Миомир Гарашанин: Пакао јасеновачког логора

Геноцид над припадницима српског народа, као и јеврејског и ромског, имао је обележја верског (крсташког), расистичког и политичког масовног злочина спровођеног над недужним људима

Јасеновац (Фото: Спутњик)

Текст „Да ли је књига Иве Голдштајна допринос истини” господина Радослава Медића, објављен у „Политици” 18. августа, подстакао ме је да наведем одређена сазнања у вези са недужним жртвама НДХ режима, као и јасеновачким жртвама усташког геноцида. На почетку бих констатовао да је број невино страдалих био огроман и да се слободно може тврдити да је то био геноцид над припадницима српског народа, као и јеврејског и ромског, и да је имао обележја верског (крсташког), расистичког и политичког масовног злочина спровођеног над недужним људима само зато што су били друге вере, расе и политичког убеђења.

Време ужаса је почело 10. априла 1941. године када је бивши аустроугарски домобрански официр Славко Кватерник прокламовао успоставу Независне државе Хрватске, у време још незавршеног Априлског рата. Анте Павелић је пет дана касније стигао у Загреб да као поглавник преузме управљање том самопрокламованом државном творевином. Већ 17. априла поглавник Павелић са својим главним помоћницима Андријом Артуковићем и Милетом Будаком издаје декрет који означава почетак геноцида и холокауста у НДХ, под називом „У циљу заштите народа и државе”. Потом, 30. априла издата су и три раснодискриминациона законска акта НДХ – „О држављанству”, О расној припадности” и „О заштити аријевске крви и части хрватског народа”.

Иако су усташе геноцид спроводили по задатку који су им дали немачки нацисти, значи према свим Јеврејима, Ромима и политичким неистомишљеницима (комунистима и англофилима) на територији под својом командом, ипак су највише времена посветили и највише се бавили геноцидним радњама према православним Србима – њиховим вековним верским непријатељима, или како су их они звали „бизантским шизматицима”, а касније четницима.

Од почетка до краја постојања НДХ (1941–1945) политика према српском становништву сводила се на остваривања крилатице Миле Будака: „Једну трећину покатоличити, другу трећину протерати а трећу побити”, а све под геслом „Аnte murale cristianitatis”. Тако су усташе уз прешутну подршку дела свештеника Римокатоличке цркве као некадашњи „крижари” заносом „свете верске мисије”, пуне острашћене и садистичке мржње, кренули у коначно решавање „српског питања”.

И геноцид се догодио. Успостављени су преки и покретни судови за Србе, који су судили по кратком поступку, а готово једина пресуда била је смртна казна. Уследило је оснивање концентрационих логора: Даница код Копривнице, Керестинац код Загреба, Јадовно на Велебиту, логор у Госпићу, Стара Градишка, Лоборград, Ђаково, Тење код Осијека, Јастребарско, логор у Руми, Лепоглава и на крају као фил на торти Јасеновачки систем логора. То су била мучилишта и губилишта за неподобне Србе, Јевреје, Роме, комунисте и остале антифашисте.

Што се тиче темпа убијања људи у тим логорима и казнених похода усташа на устаничке крајеве, усташе су остваривале запрепашћујући учинак. Рецимо, за неколико дана у Грубишном пољу убијено је 1.486 Срба, у село Корита побили су скоро све мештане. Ликвидације спроводе у скоро свим српским крајевима: на Кордуну, Банији, у Лици, западној и источној Славонији, а и шире на целој територији НДХ, а понајвише у Босни. У Бихаћу је само за један дан у јуну 1941. године заклано и стрељано око 2.000 Срба, а до краја августа преко 12.000. У Босанској Крупи и околини у лето 1941. године укупно је убијено 15.000 Срба. У Приједору, у ноћи с 31. јула на 1. август 1941. године убијено је 1.400 људи српске националности.

Што се тиче Јасеновца и броја страдалих, треба истаћи сведочење бившег заточеника тог логора Чедомила Хубера, који наводи да је у Градини дневно убијано 1.000 и 1.500 људи, што је потврдио и његов сапатник др Никола Николић у својој књизи „Јасеновачки логор”.

Или, наведимо исказ који је на суђењу дао један од највећих усташких крволока фра Мирослав Филиповић. Он је 25. јуна 1946. године рекао да је у Јасеновцу за четири године убијено око пола милиона Срба, Јевреја и Рома, цитирајући наводе свог претпостављеног, команданта логора Макса Лубурића.

Или случај усташе Петра Брзице који је на такмичењу убијања „србосјеком”, то јест клањем, уморио 1.360 људи за једну ноћ.

Јасеновачки систем логора простирао се на укупно 210 квадратних километара, што је површина више десетина фудбалских стадиона – огроман комплекс за систематско ликвидирање заточеника.

Земаљска комисија Социјалистичке Републике Хрватске је 11. маја 1945. године писаним путем потврдила Нирнбершком суду да је у Јасеновцу страдало између 500.000 и 600.000 људи. На основу броја тела у три откопане масовне гробнице, укупан број сахрањених процењен је на око 550.800 жртава.

Миомир Гарашанин,
Београд

Опрема: Стање ствари

(Политика, 31. 8 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар