Црна Гора је увела санкције Русији на љето 2014. године. Одлуку бившег режима многи су тумачили као израз беспоговорне сервилности Бриселу
Здравко Кривокапић (Фото: Твитер налог Здравка Кривокапића)
„Ми формално-правно и технички можемо одмах да укинемо санкције Русији. Али, ако желимо у ЕУ, морамо поштовати њена правила“, рекао је нови министар вањских послова Црне Горе Ђорђе Радуловић.
Ове ријечи узбуркале су јавност Црне Горе тим прије што је премијер Кривокапић у предизборној кампањи, али и непосредно након прве демократске промјене власти у историји ове државе, у неколико наврата саопштавао да је увођење санкција Руској Федерацији један од највећих спољнополитичких промашаја режима Мила Ђукановића.
„Непримјерено је да једна тако мала држава, буде прва која ће да уводи санкције Руској Федерацији. Шта то значи, због чега је то тако, то треба објаснити грађанима. Ја мислим да је то један потпуно погрешан потез који је проузроковао многе економске штете Црној Гори“, рекао је својевремено Здравко Кривокапић у интервјуу за Спутњик.
Ова и сличне изјаве премијера Кривокапића, у којима је наводио примјер незавидне економске позиције која је снашла, примјера ради, државну компанију „Плантаже“, или, пак, драстичан пад руских туриста на црногорском приморју – као негативан ефекат русофобних активности бившег режима, поздрављене су и од свих водећих руских медија.
Међутим, хладан туш је стигао јуче кроз најаву министра Радуловића да ће нова Влада наставити истим путем, правдајући своју одлуку да санкције Русији, како је истакао, више повређују сентимент одређеног броја људи којима је Русија блиска, него саму Русију.
Катастрофалне посљедице Ђукановићеве русофобне политике
Подсјетимо, Црна Гора је увела санкције Русији на љето 2014. године. Одлуку бившег режима многи су тумачили као израз беспоговорне сервилности Бриселу, иако није постојала формална обавеза да се спољнополитички курс ЕУ – формиран због ситуације у Украјини – прати у цјелости.
Ова одлука доживљена је у Русији као издаја.
„Главна порука за руску јавност је да их је још један пријатељ издао, да су Американци купили чак и Црногорце – ми смо им били „браћа 300 година“, а сад су нам они одвратно одговорили“, саопштио је тада уредник у руском сервису Радија Слободна Европа Андреј Шари.
Мило Ђукановић (Фото: Н1)
У радикални обрачун са освједоченим историјским пријатељем – Русијом, Ђукановић се упутио у тренутку када је, сходно подацима Монстата, трећина (32,4%) од укупног броја страних фирми које су пословале у Црној Гори била у власништву држављана Русије или власника који воде руско поријекло. Уз тачно 28% страних фирми које су у власништву држављана Србије, закључујемо да је преко 60% иностраног капитала руско-српског поријекла, што, напоменимо, није спријечило Ђукановића да крене путем наглашене русофобне и антисрпске јавне политике.
Сулудост таквих потеза осјетиле су убрзо многе црногорске прехрамбене компаније: „Горановић“, „Градина компани“, „Интерпродукт“, „Месопромет“, „Нанипром“ и „Пантомаркет“, чији су производи враћани са границе по налогу руске ветеринарске управе.
Такође, велике губитке доживјеле су и подгоричке „Плантаже“, које су на руско тржиште годишње пласирале преко 1,2 милиона флаша црногорског вина. Међутим, руска служба „Роспотребнадзор“ забранила је увоз у Русију производа највећег произвођача вина из Црне Горе због, како су истакли, лошег квалитета и безбједности, док су узорковани материјали код којих су пронађени пестициди и пластика предати надлежном суду.
Велики извор прихода за Црну Гору биле су и посјете руских туриста. Према одређеним процјенама у Црној Гори је годишње боравило око 300.000 руских туриста, док је сваки пети евро страних и директних инвестиција долазио управо из Русије, илити, конкретније – за десетак година Руси су уложили у Црну Гору преко 1 милијарду евра. С друге стране, ове године је, закључно са подацима из мјесеца октобра, забиљежно само око 30.000 ноћења руских туриста.
Међутим, спољнополитичка агонија црногорских власти, посљедњи пут је потврђена кроз још једну „туру“ придруживања антируским санкцијама, и то свега неколико дана уочи парламентарних избора – 24. августа, када је, заједно са Албанијом, по ко зна који пут, званична Подгорица потврдила своје геостратешко опредјељење.
Изневерена очекивања Русије?
Пролонгирање антируских санкција, вјерујемо, није наишло на добар одјек и код званичне Москве, тим прије што је, у интервјуу за ИН4С од прије нешто више од мјесец дана (11. новембра) амбасадор Руске Федерације у Подгорици Њ.Е. Владислав Малсеников, положио велике наде у нову извршну власт када је у питању поправљање односа Русије и Црне Горе.
Владислав В. Маслеников, амбасадор Руске Федерације у Црној Гори (Фото: montenegro.mid.ru)
„Многи у Црној Гори жале због штете коју је нанијело нашим односима непромишљено придруживање Подгорице антируским санкцијама ЕУ, које нису ни на корак приближиле ваш улазак у ову организацију, и придруживање НАТО-у уз изазвану гласну русофобску кампању… вјерујем да руско-црногорска сарадња има само један смјер кретања – горе, јер доље већ скоро нигдје. Може се, наравно, тапкати на мјесту, али то тешко да одговара вашим и нашим интересима“, изјавио је раније у интервјуу за наш портал амбасадор Маслеников.
Подсјетимо, Амбасадор је, тада, истакао да су представници нових власти изразили жељу за побољшањем билатералних односа Русије и Црне Горе.
„Већ сам се састао са многим кључним личностима и оним политичким снагама које су добиле већину по резултатима парламентарних избора у Црној Гори 30. августа, а сви су моји саговорници нагласили велики интерес Црне Горе у истинитом и квалитетном побољшавању билатералних односа између Москве и Подгорице, што улива оптимизам“, саопштио је господин Маслеников, том приликом, у интервјуу за наш портал.
Здравко Кривокапић и председник Европског савета Шарл Мишел (Фото: Влада Црне Горе)
Након ступања на функцију премијера Црне Горе проф. др Здравко Кривокапић је обавио званичне разговоре са читавим низом дипломатских представника и осталих међународних дипломата – од амбасадорке ЕУ у Црној Гори Оане Попа, преко амбасадорке САД Џуди Рајзниг Рајнке и амбасадора Њемачке, амбасадорке Велике Британије Карен Медокс, па до директора регионалне канцеларије DFC за Западни Балкан и Егеј, Џона Јовановића; али не и са господином Маселниковом.
Данас, премијер Кривокапић ће у Бриселу, у оквиру своје прве међународне посјете, обавити разговоре са високим представницима ЕУ и НАТО-а, прије свега са генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом.
Завјет Светог Петра Цетињског бди над Црном Гором
Однос Црне Горе према Русији у много чему иступа из класичне дипломатске равни јер је детерминисан страховито великим значајем Русије за голи биолошки опстанак овог народа и ове државе, о чему је доста тога речено.
По свему судећи, у том обрасцу је похрањен и кључ за разумијевање јучерашње бурне реакције на одлуку новог министра Радуловића, али и оријентир за сваку народну власт.
Историјат руско-црногорских односа сеже више од три вијека у прошлост, још од првог извјештаја о Црној Гори, који је за потребе тамошњих руских власти – персонификованих у лику и дјелу Петра Великог, на самом крају 17. вијека, сачинио П.А. Толстој.
„Људи су то вјере хришћанске, језика словенскога, а нема их мало; никоме не служе, повремено укрштају сабље са Турцима, а повремено ратују са Венецијом“, написао је, између осталог он.
О руско-црногорским односима написани су томови.
Међутим, потпуна артикулација историјске и сваке друге повезаности Русије и Црне Горе, понајбоље је илустрована ријечима једне од највећих личности Црне Горе, Светог Петра Цетињског, који је на самртном одру, поручио свом наследнику Његошу: „Моли се Богу у држи се Русије“.
Због тога ова Влада, али и свака друга, имају пред собом историјску одговорност када су у питању односи са Русијом и уважавање неспорне већинске воље народа Црне Горе.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
СЛУЧАЈ СРБОФОБИЧНОГ МАНИПУЛАТОРА МОШЕ ПИЈАДЕ, КОЈИ ЈЕ БРАНИО ИНТЕРЕСЕ И СЛОБОДУ ХРВАТСКОГ НАРОДА
Моша Пијаде (Београд, 1890 — Париз, 1957) по народности је Јеврејин, по занамимању био је публициста и сликар. Када су тзв. „српски“ и „југословенски“ аустромарксисти-интернационалисти, бечко-берлински марксисти баљезгари организовали аустромарксистичку Комунистичку Партију Југославије, одмах после уједињења и ослобођења српског народа 1918. године, која је имала изразито непријатељски однос према српском народу, монархији и држави, Пијаде је у јануару 1920. године постао њен члан. Био је учесник Другог конгреса КПЈ, одржаног у Вуковару јуна 1920. године, на којем су аустромарксисти напали нову државу да је настала „као узгредни продукт у процесу распадања империјализма централних сила после светског рата“.
Taкође, Пијаде је августа 1920. године изабран на листи КПЈ за аустромарксистичког одборника града Београда. Године 1922, представљао је аустромарксистичку КПЈ на Другој конференцији Балканске комунистичке федерације у Софији. Са Тришом Кацлеровићем, Милорадом Барајевићем и Рајком Јовановићем подјармљеним аустромарксистичким најамницима уређивао је „Београдски Дневник“ . У току 1925. године добио је партијски задатак да организује илегалну штампарију ЦК КПЈ у Београду. Ту су штампани антисрпски и антидржавни леци и антисрпски лист „Комунист“ у којем је Пијаде „бранио интересе и слободу хрватског народа…“ (Види: П. Вуковић, Недостојна работа, „Пролетер“, Орган Централног Комитета КПЈ, год. XIII, број 3, мај 1937, стр. 4-5).
Фебруара 1925. године илегална штампарија је откривена, а Моша Пијаде је ухапшен. Суд га је осудио на двадесет година робије, која му је, нешто касније, смањена на 12 година. Казну затвора је издржао у Сремској Митровици и Лепоглави, где је међу затвореницима основао комунистички пропагандни курс на коме је „васпитао“ многе млађе генерације. Поред тога, Пијаде је био и Брозов саветник, како то рече Џан Гунтер – “… He is Tito’s paternal mentor…” ( Види: John Gunter, Behind the curtain, New York, 1949, стр. 106.). У Казненом заводу у Сремској Митровици заложио се за реализацију усташко-комунистичке сарадње, јер је са хрватским усташама имао скоро истоветне погледе да заједнички раде до рушења Краљевине Југославије. Познат је његов усташко-комунистички Споразум који је направљен између њега и Будаковог усташког прочелника Стипе Јавора (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка Партија Југославије и национално питање, кроз призму комунистичке литрературе, извора и докумената, „Американски Србобран“, Pittsburgh, Pa., USA, 20. фебруар 1976, стр. 2).
Након вероломног немачког напада на експериментални и неблагодарни фабијанско-бундистичко-бољшевички Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, Пијаде је упућен у Црну Гору. Добио је задатак аустромарксистичког ЦК КПЈ да ликвидира извесне монархисте у Црној Гори и да покрене прву етапу тзв. „буржоаско-демократске револуције“ која је аустромарксистима-интернационалистима послужила као нагли прелаз у пролетерску. Сместио се 1941. године у Жабљаку, где је у току извођења тзв. „буржоаско-демократске“ револуције починио страшне злочине над српским народом у Црној Гори.
Као једини преживели члан старог Централног комитета КПЈ, Пијаде је важио међу тзв. „југословенским“ аустромарксистима као најбоље изграђени комунистички идеолог. У току Другог св. рата, посветио се стварању АВНОЈ-а у Бихаћу 1942. године. На другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу учествовао је у изради свих одлука које су биле темељ нове фабијанско-бундистичко-бољшевичке и интермаријумске неблагодарне Југославије.
После Другог светског рата проводио је извесно време у Лондону и Паризу. Пијаде је у току 1951. године посетио у Лондону Винстона Черчила, са којим је провео цео дан у разговору (Види: C.L. Sulzberger, A long row of candles Memoirs And Diaries 1934-1954, Toronto, 1969).
Полазећи од чињенице да се Моша Пијаде разоткрио за време тзв. „хладног рата“ као агент западноевропских и америчких империјалста-тријалиста:
„Моше Пијаде, потпредседник Президијума југословенске владе, која је на власт дошла под влашћу маршала Тита после Другог светског рата. Теоретичар Југословенске комунистичке партије, имао је велики удео у прекиду веза са Совјетским Савезом и Коминформом и везивању Југославије са западом “ ( Vidi: Nathan Ausubel, Pictorial history of the Jewish people from bible times to our own day throughout the world, New York, 1953, str, 208).
У овом контексту вредно је указати и на врло ретку антисовјетску књигу, коју је Моша Пијаде објавио у Лондону у току 1950. године под насловом „About the legend that the Уgoslav uprising owed its existence to soviet assistance“, где између осталог стоји:
Стр. 1-2: „Било је то 4. маја 1948. године, читавих осам недеља пре него што је објављена Херостратска резолуција коминформа против Комунистичке партије Југославије, у писму које је Централни комитет Централне странке Комунистичка партија Совјетског Савеза (бољшевика) са потписом Стаљина и Молотова, претставника совјетске Русије, који су тврдили да је ослобађање Југославије дело Црвене армије …
Другим речима, они тврде да су Народноослободилачком покрету у Југославији дали подршку, а заправо нам је уопште нису дали. Одбили су да дају подршку из страха да ће покварити своје добре односе са „савезничким“ краљем Петром и његовом избегличком владом, иако су имали довољно доказа да је спроводио издајничку политику и сарадњу са немачким и италијанским освајачима, против нашег Народноослободилачког покрета у Југославији … “
Стр. 4: „Слично као и код других фраза, којима је коментатор у Букурешту избегао непријатну потребу за било каквим доказима. Ево како се из тога извукао: Изузетна храброст људи совјетске армије, њихове славне победе над фашистичким авантуристима, били су морални подстицај југословенским партизанима. Поверење у тријумф правде било је поверење у тријумф Совјетске армије и то је дало снагу југословенским партизанима …
Затим, након низа сличних фраза, коментатор из Букурешта каже:„ Нацистичка ратна машина а дефинитивно је започела да иде низбрдо у току 1944. године ‘. Тако је неколико празних фраза омогућило коментатору да скоче од 1941. до 1944. године. Изнео је дрску лаж о наводном лету југословенског Врховног штаба у Италију, наравно Британцима и Американцима у мају 1944. Под тим се подразумевао премештај маршала Тита и Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије из Западне Босне на острво Вис, након неуспешног напада на нашу команду у Дрвару, маја 1944. године. Премештање Врховног штаба на Вис планирано је пре напада на Дрвар, јер је, након капитулације Италије, септембра 1943. Године формирана Привремена влада нове Југославије познате као Национални комитет. Такође, у новембру исте године, међународни положај нове Југославије наметнуо је императив њеном врховном представничком телу, Президијуму и Националном комитету, заједно са Врховним штабом, да буду смештени тамо где би могли безбедно да раде. Вис је био југословенско острво, а не италијанско, и био је ослобођен од окупаторских снага, заједно са неким другим југословенским острвима, након капитулације Италије … “
Стр. 5: „Сада овде, узгред, да поменемо , ако нам је Црвена армија у октобру 1944. заиста помогла у ослобађању Београда, Баната и Бачке, то је у Москви планирано истог месеца на састанку између Молотова, Черчила и Идна када је постигнут споразум о подели интересних сфера у Југославији између Велике Британије и СССР-а на основи 50/50. Случајно сам био у Москви у то време и био сам међу онима који су позвани на свечани пријем који је Москва приредила у част британских министара. Сећам се да ми је Молотов, блиставог израза лица, пришао, потапшао ме по рамену и рекао ми да су југословенски интереси одлично заступљени… ”
Стр. 17: „Тако смо почетком септембра 1942. из Москве добили следећи телеграм: ’У документима које ви имате и које сте нам доставили у вези са улогом Драже Михаиловића , са њим хитно коминицирајте. Водите рачуна да добро проверите њихову аутентичност. Могуће је да су освајачи посебно заинтересовани за подстицање међусобне борбе између партизана и четника. Није искључено да су неки од тих докумената сами освајачи намерно фалсификовали’…
Међутим, у августу и септембру 1942, тражили смо од Велике Британије и Америке да пошаљу известан број антифашистичких људи и да установе издају Драже Михаиловића, у исто време понудили смо да у Совјетски Савез пошаљемо два друга, да нам шаљу политичке војне извештаје, као и низ докумената који се тичу издајничке улоге Драже Михаиловича … “
Стр. 24: „Тек крајем 1943. године британска и америчка помоћ почеле су да се допрема у већем обиму – али и даље без Руске помоћи. Тек у априлу 1944. два или три совјетска авиона прелетела су југословенску територију, дошли су из Украјине , и доставили нам нешто опреме, након чега су, на захтев Југословена, Руси из савезничке базе у Барију, Италија, са десет Дакота почели да достављају Југословенској народноослободилачкој војсци војну опреме коју су западни савезници доставили и ставили на располагање Југославији. У октобру 1944. године и касније добили смо руско наоружање. То је била одлична помоћ – иако смо морали да је платимо. Њихова помоћ у ослобађању Београда, Баната и Бачке била је од значајне помоћи. Али је та акција била од суштинског значаја за Црвену армију, јер без ње снаге Совјетског Савеза не би могле освојити Будимпешту или Беч. То је стварна истина у вези са овом легендом о моралној и материјалној помоћи коју је Совјетски Савез измислио у прикривању југословенског устанка “(Види: Mosha Piyade, About the legend that the Yugoslav uprising owed its existence to soviet assistance, London, England, 1950)
На крају да видимо што комунисти сами кажу о себи. У комунистичком листу „Нова Борба“ објављен је чланак Константина Симонова о Јосипу Брозу Титу који је пренет из московске „Правде“ под насловом „Субјект са три имена и његово верно псетанце“, где између осталог, стоји:
„Он је разобличен пред народом? Већ сувише много људи зна да је он ренегат, провокатор, шпијун? Њему ће бити теже него другима да се држи на власти? Дозволимо и то. Зато ће он боље него ма ко други натерати на ћутање. Све! Све! Све! Он ће уништити у затворима, ако је потребно – 100.000, ако је потребно – милион. Он ће убити толико колико треба убити! Педесет хиљада? Мислиш? Он ће убити сто, двеста хиљада. Он ће доказати да ће тешкоће свога положаја искупити свирепошћу, својом спремношћу да сачува тај положај Он ће показати да је способан за ствари, за које нико други није способан. Он ће залити земљу крвљу тако, да се ни кроз сто година после његове смрти неће моћи опрати од те крви…“ (Види: Константин Симонов, Субјект са три имена и његово верно псетанце, „Нова Борба“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Чехословачкој, број 6 (35), 8. април 1950, стр. 4).