Александар Липковски: Деца, образовање и КиМ

„Косово је Србија!“ – прави одговор из дечјих уста охрабрио ме је мишљу да ипак није све изгубљено

Александар Липковски (Фото: Ж. Јовановић)

Лето ове године, Грчка, плажа на Ситонији. Лежим, уживајући што сам успео да се накратко измакнем из ковид лудила у Београду, и слушам удаљени разговор. Два Српчета, два дечака од којих шест-седам година разговарају. Не разумем, каже један, зашто говоре „Косово је Србија“, кад су Косово и Србија разне државе, као што су то Енглеска и Француска. Ужаснут, размишљам да ли да му приђем и објасним зашто није у праву, кршећи меру дистанце према њему и његовој пратњи у близини, младим родитељима срећним што су у Грчку успели да уђу, у свом џипу Ренџровер велар београдских таблица. Не приђох, спутан епидемијом и стидљивошћу. Вратише ми се мисли скоро тридесетогодишње давности.

Лето године 1991, почиње сецесионистички рат у Југославији. Пун праведне љутње према Словенији и Хрватској што се, супротно Уставу СФРЈ, покушавају отцепити, са радошћу и очекивањем пратим покрете ЈНА усмерене на заштиту Устава. Мој добар пријатељ и колега са факултета ме враћа на земљу. Каже, ништа од овога, одзив на мобилизацију је једва 10%. Не верујем му, али црв сумње ме нагриза. Агонија траје четири године. Два кума су отишла на фронт, један у Глину, други, унук предратног министра Југословенске владе, у Славонију. Али, хиљаде младих људи избегли су да служе српском народу онда кад му је било најтеже. На послу, Математичком факултету, већина математичара је родољубиво настројена, што изгледа није реална ситуација. Многи наши професори су тих година ишли да предају на Универзитету Никола Тесла у Книну.

А онда долази пролеће и лето 1995. Прво „Бљесак“, па „Олуја“. Губимо Западну Славонију, а затим и целу Српску Крајину. Колоне трактора са избеглицама иду према Београду. Две ноћи ока нисам склопио, чекајући „Deus ex machina“. Није дошао. Трактори  возе српским друмовима, а српски народ у Београду шета по улицама, купује и кафенише, срећан што може да се прави да је све добро, да није учествовао у одузимању вековних српских територија, за које се у двадесетом веку пролило море крви недужних жртава. Косово се бранило у Крајини. Косово је, изгледа, изгубљено тада.

Фото: Александар Келић

Прошле су године. Дошао је „демократски“ пуч 2000, ДОС је преузео власт. Кумови су нестали из мог свакодневног живота. Један се одселио на најдаље копно Земљине кугле (ако неко не зна где је то, нека учи географију), други је постао социјално неприлагођен. Родољубље се не исплати. Ипак, математичари своју патриотску оријентацију доказују и те, 2000. године, када је ДОС после нелегалне смене ректора Јагоша Пурића покушао да смени све декане факултета Универзитета у Београду. Ми смо свог декана поново изабрали. Доказали смо је и касније, када смо на Наставно-научном већу једногласно усвојили прокламацију против проглашења косовске независности. Али, мртвило свакодневнице појело је и тај елан. Данас, када би неко тако нешто предложио на Наставно-научном већу, скоро сам сигуран да не би прошло.

И опет, година 2012. Усваја се Бриселски споразум, а српски народ по Београду купује и кафенише. Малобројни на протестним митинзима, међу којима је пуно математичара, не могу да промене неумитност прећутне сагласности већине.

Вратимо се дечацима са почетка приче. Други дечак је, на све оно што је чуо, одговорио кратко и јасно: „Косово је Србија!“. Прави одговор из дечјих уста охрабрио ме је мишљу да ипак није све изгубљено. Али, како постићи да се мисли првог од ових дечака промене, да схвати суштину речи „Косово“, да схвати да Србин не сме и не може да заборави на Косово и Метохију? Одговор је једноставан. Ако га то не науче мајка и отац, мора да га научи школа. Српска школа.

И опет, сећања. Године 1968. био сам ђак осмог разреда основне школе, дете југословенског дипломате, Југословен до сржи. Наша професорка српског (српскохрватског, како се тада писало, али не и говорило) Бранка Мачковић доноси на час дијалекатске карте језика на просторима Југославије. Ни данас нисам сигуран да је то било по наставном плану и програму. Одушевљен, видим да се мојим језиком, језиком којим говорим код куће и у школи, штокавским дијалектом (или наречјем) српског језика, поред Србије, говори и у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској. Схватих најважнију чињеницу: то су све Срби, јер говоре истим језиком. Има ли данас таквих професора српског језика? Има ли много оних који говоре о Николи Тесли, Михајлу Пупину, Руђеру Бошковићу са поносом наглашавајући да су то синови српског народа. Па и они други, који су се зарад католичанства или ислама, а у ствари одређених животних привилегија, одрекли припадности српском народу, и они су Срби. Да не говорим о народним песмама косовског циклуса које смо читали и учили напамет. Учи ли се данас нешто од епске српске поезије напамет?

Фото: 5-tv.ru

Развој детета почиње у породици, али се озбиљно наставља и завршава у школи. Српске школе морају бити место где ће Косово и Метохија ући у саму бит, у свест малих ђака, постати неотуђиво власништво српског духа и душе. Имамо ли такве наставнике, имамо ли такве школе? А ако немамо, ко је за то крив, и како их обновити? Да завршим цитирајући Андреја Кончаловског, чувеног руског филмског редитеља:

„Сада се битка одвија на пољу образовања где се удара темељ смислу. То је ужасна ствар, када некога не терате да учи, да се развија, већ одмах од њега правите некакав општи социјум. То видим по студентима који више не долазе да узму књигу из библиотеке, већ све информације траже на интернету. И стално праве селфије.“

Др Александар Липковски
Редовни професор Математичког факултета Универзитета у Београду
Некадашњи председник Националног просветног савета

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 24. 7. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Србска школа. Хоће ли ова милозвучност прерасти у одјек ваљане и часне образности и васпитања србске деце ? Ради образованог, честитог, родољубивог, поштованог господина Липковског стојим у вери и нади да ће србске школе бити…

    Свиђа ми се

  2. Кадар Тинде Ковач и идеологија глобализма.
    То су српске школе данас.
    Директори се ређају ко ће дати боље оцене за мање знања. Професори који траже знање падају на испиту.
    Глобализам и Сорош, ван из српских школа!!!

    Свиђа ми се

  3. Потписујем, браво професоре.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s