Недавно смо из уста највиших српских званичника могли чути забрињавајућу одлуку да се архитектонско рјешење Меморијала у Доњој Градини повјери некој америчкој компанији

Душан Ј. Басташић (Фото: Јадовно 1941)

У изградњи и његовању културе сјећања и памћења, два угаона камена представљају образовни процес и споменичка баштина. Српски народ је много окаснио са меморијализацијом жртава Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране Независне Државе Хрватске.

Данас, готово осам деценија од великог страдања, чини се да се почиње са интензивнијим и конкретним активностима.

На жалост, овај помак се дешава у вријеме када са многих страна свједочимо покушајима негирања, извртања (дисторзије) Покоља, умањивања броја жртава и наметања начина како Срби треба да се сјећају жртава и посљедица злочина.

Већ дуже времена, професори историје и српског језика и књижевности из Српске и Србије о трошку матичних држава уче се у Јад Вашему „савременој методологији“ у  процесу образовања о Холокаусту коју треба да примјене у образовању наше дјеце.

Поразна је чињеница да српска академска заједница није смогла снаге да сама формулише, обликује и испише начин на који ће наша дјеца учити о Покољу и памтити га. Не само због одговорног односа према нашим пострадалим прецима него и у функцији превенције геноцида, преношењем наравоученија.

Школована у Јад Вашему, све бројнија заједница отуђене историократске квазиелите ради на имплементацији образовања о Холокаусту у наш образовни процес, ревносно контролише ток имплементације и оштро санкционише оне који се усуде критички осврнути на примјереност методологије и садржаја новог наука.

Један од кључних постулата „нове методологије“ је потпуно искључење приказа и описа жртве у тренуцима њеног страдања.

Дакле управо оно што смо имали прилике видјети у Старом Броду, и на шта нико од присутних није остао равнодушан, у супротности је са начином сјећања и памћења који нам се намеће.

Стари Брод (Фото: РТРС)

Зато и не чуди да 7. септембра 2019. у Старом Броду није био присутан нико од челних људи институција Србије и Српске у чијој компетенцији је култура сјећања и памћења.

Тај потпуно јасан и гласан бојкот, неупитно историјског тренутка отварања првог Спомен Музеја посвећеног жртвама Покоља, урађеног српским надахнућем, умјетничком визијом, памећу и вјештином треба не само да нас забрине него и потакне да спријечимо да се процес меморијализације и даље креће у сасвим сигурно погрешном правцу.

Недавно смо из уста највиших српских званичника могли чути забрињавајућу одлуку да се архитектонско рјешење Меморијала у Доњој Градини повјери некој америчкој компанији.

Зар је могуће да се међу Србима не могу наћи умјетници, архитекте, вајари, концептуални дизајнери и сл. који би били у стању формирати комплементарни тим и изњедрити архитектонско рјешење Меморијала највећег стратишта српског народа?

Након онога што смо видјели и доживјели у Старом Броду, нема дилеме да се архитектонско рјешење Меморијала у Доњој Градини без икакве бојазни може повјерити и младом Србину, умјетнику, носиоцу одликовања заслуга за народ Републике Српске, Новици Мотики.

Одлуку да се меморијализација српског страдања у комплексу логора смрти Јасеновац – Доња Градина, парадигми српског страдања, препусти странцима, може се препознати и као један од три кључна корака у имплементацији страног, наметнутог конструкта културе сјећања и памћења Покоља.

Први је корак увођење образовања о Холокаусту и „осталим геноцидима“ у наставни процес Републике Српске, други је, инострано креирање Меморијала у Доњој Градини, и трећи, не мање важан, покушај издвајања подручја Доње Градине од бањалучке Епархије и његово припајање пакрачко-славонској Епархији.

Опрема: Стање ствари

(Јадовно 1941, 18. 9. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Доња Градина, Душан Ј. Басташић, Стари Брод, геноцид над Србима, култура сећања, покољ, холокауст