Слободан Антонић: Култура смрти

Транзиција у којој живимо је од социјализма ка колонијализму. Србија, као и друге земље (полу)периферије, током транзиције постаје економска, политичка и културна колонија

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Транзиција у којој живимо није од социјализма ка капитализму, већ од социјализма ка колонијализму. Србија, као и друге земље (полу)периферије, током транзиције постаје економска, политичка и културна колонија ТНКК чије је средиште (метропола) у централним друштвима светског капиталистичког система – САД и ЕУ („Империји”). У друштвеном погледу, за већину грађана Србије овај тип транзиције значи трансформацију у део спољнег пролетаријата „Империје”, заправо у помоћну радну снагу усмерену на мануелне и услужне послове.

Када је пак реч о култури, у постојећем светском капиталистичком систему ТНКК обезбеђује културну хегемонију у два правца. Један правац је „висока култура” која на глобалном плану хомогенизује различите фракције ТНКК – корпоративну, етатистичку, технократску, идеократску или конзумеристичку. Други правац је „масовна култура”, која обезбеђује идеолошку доминацију над културом (вредностима)унутрашњег и спољнег пролетаријата.

Започећу од карактеристика „масовне културе”, као нижег облика културе. Основни циљ светске капиталистичке империје је, сведено речено, да се људски односи меркантилизују, то јест претворе у тржишне, а да се људи и ствари комодификују, то јест претворе у робу. Не само да све треба да буде на продају, већ и људи у својим поступцима треба да се руководе првенствено новцем, као вредносним мерилом свега. Тако су стицање новца, али и, истовремено, његово брзо трошење, постављени за средишњу друштвену и личну вредност.

Основна друштвена, као и културна последица оваквог система вредности – у чијем средишту се, симболички, налази култ финансијског Мамона – јесте да тиме практично нестаје јавна врлина из друштва. Јер, врлина је спремност на жртву због неког другог или нечег изван себе. А материјализам, хедонизам и егоизам – то мамонитско тројство модерног неолибералног капитализма, не траже жртву такве врсте. Они нам баш кажу – „буди што год хоћеш и ради што год хоћеш – ако при томе трошиш или зарађујеш паре”.

Такав произвођач-и-потрошач је идеални „нови човек” данашњег система који, управо преко индустрије масовне културе, обезбеђује да „проли” прихвате одговарајући животни образац. Од човека се тражи да пре подне буде дисциплинован, послушно-роботизовани произвођач, док, напротив, поподне и увече, он треба да буде распусни, лакомисленохистерични потрошач. Тај културни образац „новог човека“ је дакле двострук, са противуречним састојницама, али које су баш због своје супротности комплементарне, па зато и функционалне: „нови човек” до 17 часова треба да мисли само како да, по правилима система, заради што више новаца (значи, прво газди, па себи), а од 17 часова само да мисли како свој новац што пре и „што забавније” да потроши.

Тако се „нови човек”, кроз систем едукације и социјализације, истовремено подучава да буде „одговоран радник” – не само дисциплинован извршилац наређења већ и неко ко је поунутрио све заповести „продуктивне економије”: од оне „чувај газдину имовину као зеницу ока свога”, до оне „ради савесно и приљежно, и не питај за награду, она ће доћи”. Са друге пак стране, тај исти „нови човек” се подучава да његова „слобода” наступа тек онда када изађе са посла, те да се та „слобода” првенствено оваплоћује у „забави”. А „забава” је, како нас учи масовна култура – која је, разуме се, сва производ корпорација – тачно супротна у односу на посао. Док на послу треба да смо одговорни према газдиној имовини и интересима, „забава” значи неодговорност према свом новцу, свом здрављу и својим дугорочним интересима. Док на послу треба да смо озбиљни, самоконтролисани и рационални, у „забави” треба да смо инфантилни, распусни и ирационални.

Главна забава је, наравно, „шопинг”, та мамонитска „молитва” која се свечано обавља у својеврсним храмовима – „шопинг моловима”. Али, и све друге „забаве” – од спорта до секса – треба да буду спојене са трошењем новца, што бржим, то пожељнијим. Спорт се данас до краја изградио као индустрија спектакла, која омогућава „пролима” да троше новац на улазнице, клађење и спортске ТВ канале (за оне који га гледају), или пак за опрему и суплементе (за оне који га упражњавају). Исто је и у индустрији секса. Она нас снабдева не само порнографском литературом и порнографским ТВ каналима, већ и одговарајућим „промискуитетним ситуацијама” које плаћамо, рецимо, куповином улазница за ноћне клубове, куповином „опуштајућих” пића (па и дрога), или пак куповином одговарајуће (сексуализоване) одеће.

Коначно, ако пажљивије погледамо, видећемо да на модерном тржишту највећи део робе заправо чине којештарије, које може да купи првенствено неко ко је инфантилан, лакомислен или пак хистеричан. Отуда је инфантилизација и еуфоризација „прола” један од циљева данашње „индустрије масовне културе”. Оличење тога можда је она реклама за пиво која каже: „Направи тоталну будалу од себе!”[1] И то можда и јесте кључни мото масовне културе намењене „пролима” – направити од припадника нижих класа идиоте, поносне на свој инфантилитет, на сопствену глупост, на то што им се живот састоји од рада да би се „лудо” забављали, и од „забаве” како би сутрадан што мирније и послушније радили.

***

Из овог општег прегледа културне политике „за масу”, могу се извући и основне одлике доминантне масовне културе неолибералног капитализма. Прва суштинска одлика је култура заборава. Заборав се односи на све оно трауматично, фрустрирајуће или непријатно што се „пролима” дешава у економском и политичком систему – немоћ, понижење, експлоатација, рутински и механички рад („аргатовање”), нехумани услови становања, одсуство контроле над материјалном егзистенцијом и политичким одлучивањем… Управо то је оно што у „забави” треба заборавити. Отуда је прва функција забаве социјална наркоза, па је тако циљ индустрије забаве масовна продукција хипнотичких (наркотизујућих) представа. Стога се фракција ТНКК, ангажована на таквим пословима и може назвати хипнократијом.

Но да би се до заборава дошло, најпре се грађани (становници) неке земље морају претворити у гомилу. А то је, онда, и други стални, стратешки циљ масовне културе. Гомилу одликује смањење рационалности, инфантилно мишљење, „умањени осећај за одговорност, нижи ниво умне енергије и већа осетљивост на нелогичне утицаје”, као и „распаљена анимална страна људске природе”.[2] Тај мањак разума у гомили, даје вишак примитивних емоција и најнижих страсти. Главни произвођачи гомиле данас су, наравно, масовни медији, првенствено телевизија, али и штампа (таблоиди), радио („лаки” програми), интернет (често пројектован да подстиче анонимност и све врсте порнографије – тј. прљавог писања). Тако се добија историјски млађа (тј. модерна) рођака гомиле – маса. У гомили је сада лакше извршити следећи корак „забавизације” масовне културе – ликвидацију греха и стида (а тиме и традиционалног морала). Јер, да би „забава” била „луда”, треба образовати што пространије поље аморалности. Већ помињано мамонитско тројство модерног неолибеалног капитализма – материјализам, хедонизам и егоизам, непрестано се производи путем вероватно главне модерне форме културне социјализације „прола” – преко реклама. Таласи реклама, који нас хипнопедијски запљускују свакодневно из наших ТВ апарата, основа су културе егоистичке аморалности. Послушајте само главне лозинке ТВ реклама – „следи своје инстинкте”[3], „брини о себи”[4], „ти то заслужујеш”, „нека сва чула уживају”, „зграби и крени” (grab and go; Coca-Cola), „зграби Snickers и иди даље”… Рекламе нам једноставно утувљују у главу да треба да мислимо првенствено на себе (у потрошњи, као централном пољу живота, али онда и на другим пољима), да импулсивно грабимо оно што нам се усхте, да не размишљамо о другима, али ни о својим дугорочним интересима (јер онда не бисмо пили нездрава пића и јели нездраву храну). Рекламе нас, такође, уче да више ништа није срамно, да је, рецимо, јавно подригивање јако забавно[5], да нема провода без сандука пива[6], да је лагање најближих сасвим у реду[7], да је крађа (од човека у невољи) тако кул[8], да је гајба пива важнија од пријатеља[9] итд.

Но за успостављање пуне дејствености онога што је Тома Карлајл (Thomas Carlyle, 1795-1881) назвао „философијом свиње” (pig philosophy)[10], потребно је још нешто осим горе описане свакодневне „маркетиншке моралке”. Потребно је да ТВ серије, таблоиди, филмови и интернет садржаји непрестано „пролима” намећу два главна културна фетиша савременог капитализма. Први је секс, други је насиље. Најпре, као што је Хаксли (Aldous Huxley) одавно приметио у предговору за Врли нови свет, „у мери у којој политичка и економска слобода нестаје, долази до надомештајућег пораста сексуалних слобода”[11]. Пошто им систем „намештених карата” ускраћује друге битне слободе, пошто их лишава других топоса моћи (доминације), „проли” се усмеравају да своје природне (нагонске, људске) потребе за слободом или за моћи задовољавају у сексу. Што мање слободе и моћи у стварној производњи живота, то више виртуелне слободе и моћи у сексу (који је, за већину „прола”, и сам више представа него стварност, више виртуелан него прави). Тако порнографија (разблудност, промисукитет) постаје један од облика социјалне контроле „прола”[12].

Слично је и са насиљем. Бес који произилази из фрустрације због друштвеног положаја, односно из немогућности задовољавања вештачки (маркетиншки) увећаних потрошачких аспирација, из групног (класног, националног) безнађа (hopelessness), из искварености кључних установа система које онда „закуцавају” судбину појединаца за ниже пречаге светске социјалне хијерахије, из страшне обезљубљености (lovelessness) коју производи аморалност, егоизам и владајућа култура цинизма, похлепе и заборава, тај, дакле, бес мора бити испражњен на, за систем, безопасан начин. Управо је спектакл насиља, бола и смрти то ефикасно средство пражњења нагомиланог беса и фрустрације. Као што је већ давно уочено[13], оно што су гладијаторске игре биле за римску светину, то су за данашње „проле” све оне бројне смрти, злочинства и мучења што их свакодневно гледају на ТВ екранима (од „форензичких” серија, до емисија вести).

Нормализација патолошког, кроз све подробније приказе крви, бола и свирепости (јер су, временом, потребни све јачи надражаји да би се постигао исти степен садомазохистичког уживања[14], доводи до претварања читавог модерног света у глобални патополис – град болести[15], место моралне и људске изопаченопсти, Содома и Гомора. Зато је последњи корак тог „светскоисторијског рада” масовне културе – култура смрти (Culture of Death).[16] Нормализација патолошког, у свом историјском току, мора се завршити претварањем патополиса у некрополис – претварањем града болести, у град смрти[17]. Јер, ако сте уживање прогласили главном вредношћу након 17 часова (пре 17.00 је то, наравно, новац), онда све остало, укључив и сам људски живот, мора бити потчињено тој вредности. Тако се онда, рецимо, ни сексуално уживање не може и не сме ничим угрозити – па чак ни „колатералном штетом” каква је зачето дете. Отуда наша култура смрти изводи ону срамну „моралну гимнастику”: зачетом детету одузима се статус човека, те му се додељује статус „фетуса”, тј. нежељене израслине (попут какве жлезде). А ту „израслину”, наравно, треба „оперисати”. Тако култура која, иначе, спремно негује презентистички расизам – уверење да су наши преци били не само мање интелигентни, већ и мање морални од нас („дивљаци”), може у исто време да осуђује чедоморство у архајским друштвима (чињено услед демографског притиска), а да сама практикује „утробно чедоморство” – приказујући га, притом, и као врхунац „еманципације жена” („женско људско право”, „право да се немају нежељена деца”). Тако смо добили обрисе масовне, „забавизоване” културе савременог капитализма – културу заборава, потрошачког „ослобођења” од греха и стида, фетишизма секса и насиља, као и нормализације („релаксације”) патологије и аморалности.

***

И у високој култури нестале су раније границе стида, пристојности, па и моралности, све под оправдањем да је реч о „уметничком изражавању” и „уметничким слободама”. Критичарска одбрана таквих дела обично наглашава њихов „изазивачки” аспекат, односно настојање да се „шокира малограђанска публика”. Али то „шокирање” публике, ако мало дубље размотримо ствари, заправо изражава насиље – над публиком, или уметника над самим собом, свеједно. Тако је у модерној ликовној (визуелној) уметности сваки чин или предмет који долази од особе са друштвеном етикетом „уметник” проглашено уметношћу – укључив и такве бизарности попут шкољке од писоара[18], уметников ненамештен кревет[19], уметников измет[20], ђубре[21], мастурбирање[22], изговарање имена кухињског посуђа[23], потапање Распећа у мокраћу[24], расеклине на сликарском платну[25], итд. Посебно су на цени натуралистички акти (само)насиља – попут (само)убадања прстију ножем[26], (само)урезивања крваве обрнуте звезде на стомак[27], (само)закуцавања ексерима и цртање жилетом по кожи[28], (само)копање очију и кастрација[29], самоукрашавање лица црвима[30], забадање трња у подлактицу и резање шаке жилетом[31], разарање ткива метком[32], касапљење животиње преко голог људског тела[33], садо-мазо порнографија[34], машине за растезање (мучење) извођача[35], итд.

У оба случаја, и када је реч о шокирању „традиционалистичке” („конзервативне”) публике, и када је реч о приказу (само)повређивања, можемо слободно рећи да је посреди извесна уметничка (културна) легитимизација насиља. Насиље над нечијим уверењима или системом вредности може бити једнако понижавајуће и повређујуће као и насиље над нечијим телом или личним интегритетом[36]. Отуда је „естетика шокирања”, у свом дубљем друштвеном смислу, заправо једна од демонстрација практично социјално неограничене (некажњиве) воље истинских господара друштва (ТНКК, „Империје”). То је само уметничка (културна) апотеоза једне пребогате и обесне моћи да се – без икаквих граница, без икаквих скрупула – уради било шта. У овом случају, да се изврши једна посебна, и збиља оригинална, врста насиља – да се ништа, ђубре и зло прогласе уметничким делом.

Управо то господарење над вредностима, над самом дефиницијом вредности, може се узети као још један дистинктивни знак модерног социјалног моћника. Иако се по правилу оправдавају да својим, „уметнички испосредованим” насиљем заправо протестују против присуства насиља у модерном свету, „модерни” („авангардни”) уметници, у суштини, само несвесно, а каткад и свесно, изражавају обесну моћ глобалне елите – али и подземни рад њене нечисте савести због посебно патолошког и неморалног типа друштвене доминације (које сам горе описао).

Кажем „тоталитарна демонстрација” зато што таква врста уметности – како музичке, тако и визуелне – не дозвољава егзистенцију другачијег. Она, наиме, проглашава кичем свако ново уметничко дело створено по нормама вечне („класичне”, „традиционалне”) уметности. Ширећи тако „страх од кича” као кључну компоненту дистинктивног укуса „модерности”, она лепи етикету „анахроног” или „кичастог” на свако уметничко дело које поседује, рецимо, хармонију (у музици) или фигуралност (у сликарству).

Стога, након готово столећа такве „политичке коректности“ у високој уметности, музичко и ликовно наслеђе идеократске фракције ТНКК показује да се у светском току историје глобалног капитализма изгледа паралелно одвијају два процеса развоја – на једној страни је развој (материјалне) цивилизације, а на другој развитак (духовног) варварства, деградације и примитивизма. То је управо добра слика целе ТНКК, али и целог модерног капиталистичког система који почива на насиљу, лажи, похлепи, заглупљивању и развраћању.

Слободан Антонић, ДЕМОНТАЖА КУЛТУРЕ („Пинк транзиција у Србији“, стр. 29-36 и 40-45), CATENA MUNDI, Београд, 2020.

Чланак у целини се може наћи на адреси: https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0023-5164/2013/0023-51641340272A.pdf

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору)


[1] http://www.youtube.com/watch?v=CVjXt_v1roM

[2] Шумпетер Ј. (1960) Капитализам, социјализам и демократија, (превела Вера Илић), Београд: Култура, стр. 365.

[3] http://www.coca-colahellenic.rs/Productsandbrands/Sparklingbeverages/Sprite/

[4] http://www.garnier.hr/_hr/_hr/home.aspx

[5] http://www.youtube.com/watch?v=OOP-FQLf0Cs

[6] http://www.youtube.com/watch?NR=1&feature=endscreen&v=zRnCCDDHO5U

[7] http://www.youtube.com/watch?v=gWYLCCDAc-I

[8] http://www.youtube.com/watch?v=eW6yZs1ixQM

[9] http://www.youtube.com/watch?v=eW6yZs1ixQM

[10] Carlyle, T. (1850) Latter-Day Pamphlets. London: Chapman and Hall, VIII, pp. 28-31.

[11] Huxley, A. (1946 аnd 1932) Brave New World. New York, London: Harper & Bros, p. XX

[12] Jones, E. M. (2009) Ballet Parking: Performing The Nutcracker as a Counter-Revolutionary Act. South Bend: Fidelity Press

[13] Mumford, L. (1988 and 1961) Grad u historiji [The City in History], Zagreb: Naprijed, р. 231.

[14] Кара-Мурза, С. Г. (2011 и 2000) Манипулација свешћу, (с руског превела Сава Росић), Београд: Весна-инфо и Преводилачка радионица Росић, стр. 268-269.

[15] Mumford, нав. дело, стр. 232.

[16] Evangelium Vitae (1995): Јован Павле II, енциклика Evangelium Vitae, p. 12.

[17] Mumford, нав. дело, стр. 236

[18] http://www.en.wikipedia.org/wiki/File:Marcel_Duchamp_Fountain_at_Tate_Modern_by_David_Shankbone.jpg

[19] http://www.en.wikipedia.org/wiki/My_Bed

[20] http://www.en.wikipedia.org/wiki/Artist’s_shit

[21] http://www.visualarts.net.au/gallery/carlyfischer

[22] http://www.dailymotion.com/video/x7ygpc_vito-acconci-seedbed-1972_creation#.UYYJWUplLHU

[23] http://www.youtube.com/watch?v=3zSA9Rm2PZA

[24] http://www.en.wikipedia.org/wiki/Piss_Christ

[25] http://www.artitude.eu/it/pillole/12-lucio-fontana-(1899-1968)

[26] http://www.tumblr.com/tagged/marinaabramovic  ; http://www.youtube.com/watch?v=h9-HVwEbdCo

[27] http://www.tumblr.com/tagged/lipsofthomas

[28] https://www.google.rs/search?q=günter+brus&tbm=isch&tbo=u&source=univ&sa=X&ei=SBmGUYHJOcftsgaP0YDQBg&ved=0CEUQsAQ&biw=1540&bih=819

[29] https://www.google.rs/search?q=Rudolf+Schwarzkogler&hl=sr&tbm=isch&tbo=u&source=univ&sa=X&ei=RP-FUffhBYSHtQaE8oCYDA&ved=0CDYQsAQ&biw=1540&bih=819

[30] http://www.zakhor-online.com/?attachment_id=4160

[31] http://www.ginapane.files.wordpress.com/2011/04/nouvelle.jpg41

[32] http://www.juleswidmayer.wordpress.com/2009/11/19/intro-to-chris-burden/

[33] http://ikblogdusikben.files.wordpress.com/2010/05/herman-nitsch-bloedkunst-94131.jpg43

[34] http://www.physiologus.de/bilder/maschine.gif  (Tomi Ungerer)

[35] http://www.youtube.com/watch?v=Wabsr8Eouts , http://www.dance-tech.net/video/marcelli-antunez-roca-epizoo

[36] Каган, Р. (2003. и 2002) Моћ и немоћ у: Ка царству добра или апокалипси, избор Ивановић, Ж. , стр. 113-141. Београд: Филип Вишњић, стр. 130



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

12 replies

  1. Сјајан текст. Лепо ми је „легао“ након Сабатовог „Пре краја“.
    Потресла ме је вест коју сам јутрос прочитао у дневним новинама; изрезао сам је и оставио у једну од фиока са својом архивом, међу толиким исечцима који су ми ових година помогли да живим.
    Једна жена, по цичи зими, само у мајици и панталонама, побегла је из психијатријске болнице са жељом да оде да потражи свог пријатеља. Искористивши непажњу машиновође, украла је локомотиву и, покренувши је без тешкоћа, започела своју одисеју. Он је радио на железници и научио ју је да управља возовима и „још много тога“.
    „Када бисте знали шта је љубав, пустили бисте ме да наставим“, говорила је службенику који ју је зауставио и, док је водио у полицијску станицу, у очајничком плачу викала је: „Зат ти никада ништа ниси учинио због љубави?“
    Колико су човечнији овакви поступци од оних које чине бројни појединци што јуре градом заслепљени својим плановима!
    Желео сам да издвојим ову причу из својих папира, будући да су на неки начин, када нас расуђивање одведе до ивице колективног лудила, оваква дела највише налик спасењу.
    Стр. 115.

    29
    3
  2. Шта рећи на текст господина СЛОБОДАНА.Поштујем га као човека,умнога СРБИНА православнога и радо читам његове текстове.Не знам у коме је животноме добу.Изглдеа да је испод пет банки.Млађа генетација.Без осећаја инфериорност због мога скромног образовања рећу пар речи ,не да бих био некоме учитељ ,него да бих рекао своје поимање овога проблема,.Наша културна деградација није почела са временом либералног капитализма,тржишне економије или настајањем новога светскога поретка ,када год да је започео.Још од времена такозванога просвитељства и први србски ђаци на углавно германским школама,осим знања донели су и њихове културу и навике што се косило са нашим културним наслеђем.Није невоља то што су они донели у земљу СРБИЈУ,већ што су почели да презиру своје,омаловажају и пљују по томе као нечему глупоме,ружном ,непожељном и заосталом.Та времена нормално не памтим,само сам по нешто прочитао о томе,али памтим она потоња двадесетак година после другога рата па на овамо.Иста ствар.И у време Титовога комунизма део младих „прогресивних“ нараштаја оних који су то време путовали на запад за већа знања,углавном деца са комуниста, а и остали по разним основама доносили су са запада њихове трендове у култури,а и сама власт је учествовала у свему томе ,што је рецимо у стожеру комунизма СССР-у било непојмљиво,забрањено и кажњивало се као јерес.Није зло у томе што неко у нечему туђему види и доживи своје душевно испуњење,већ је несећа што такве особе почињу да презиру све остале у роду своме што их не желе или нису у стању да их прате у томе,те их почињу мрзети,ружити и пљувати као глупим НАРОДЊАЦИМА који лумпују уз МИЦУ ТРОФРТАЉКУ уз песму ДАВОРИКЕ ДАЈКЕ.Нека им је на знање ЋЕ МО ДА ЛУМПУЈЕМО ВАМА И ВАШОМЕ САТАНИ ЗИНАТ СВЕ ДОК ОД МУКУ НЕ ПОЦРКАТЕ.Није култура никаква наука .Култура је особено стање духа у једноме народу које различито и својствено томе народу,па тако МОРАВСКИ ЖУБОР може да одсвира на фрули један БОРА ДУГИЋ,ПЕРИЦИНО КОЛО један НОВИЦА НЕГОВАНОВИЋна хармоници,један ГОРСКИ ВЈЕНАЦ може да спева један ЊЕГОШ,СИНОВЦЕ може да сачини један СИНИША КОВАЧЕВИЋ,КЊИГУ О МИЛУТИНУ један ДАНКО ПОПОВИЋ,ХЕРЦЕГОВАЧКИ БЕГУНЦИ брига,страх и патњу мога је да наслика један УРОШ ПРЕДИЋ и тако редом све оно што душу СРБСКУ оплемењује ,тако да ми имамо тога у уметности на претек,али ми смо за њих мали и безначајан народ па нам таква и уметност,што је обична глупост тих ситних паћеничких душица ,полтрона и улизица који граде своју величину не развијаћи своје наслеђе него одричићи га се .Пљујући по њему,као глупоме и назадном.Е,то што су неки своје душе погубили па прихватише чист сатанизам у уметности да би се уподобили „великим „народима јер ми као „мали“ народ смо у њиховим очима безначајни Залуд вам све оне бештије,егзити и остала поганија,СРБИН ЈЕ НАРОДЊАК,воли оно своје НАРОДНОСНО, па и РОЂАКА СА СЕЛА ,не интересу је интигрантски живот династина ЖЕНЕ СА ДЕДИЊА и сличних саржаја

    22
    8
  3. Срцем за истину

    Свим срцем истину зборим
    Сладак ко мед ко пелин грк
    А кад се са сумњом борим
    Правац ми каже ђедов брк

    Ја нећу сивило твоје
    Слаткасте серијске снове
    Хоћу живот пуне боје
    Јер мене суштина зове

    Нудиш ми своје излоге
    Свјетла рекламе што сјаје
    Нема ту за ме улоге
    Ја срце за срце дајем

    Момчило

    40
    1
  4. A thorn of light

    A thorn of light
    Pierced my heart
    At a durian night
    In the jungle

    Deep gap in age and race
    And praying way
    A smile on the face
    Nothing to say

    Born as a gazelle
    But works like a pack horse
    Dreams to excel
    Defends from worse

    To expect the defeat
    No need to be smart
    But still happy with bare feet
    And a brave heart

    Day after day
    Repeating the same
    A wish to run away
    (Back to self) Straight to fame

    Momcilo

    25
    1
  5. Одмах да кажем: све што г-дин Антонић пише је тачно: “…. Србија, као и друге земље (полу)периферије, током транзиције постаје економска, политичка и културна колонија ТНКК чије је средиште (метропола) у централним друштвима светског капиталистичког система – САД и ЕУ („Империји”). У друштвеном погледу, за већину грађана Србије овај тип транзиције значи трансформацију у део спољнег пролетаријата „Империје”, заправо у помоћну радну снагу усмерену на мануелне и услужне послове…“.
    Ипак, он у свом тексту почиње само од краја – од анализе транзиције из социјализма, и садашњих ефеката те транзиције на “помоћну радну снагу усмерену на мануелне и услужне послове…“.
    Он потпуно занемарује да помене оно претходно, што је врло битно: методе и ефекте комунизма, титоизма, самоуправљизма и осталих “…изама“ од 1944 г. на даље – све до “Транзиције у којој живимо…“. А – без анализе претходног соц-комунистичког система, који он – сигуран сам, идеализује, тешко је разумети откуд сада такав погубни ефект свега што се у транзицији сручило на главу „проли” – ја из социјализма, јер г-дин Антонић није у стању да схвати да су ти “социјалистичко-самоуправљачки пролији“ били – после 1970-их година сити свог дотадашњег статуса, који се можа окарактерисати и следећим оновременим југосоцијалистичким језгровитим изрекама: “нико не може да ме тако мало плати колико мало ја могу да радим“, “алај волем овај режим – плата иде, док ја лежим“, “радио – не радио, свира ти радио“, “у се, на се, и пода се“…… Међутим, ти градитељи социјализма и “самоуправљачи“ – у ствари локални “соц-пролији“ су ипак почели да увиђају да стотине хиљада “гастарбајтерских пролија“ одједном, из грозног, експлоататорског капитализма долазе у посете домовини на годишње одморе са аутомобилима (истина, најчешће половним крнтијама), да од своје уштеђевине дижу куће, да летују у хотелима, итд., итд., што је до 1970/80-тих година све била “мислена именица“. њиховим домицилним социјалистичким проли-парњацима, итд. итд.. То је све у главама домицилних, социјалистичких пролија створило илузију среће и благостања у капитализму. Нису они могли да схвате да без обзира на систем, проли остаје само проли, као и да без пролија нема ни система – и обрнуто. Истина – проли у капитализму после II Светског рата је ипак живео колико-толико боље, а временом и све боље од пролија у социјализму – чак и у оновременој Југославији која је пролијима из совјетског блока изгледала као недостожни рај на земљи. Ипак – и из тог “раја на земљи“ стотине хиљада соц-пролија су деценијама мање-више добровољно хрлиле на Запад, што у потрази за послом, што за бољим животом. Шта су нашли? Како ко – како шта…
    И – шта сад имамо? Тачно је оно што г-дин Антонић каже: “У друштвеном погледу, за већину грађана Србије овај тип транзиције значи трансформацију у део спољнег пролетаријата „Империје”, заправо у помоћну радну снагу усмерену на мануелне и услужне послове…“, али – шта су они били у социјализму? И они су тамо и тада били “соц-пролији“, у првој фази (1944-1960 г.) терорисани и натерани у ропску послушност , а у другој (1960 – на даље) заблесављени илузијом о “самоуправљању“. За то време су њихове газде – Тито & Комп. (са све полит- бироом и осталим гњидама) живели у Брионском и Дедињском резервату,вилама и летњиковцима широм земље, брижно чувани војском и УДБОМ, заливали се вискијем и шампањем, кљукали јастозима – а они простаци међу њима и јагњетином, возали се у скупим лимузинама ( не заборавимо ни швалерке) – све, наравно, у име и за добробит “радничке класе“, зар не?
    Ипак, треба бити свестан да у свим историјским епохама и свим друштвима има и увек ће бити већина: пролија ове, или оне врсте– а, упркос свим садашњим стварним и гадним ексцесима које г-дин Антонић тако реално описује, али их и нереално генерализује на цело савремено друштво, има људи који све то виде, све их то покушава систематски запљуснути и захватити, али се од њих – као о тефлон слива, одлива и не оставља трага. Таквих: стоика, има и у Србији, и у земљама које припадају “централним друштвима светског капиталистичког система“, само се треба потрудити да се таквим постане.

    33
    4
  6. Дубињине,
    Па како тако стоички одоле том комунистичком сатирању свега и свачега у како одржа у себи ту чудесну свест и узвишене идеале? Како такав цвет да никне на ђубришту комунизма? Како ти огавни и непревазиђени уништитељи свега ваљаног могаше да направе толики пропуст, тако епохалних размера, да оставе једног од својих најдаровитијих противника као сведока својих непочинстава. Како је уопште могуће да се, као неко ко их не подноси, формираш као човек са својим ставовима који су изразито против њих (што је сасвим легитимно), а да су они при томе родоначелници савршеног затирања свести?
    Дођи међу раднике пред пензијом и питај их о њиховим животима онда, у том омраженом логору, и сад. Наравно да је тачно да су комунисти сатирали, али су нешто и омогућавали. Данас није могуће ништа.
    Комунисти су били лоши, али бољи од данашњих владара.

    Господину Антонићу свака част на анализи стања ствари и одличном тексту.

    16
    18
  7. @Црвен бан – Господине/друже (непотребно прецртајте), питате, а ја ћу Вам на пар Ваших питања одговорити:
    1. “Дубињине ,Па како тако стоички одоле том комунистичком сатирању свега и свачега .“?
    Па, ево: Током комунистичке владавине, од 1944 г. на даље, одрастао сам у Београду, у “реакционарној“ средини образованих белогардејских избеглица из Русије, у типичној “унутрашњој политичкој емиграцији“, од раног детињства научен да као папагај свесно, лажно, понављам режимску пропаганду, смешкам се и “слажем се од свег срца“, а кад дођем кући добро исплакнем уста, испљунем све то, и у кругу породице слободно размишљам, дискутујем и учим…- а стварно, више сам научио нарочито самостално, а и у породици, и уз приватне часове, него у школи (гимназији, факултету, итд.)
    2. “Како је уопште могуће да се, као неко ко их не подноси, формираш као човек са својим ставовима који су изразито против њих (што је сасвим легитимно), а да су они при томе родоначелници савршеног затирања свести?“ Како рекох – (од 6-е до 31 -е године живота), штитио ме је оклоп “унутрашње политичке емиграције“, а од 31-е године већ 50 година лепо и комфорно живим ( и врло добро, продуктивно и ефикасно сам радио до пензије) на Западу, па сам тако и физички био одвојен од њиховог утицаја – али сам их пратио са даљине. По Антонићевој класификацији, био сам од тада гастарбајтерски “проли“, претворен “заправо у помоћну радну снагу усмерену на мануелне и услужне послове“. У мом случају – смешно, потпуно промашено, јер сам случајно и неко време, због моје експертизе био неопходан фармацеутској фирми која ме је под врло луксузним условима легално пребацила са целом породицом, свим покућством и намештајем, итд. на Запад, и све моје захтеве испуњавала – док сам био потребан, неких 6-7 година… а када је то прошло и више нисам био потребан, а то сам одмах схватио, опростио сам се од њих и започео да приватно, самостално радим у струци – до пензије, у којој још увек лепо и комфорно живим.
    3. “Дођи међу раднике пред пензијом и питај их о њиховим животима онда,…“ Е, ту је проблем, јер радници пред пензијом – овде на Северо-Западу Европе немају заиста никакве егзистенцијалне проблеме, мада ја са њима и немам неке контакте, а моји вршњаци – када ретко (и све ређе) посетим Београд – све сами факултетски образовани пензионери, а неки су дотерали и до професора Универзитета, у мени изазивају само сажаљење када видим како живе, па чак и своју давно поодраслу децу издржавају, живећи заједно у истим тескобним становима….
    4. Кажете: “Господину Антонићу свака част на анализи стања ствари и одличном тексту“. И ја се – мада, како већ у првом коментару рекох, само делимично, ипак слажем с тим.

    32
    4
  8. Свака част аутору, увек и изнова на високом нивоу. Драгоцени научни и интелектуални увиди у оно што се дешава на глобалном и локалном нивоу. Једина примедба је да је пропустио да размотри и улогу ријалити програма у оквиру те болесно-смртне машинерије транснационалне капиталистичке класе. А ријалити програми су данас социолошки феномен par excellence, који обједињавају у себи мноштво друштвено и културно погубних утицаја.
    Ако данас нека тема вапи за озбиљном социолошком анализом, то су ријалити програми.

  9. „Тако је у модерној ликовној (визуелној) уметности сваки чин или предмет који долази од особе са друштвеном етикетом „уметник” проглашено уметношћу…“

    Овај Антонићев коментар се одлично може илустровати тзв. „Џадовим диктумом“. Амерички вајар и писац Доналд Џад је, у вези потенцијалног питања „да ли се ово може сматрати уметношћу“ тврдио да „уколико то неко назове уметношћу, то јесте уметност.“ Другим речима, уметност настаје чином проглашења нечега (било чега!) за уметност. О Џадовом диктуму се опсежно расправљало у литератури везаној за концептуалну уметност.

    Погледати D. Pilkington & D. Rushton, „Don Judd’s dictum and its emptiness“, Analytical Art (I) July 1971, 2-6.

    13
  10. Najboji autorov tekst, razumljivo, jer je pisan za strucni casopis, pa je autor dao ono najbolje od sebe!

    Svodjenje umetnosti na cin proglasenja je posledica gubitka onoga sto Hajdeger zove „delovnost dela“, zapravo nestanku dela u relaciji sa posmatracem i umetnikom (tako Kroce u svojoj „Estetici“ dolazi do problema da uopste objasni cemu postojanje umetnickog dela, posto ga je rastvorio na cin estetske ekspresije i njene rekonstrukcije kod posmatraca, potpuno lisivsi delo njegove materijalnosti, svodeci ga na cuvara te izvorne estetske intuicije).Delo se rastvara ili u cinu estetske recepcije ili u umetniku, kao onom estetskoj recepciji nedohvatnom cinu nastanka dela, cime umetnik postaje unutrasnja granica posmatraca, a umetnost pitanje autonomije, ko je „proglasivac“ umetnickog dela za umetnicko delo.Odatle i specificna mrznja umetnika spram dela, kao pervertiranja ovog sukoba unutar posmatraca sa svojom ogranicenoscu u umetniku, pa se umetnik javlja kao objekat vlastite umetnosti, samosakacenje, kao „oslobadjanje“ dela iz umetnika, umetnik kao institucijalno ovlasteni „proglasivac“ umetnickog dela…

    Sto se rijalitija tica, oni u Srbiji imaju ulogu sredstva „moralizacije“.Oni su bitniji onima koji ih ne gledaju, nego onima koji ih gledaju.Posto je u drustvu bezakonja, doslo do pada moralnosti, neophodno je pruziti nesto sto ce biti predmet moralne osude i moralnog uzdignuca pojedinca, a sto nece narusiti postojeciu poredak bezakonja i nemoralnosti.“Rijalitizacija“ je postojala i ranije i u komunistickom SSSR-u i u antikomunistickoj Americi, u vidu potkazivanja komsija, prijatelja, rodjaka, predstavljanom (potkazivanje) kao vrlinom, a danas se jos pojacava sirenjem razloga, njihovom banalizacijom (tucenje dece) pa se mesanje u tudju privatnost predstavlja kao duznost, a nemesanje kao „okretanje glave“ i neka vrsta saucesnistva (ovo se moze dovesti u vezu i sa cuvenim zakonom o „dobrovoljnoj donaciji organa“ koja treba da postavi moralni zig, sto zakoni ne bi trebalo da cine, oni pocivaju na odnosu izmedju prekrsaja i kazne, posle cijeg izvrsenja (kazne) moralna osuda ostaje jos samo stvar predrasuda okoline, ali ne i javno zigosanje, dakle „moralni zig“ na osobu koja samo „upraznjava“ slobodu volje i moralno je iskljuci iz zakonskog prava da joj bude pomognuto transplatacijom.Slicno tome, nereagovanje na porodicno nasilje, predstavlja se kao saucesnistvo, a saucesnik dobija moralni zig koji moze biti dugotrajniji od kazne za ucesnike).U umetnosti ona se ogleda u realizmu (rijalitizaciji) prikaza (npr. domaci film „Klip“ koji treba da prikaze otudjenje tinejdzera, kod kojih seks postaje zamena za ljubav.Medjutim, ono sto je reditelka zamislila kao sustinski kvalitet ovog filma, realizam scena seksa, na kraju je razorio samu ideju filma i pretvorio ga u meki pornic), koji sugerise da ljudima sve vise treba realnosti, odnosno svodeci gledaoca na zavirivaca („Peeping Tom“ jedan od onih granicnih filmova koji potrebu za zavirivanjem u tudji zivot pocinje da pokrece ka potrebi za zavrivanjem u tudje iznutrice i smrt). Realizam i brutalizam postaju umetnicka sredstva neophodna za ostvarivanje soka, kao jedine estetske kategorije preostale u kulturi smrti u kojoj je subjetku-ljudskom resursu potrebna sve veca ekstremnost da bi se osetio zivim.Vise puta sam pisao o likovima u filmovima Serdja Leonea, njihovoj anonimnosti koja se proteze od bezimenosti do nepsihologicne arhetipicnosti i neshvatljivosti mogucnosti njihovih zivota van „sadasnjosti“ zapleta (sta je buducnost Tuka, Plavog, Harmonike, deluje nemoguce da oni ikada mogu biti bilo sta drugo osim onog sto jesu sada).Medjutim, savremeni gledalac kao da ne moze da istrpi to sto ne zna „sta je posle bilo“.Tako dolazi do „intimizacije“ i „sapunizacije“ zapleta.Naime, kao sto u „Ratovima zvezda“ citav kosmos postaje podrucje unutarporodicnog sukoba (svemirska sapunica – jedan od glavnih razloga zasto „Ratovi zvezda“ ne mogu da se „istorizuju“ nasuprot „Zvezdanim stazama“, uprkos ogromnom trudu da se pokaze vremenski razvoj letelica, cak zvuka njihovih motora, oruzja, vojnika…nasuprot tome imamo stalnu dijalektiku sirenja granica otkrivenog svemira i jasno antikolonijalnog principa „nemesanja u druge kulture“ na kojem pociva Svemirska federacija, a koju (dijalektiku) istorizuju nove generacije koje upravljaju novim generacijama svemirskog broda „Enterprajz“ (danas nosac aviona)), tako i serijal o Dzejmsu Bondu svoje produzenje pronalazi u otkrivanju „intimnih“ detalja iz zivota glavnog junaka (inace, potpuno neshvacenog.Njegov hedonizam, odnos prema zenama, nije posledica njegovih niskih vrednosti, naprotiv, posledica je toga sto je Bond covek koji radi za drzavu, svestan svoje beznacajnosto spram vrednosti za koje rizikuje sopstvenu glavu, ponekad i za ciljeve iznad neposrednih interesa svoje drzave, sukobljavajuci se sa njon.Njegova recepcija kao hedoniste i zenskarosa, i jeste osledica nametanja ovih vrednosti kod gledalaca) i cak svodjenja sukoba oko vladavine svetom na sukob sa bratom! Ta „sapunizacija“ zapleta, ogoljivanje intime glavnih likova, jeste samo ovaj odraz potrebe za „rijalitizacijom“ zivota mrtvih dusa!

    9
    3
  11. „Отуда наша култура смрти изводи ону срамну „моралну гимнастику”: зачетом детету одузима се статус човека, те му се додељује статус „фетуса”, тј. нежељене израслине (попут какве жлезде). А ту „израслину”, наравно, треба „оперисати”.“

    Ове реченице из Антонићевог текста су ме подсетиле на Законоправило Светог Саве:

    Правило: И она која даје траве и она која чедоморне траве прима – убице су.

    Тумачење: Забрани за разбојнике подлежу и жене које узимају отров да уморе децу у својој утроби, и оне које им га дају.

    Другим речима, и жена која одлази на абортус и лекар који абортус извршава – убице су!

    Изгледа да су људима у средњем веку неке ствари биле далеко јасније него данашњим људима.

    13
    1
  12. Дубињин Извините, ако сте из моје реакције на ваш коментар у једном од претходних чланака посвећеном жртвама комунистичког терора после „ослобођења“, стекли утисак да сам хтео да аболирам „ослободиоце“ од злочина. Није ми била намера, а нисам ни следбеник те идеолошке матрице. Разумем вашу бол и огорченост. И начин на који сте се штитили и живели после „ослобођења“. Видео сам то у детињству код удове царског официра која ме је подучавала руском, и за коју ме вежу најтоплије успомене. Случајно, или не (ако за верника уопште постоји случајност), прво пребивалиште у овом свету ми је била собица на адреси на којој сам и данас, а у којој су до „ослобођења“, по казивању покојне комшинице, као подстанари живели мајка и син који је као припадник РЗК погинуо у октобру ’44. код Ауто команде у борбама против Црвене армије. Тако да ми је дубина трагедије наших народа донекле позната. Али бих подсетио и на једну далекосежну одлуку, далекосежну по последицама које је оставила, по наше братске народе, а та је, да је краљ Џорџ ускратио тражени политички азил свом рођаку и његовој породици, цару Николају, препустивши их тако на милост и немилост бољшевицима.. И Србољуб добро примећује да је зло на овим просторима почело доста раније са „просветитељима“ попут Доситеја („књиге, а не звона и прапорци“, што значи, не црквеним звонима и цимвалу као деловима богослужења и свете Литургије), као и, додао бих, што Арчибалд Рајс негде пише, о епидемији полно преносивих болести у међуратном Београду.. Претходно, у чланку и коментарима, сва побројана извитоперења, зла и страдања су, по мени, само ехо Француске буржоаске револуције, који у наше дане бива (опет) све јачи.. А биолошки и духовни потомци њених и потоњих, идејних твораца, ево, „хендлују“ и у наше дане.. Увек исти.. Свако добро од Бога..

    4
    1

Оставите коментар