Овај закон не предвиђа могућност усвајања деце, а ако један од партнера има дете из претходне везе, други партнер има обавезу да га издржава
Фото: А. Васиљевић
Шта све (не) можеш у Србији ако си геј? Особе лезбијске, хомосексуалне, бисексуалне и транссексуалне оријентације немају право да ступе у брак, јер је брак по Уставу Србије заједница мушкарца и жене. Немају право ни на законско наследство, здравствено и социјално осигурање и пензију свог партнера. У случају раскида дугогодишње животне заједнице, не могу да потражују део имовине коју су заједно стекли.
Немају право да посећују свог партнера у болници у случају озбиљнијих здравствених стања, јер је та привилегија резервисана само за чланове породице, нити могу да буду информисани о његовој болести, току и методама лечења и другим чињеницама које се тичу здравственог стања. Савет Европе недавно је упозорио да женама без партнера и истополним паровима у Србији није омогућена вештачка оплодња, што практично значи да они не могу да имају децу, осим ако не оду у иностранство и о свом трошку обаве неопходне медицинске процедуре.
Супротно увреженом мишљењу, хомосексуалне особе могу да усвајају децу. Нови Породични закона, донесен 2005. године, самцима је пружио могућност да буду усвојитељи, а приликом процеса усвојења нико не поставља питање о сексуалној оријентацији будућих родитеља. Међутим, уколико хомосексуална особа из претходне везе или брака има дете, или бебу добије уз помоћ вештачке оплодње, њен садашњи партнер нема никаква законска права на то дете. Брутално речено, у случају смрти биолошке мајке или оца, бригу о том детету преузима центар за социјални рад, а не њен животни партнер.
Иако Српска православна црква сматра да је хомосексуалност грех, ЛГБТ особама црква званично не ускраћује право на свету тајну причешћа и крштења. Црквени брак између особа истог пола је, међутим, забрањен.
Део ових проблема требало би да буде решен Нацртом закона о истополним заједницама, који се сада налази у ресору Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог и које је почетком фебруара отворило јавну дебату о новом законском пропису. Рок за дебату истекао је у петак, а како у разговору за „Политику” истиче др Зорица Мршевић, научна саветница у Институту друштвених наука, која се налази на челу радне групе за писање закона о истополним заједницама, основни смисао доношења овог законског акта јесте регулисање имовинских права особа које живе у ЛГБТ заједници. Иако је председник Геј-лезбијског инфо центра Предраг Аздејковић духовито приметио да хомосексуалци траже законско право да и они буду несрећни у браку, овај захтев неће бити решен новим нацртом закона, јер би то подразумевало промену Устава Србије. Која права ће бити решена?
„Процене Светске здравствене организације говоре да ЛГБТ особе чине десет одсто популације у сваком друштву, а овај закон ће пре свега регулисати имовинско-правне односе између особа истог пола. Према његовом нацрту, партнер у истополној заједници је у праву наслеђивања изједначен са брачним супружником, а регулисано је и питање наслеђивања породичне пензије. Партнер који је неспособан за рад има право на издржавање од стране свог партнера. Уређено је и питање (расподеле) имовине коју партнери стичу у заједници – посебну имовину чини имовина коју је партнер стекао пре закључења истополне заједнице, као и имовина коју је стекао у току трајања заједнице наслеђем, поклоном или другим облицима бестеретног стицања. Заједничку имовину чини имовина коју су партнери стекли радом у току трајања истополне заједнице, као и приходи из те имовине. Права партнера истополне заједнице на заједничкој имовини уписују се у земљишне књиге непокретности или одговарајуће регистре на име оба партнера као њихова заједничка имовина. Ако је у ове регистре уписан само један партнер, сматраће се као да је упис извршен на име оба партнера”, каже др Зорица Мршевић.
Она додаје да партнери у истополној заједници који су на болничком лечењу имају право на посету свог партнера, као и на давање пристанка на медицински третман у име партнера који то није у стању да учини. Истополна заједница се закључује код матичара и престаје под идентичним условима, као и традиционални брак – партнерство се може раскинути тужбом или споразумно.
Овај закон не предвиђа могућност усвајања деце, а ако један од партнера има дете из претходне везе, други партнер има обавезу да га издржава, уколико ову обавезу не испуњава његов биолошки родитељ. У овом тренутку, није детаљније регулисан однос узајамних односа истополних партнера са децом, а све што се односи на потомство остављено је за следећу фазу развоја законодавства у нашој земљи. Није предвиђена ни могућност склапања брака са странцем.
Јованка Тодоровић, координаторка Центра за промоцију људских права ЛГБТ особа „Гетен” оцењује да су овим нацртом закона, осим усвајања и личних односа према деци, покривена већина права хомосексуалних особа ‒ од узимања кредита за стан до наследства, укључујући и право на заштиту од насиља у породици. Она истиче да је овај нацрт рађен по узору на хрватски и црногорски закон о животном партнерству, који су донесени прошле, односно 2019. године и подсећа да је Србија имала обавезу да донесе закон о регистрованом партнерству између особа истог пола до октобра 2019. године.
То је предвиђено Акционим планом за примену националне стратегије превенције и заштите од дискриминације, који је Влада Србије усвојила још 2014. године. Нацрт закона о истополним заједницама је, подсећања ради, трећи покушај да се легализују заједнице ЛГБТ особа – Нацрт закона о регистрованим истополним заједницама цивилни сектор је написао још 2010. године, а у јулу прошле године „Лабрис” и Центар за унапређење правних студија представили су јавности нови модел закона о грађанском партнерству.
Катарина Ђорђевић
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Гордана Чомић: Србија спремна за истополна партнерства
- Двери: Тражимо референдум о Закону о истополним заједницама
- Драган Крсмановић: Сада знамо зашто је основано Министарство за породицу
Categories: Вести над вестима
Брак није заједница мушкарца и жене спрам Устава. Малкице је старији од сваког Устава, баш као и породица. Они су Уставу узрок а не последица.
Само чело радне групе каже да “основни смисао доношења овог законског акта јесте регулисање имовинских права.” Ако се законом желе дефинисати правно имовинске обавезе партнера на бази транс/сексуалних активности и афинитета зашто се то уопште петља са браком и породицом? Није ваљда да се опет жели наметнути својеврсна идеологија али ни то не бива довољно (само наментути) него је треба и утерати тако да се и породица и брак пониште подвођењем на “неистополну” заједницу? На нешто што се мало даље у тексту назива “претходна веза”?
Сва “права” која се у тексту помињу као “недостајућа” могу се регулисати овереним изјавама, овлашћењима, тестаментима, осим можда марифетлука са “породичним” пензијама и са децом.
Без да малициозно ове тежње упоредим са чувеним “првоборачким” пензијама, констатујем да су ови сексуални револуционари правилно уочили да се само економским мерама не могу натурити уџбеници у основне школе и углављивати смернице попут оних СЗО да и децу млађу од 4 године треба подучавати „мастурбацији“ и „џендер идентитету“ (https://stanjestvari.com/2020/04/30/smernice-szo/). Овде је право место да изразим дивљење видовитој СЗО у вези процене да “ЛГБТ особе чине десет одсто популације у сваком друштву” и њеној бризи за здравље.
Избећи ћу свако поређење са тестовима/пандемијом али питање шта је са осталим сексуалним “оријентацијама” само се намеће. Када оне могу да очекују своје законско покриће?
И зашто би их у “грађанској заједници” било само два/две? Шта би са оним трећи/трећа срећа?
Почех да наводим и те “дискриминисане”, законом (за сада) запостављене “оријентације” али их (за сада) и побрисах. Вероватно их је “законодавац” оставио за “следећу фазу развоја законодавства у нашој земљи”.
У вези с тим и са чињеницом да по закону из 2005. “приликом процеса усвојења самцима нико не поставља питање о сексуалној оријентацији” намеће се још једно значајно питање: како ће орган који ће склапати истополну заједницу (“матичар” ?!?) уопште утврдити да “кандидати/ткиње” испуњавају “опште услове” за примену овог “закона”?
Хоће ли им узимати брис, звати форензичаре, тражити чланску карту, фотографију са параде или другу врсту споменице (уз два сведока)? Или ће морати да се полаже нека врста испита из Познавања “истополнозаједничке” природе и друштва пред комисијом? Премда је то за сада факултативна настава немојмо запоставити следећу, ценим ширу, “фазу развоја”.
Оно што стоји на самом крају чланка нарочито је забрињавајуће. Мало се боље види када се измени редослед навода:
уколико ову обавезу (издржавања детета) не испуњава биолошки родитељ из претходне везе други партнер има обавезу да га издржава,
није детаљније регулисан однос узајамних односа истополних партнера са децом,
све што се односи на потомство остављено је за следећу фазу развоја законодавства у нашој земљи.
И поред све воље не да ми се да ово коментаришем нити да упоредим са правима заиста руинираних сегмената друштва којима се сада желе коначно придружити и његова основа и будућност.
Ипак, није на одмет нагласити и како оперише мирнодопско закопнодавство:
– Србија је имала обавезу да донесе закон о регистрованом партнерству између особа истог пола,
– нацрт закона о регистрованим истополним заједницама цивилни сектор је написао још 2010. године, а у јулу прошле године „Лабрис” и Центар за унапређење правних студија (?!?) представили су јавности (?!?) нови модел закона о грађанском (?!?) партнерству.
Заиста, шта све (не) можеш у Србији ако си геј? Па, ништа нарочито.
Мало управљаш законодавном и извршном влашћу, ту и тамо усвојиш понеки Акциони план за примену националне стратегије на Влади Србије, спроведеш у трећем покушају. Успут потераш на суд којег професора, кад нађеш мало времена. Мало ли је 10%?
При том (заштићено) географско порекло и (ван)страначка припадност јесу пожељни али нису пресудни. Пресудна је изгледа трећи/трећа/трећег срећа.
Колико ли тек тих трећих има, у процентима? Шта каже СЗО?