Треба знати да је за мир на Западном Балкану потребно много више од долара и једноумља
Александар Вучић на онлајн састанку о Малом Шенгену (Фото: Танјуг)
Село у Луксембургу давне 1985. године постало је престо историје. На броду „ Принцеза Марија Астрид „ потписана је клица будуће европске заједнице. Уједињење око угља и челика, решавања ратних сукоба и слабо видљивих нејасноћа из ближе или даље прошлости потписница, одједном је кроз проширени европски видик постало постоље за назидавање заједнице слободарске Европе и премошћавање разлика међу народима првог континента.
Авангарда надолазеће будућности у сферама либерализма и глобализма постала је законоправило, по коме је сеоски луксембуршки модел требао да буде одскочна даска за зидање свеевропске хетерогене вишејезичне мултиполитичке заједнице. Од Европске Заједнице дошло се до Европске Уније, Шенген је добио визни рејтинг за 26 земаља и све је ишло сјајно… Онда је наступио Брегзит. Слојеви Европе почели су да доживљавају ерозију, а потенцијал за нове коалиције доживио је радикалне резове и институционално-правне ампутације.
Коријен заједништва постао је модел за опрез. Исти паневропски ујединитељи прекопирану матрицу правног архивског еталона нуде поднебљу Балкана. Ратови на њему још нису престали, а буре барута чека метаморфозе или детонаторе. Трусно поднебље улази у недемилитаризовану зону правних пробних балона.
Иницијатива о „ малом Шенгену” потекла је из високих америчких кругова. После Вашингтонског споразума и додјеле кључева у Овалном кабинету кренуле су оперативне приче да се тај план формализује и заокружи. Србија, тзв. Косово, Сјеверна Македонија, Албанија, Црна Гора и Федерација Босне и Херцеговине били би заједница држава тзв. Малог Шенгена.
Фото: Танјуг/Прес служба Председника Србије
Слободно кретање роба, људи и услуга био би први план те оперативне акције. Међутим, Западни Балкан није борилиште за угаљ и челик, већ арена за геополитичку контролу на међама Истока и Запада. Прамац америчке политике покрио је све потенцијалне територије малог Шенгенског провизоријума чиме је детерминисан спољнополитички курс укупног простора, али историјски диспропорционални удјели и етничко-територијалне нејасноће нису престале да буду камен у тијесној ципели којом се газе балканске слијепе улице.
Ако је Бриселски споразум суспендовао 60 чланова Устава Србије и ако на Косову и Метохији не важе закони Србије, како је могуће импактирати потпис из Вашингтона у творевину шест међусобно конфронтираних система? Има ли могућности да се у једну политичку систематизованост уграде Тиранска Платформа, Охридски и Преспански Споразум? Може ли економија без нерашчишћених историјских рачуна бити гарант просперитета незараслих балканских рана? Да ли је потребно демократизовати све системе и институционално оздравити њихову хетерогеност или их ујединити на основу чисте економске политике без претходне демократизације?
На сва ова питања одговориће вријеме пред нама. Незадовољство власти у Београду и Приштини укључујући и опозицију због неразговјетности Бриселског споразума и његовог дисбаланса у решавању јужног чвора остају кнедла у грлу сваке америчке администрације.
Економски концепт без решења етничког елемента постаје чардак ни на небу ни на земљи кад су у питању трајни мир и коначно решење косовско метохијске драме. Слично је у међуодносима Скопља и Тиране, Београда и Сарајева, Подгорице и Београда, Тиране и Београда…
Ауто пут Мира, везивање Ниша и Драча, излазак Србије у албанску луку, потенцијално стављање Бара у други план… могуће су визије америчког економско-развојног комплекса у свиленој рукавици гвоздене дипломатске песнице смишљене у Вашингтону. Трепча, рудна богатства, нејасан правни поредак, неизграђена демократија… јесу камен о врату односима отргнутог и међународно непризнатог протектората Приштине према Београду поред историје и етничке дисторзије становништва на завјетној српској земљи.
Можда неко вјерује да ће се повећавањем дужине пута од Београда до Драча за 20 км, уз обећање да ће албанско лучко средиште истовремено постати продор Србије на топла мора, ријешити вјековно легло цивилизацијских и метафизичких сукоба. Кад се простом економском рачуницом и површним спољнополитичким приступом измјери улазак у малошенгенску утопију добиће се темпирана балканска бомба која чека на свој детонатор.
У најлуђем сну немогуће је замислити Вучића, Ђукановића, Тачија, Раму, Изетбеговића и Заева како праве мегапростор конфедерације изрованих народа. Ако и јесте, Холивуд и студио за снимање тог филма су у некој од канцеларија америчке дипломатске резиденције. С обзиром да је економија одредница овог пројекта, Свјетска Банка прогнозира јавни дуг Црне Горе на 93%, Албаније 81,3%, Сјеверне Македоније 59%, Србије 59,6%, ФБИХ 38% и тзв. Косово 22,6%.
Ко успије у оваквим околностима да америчким милијардама уложеним у Ауто-пут Мира и прекомпоновање простора и времена направи правну тековину треба да добије Нобелову Награду за мир.
Један филмски умјетник рече да ће се у копродукцијама супротстављених страна можда снимати филмови о Кошарама, Сребреници, Дејтону, бомбардовању 1999. године…
Дијапазон природних љепота тражи машту да се одреди нова вода Мозел. Најближа природном избору је дубина језера Газиводе, јер је иста је као компромисно рјешење понијела име по актуелном америчком предсједнику. Као потенцијално и за сада једино могуће рјешење за српско-албански језерски дуализам и вјековни етнички ривалитет над територијом и историјским тапијама.
Батрић Бабовић (Фото: Митрополија црногорско-приморска)
Можда предсједник Вучић кључеве из Вашингтона убаци у дубину вода српско-косовске дијастазе. Ако све буде као у народном вјеровању нада још постоји. Сасвим је сигурно да цеста са именом Мира још дуго неће престати да мирише на барут. Американци морају да схвате да се на Балкану не влада новцем и силом и да је тешко бити једнопризматични градитељ.
Док Срби од савезника из оба рата очекују поглед на политику Београда као што је био у вријеме предсједника Трумана, из Другог Свјетског Рата, на команданта краљеве војске у отаџбини, остали очекују намиривање територијалних апетита на штету друге преговарачке стране.
Наглашава се потреба да је пожељно да подршке и одликовања не стигну постхумно као у Труманово доба. Послије тога све приче о малом Шенгену постају реалност. Овако остају утопије у којима се даве сви балкански народи и политике, док америчка дипломатија остварује краткорочна решења и лажна примирја.
Треба знати да је за мир на Западном Балкану потребно много више од долара и једноумља!
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар