, која би радо заузела место Вучића и СНС, не питајући за цену.

Александар Вучић у Белој кући (Фото: Танјуг/AP Photo/Evan Vuči)

С обзиром на чињеницу да моћ Запада опада, српска је објективна позиција заправо много боља од тога колико је реално користе српски политичари. Већина њих као да живи у деведесетим годинама прошлог века, када је западна моћ била наизглед неограничена, а ЕУ представљала неку врсту „раја на земљи“. Тога више одавно нема, али то српски политичари не разумеју или неће да разумеју. Њихово (мислим и на власт и на опозицију) безрезервно везивање за „европски пут“ данас представља странпутицу и ставља их у искушење да издају националне интересе зарад очувања (или освајања) власти. Када вршење власти постане важније од националних интереса, онда то постаје трагедија за земљу у којој се то дешава. Главни савремени проблем српског друштва данас јесте његова неспособност да произведе политичку елиту која би се у потпуности руководила националним интересима. Док имамо овакво стање, долазиће стално и Лајчак и њему слични лажни посредници, а српско ће друштво доживљавати ерозију.

Чланак је првобитно објављен на руском језику на сајту Регнум

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 14. 3. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

4 replies

  1. Оглас

    Половне снове
    Откупљујем
    Ради рестаурације

    Уникате
    И ријетке примјерке
    Додатно плаћам

    Старе компасе
    Супрот Jевропи
    Поправљам

    Момчило

    8
    1
  2. Tacan zakljucak i resenje ali kako ga sprovesti u delo? Kako?

  3. хммм, а како их произвести? хокус покус или неки други начин?

    1
    3
  4. Свако од нас у руци, држи празан, провидан пластични упаљач, који баца варнице, понекад се на трен појави пламичак и осветли, тај трен времена, неког од мрачних токова. Таман толико, да нисмо сигурни да смо видели, то што смо видели. Припадници интелектуалне елити у својој руци држе по рефлектор. Следећи догађаји ће нас све заједно довести до тачке без повратка, тада треба да се растанемо са свима који имају неисправан рефлектор. Нема оправдања да, губи контакт, оквасио се, лоше напајање итд. По мраку можемо да тумарамо и без елите на грбачи, а неко ће већ напипати макар, петролејку.

    7
    1

Оставите коментар