Данило Н. Баста: Франкфуртски дневник

Из Српског књижевног листа преносимо одломке „Франкфуртског дневника“ академика Данила Н. Басте

Данило Баста (Извор: Печат)

  1. 6. 2000.

ЈАТ-овим авионом допутовао у Франкфурт на Мајни. На време, без закашњења, уз професионални однос особља.

После једанаест година поново у Немачкој!

Иако сам више пута био на франкфуртском аеродрому, на њему се, ипак, не осећам и не сналазим најбоље. Десетине и десетине разноврсних, свакако добронамерно постављених, путоказа, смерница и упозорења, на крају се, барем у мом случају, не показују довољним да се лако и брзо оријентишем. Принуђен сам да се обратим за помоћ једној старијој госпођи. Захваљујући њеној љубазној сусретљивости, лако сам „од аутомата“ купио возну карту и на правом перону ушао у прави воз (S-Bahn) за град Франкфурт. По њеном језику и изговору, сместа сам приметио да је странкиња. Испоставило се да је Румунка, да је у Немачку дошла пре тридесетак година, да ради на франкфуртском аеродрому, да јој блиски рођаци живе у Румунији. С времена на време, каже, шаље им понешто новца („тамо се тешко живи, беда је велика, мада има и јако богатих, који су такви постали преко ноћи“). Захвална је Немачкој што ју је примила и дала јој посао од којег може да живи. Ипак, овде није могућно друкчије него да заувек останеш странац, вели гласом у којем се, тада, могло осетити нешто горко, и у том горком нешто тугаљиво.

Једна од толиких источноевропских судбина.

Када сам сишао са S-Bahn-a, захвално сам јој махнуо руком. Пре тога, рекла ми је, односно пожелела (током вожње сам јој објаснио да сам дошао „у научне сврхе“): „Alles Gute. Und viel Erfolg!“ Продужила је за Офенбах, у којем, рече, „има пуно Срба“.

По детаљним упутствима госпође Болендер, која су ми у Београд благовремено послата електронском поштом, лако налазим Бетовенову улицу и, исто тако лако, гостинску кућу овдашњег Универзитета на броју 36. Кључеве од свога стана на трећем спрату добијам од једног млађег Бразилца, г. Diniz-a, код кога су за мене били остављени. Његова предусретљивост и љубазност сасвим добро надомешћују грдне тешкоће које има с немачким језиком.

Око 21,30, потпуно неочекивано, звони телефон. Уверен да је нека грешка, ипак дижем слушалицу. Није грешка. Јавља се госпођа Ингеборг Маус, професорка политичких наука на универзитету „Јохан Волфганг Гете“; жели да зна да ли сам добро допутовао, да ли сам задовољан станом, да ли ми је било шта потребно, изражава – на начин заиста искрен и неусиљен – задовољство што сам ту, жели ми добродошлицу. Предлаже сусрет у уторак, 6. јуна. Са задовољством прихватам.

Најзад се препуштам сну. Он ми, пак, не долази на очи брзо и лако.

  1. 6. 2000.

Леп, топао дан, баш као и јучерашњи. Одлазим до парка „Grüneburg“, који је десетак минута (пешице) удаљен од „моје“ улице.

… Толики простор, толика ширина, чини чудан – и преко потребан – контраст франкфуртским вишеспратницама и торњевима, сасвим америчким. Изгледа да је Франкфурт, где се зграде банака могу видети, тако рећи, на сваком кораку, најамеричкији, најамериканизованији, од свих немачких градова. Па ипак, не бих могао да с пуним уверењем кажем да је он пример за оно што је својевремено (чини ми се, тј. ако ме сећање не вара) А. Мичерлих назвао „Die Unwirtlichkeit unserer Städte“ (наслов једне његове књиге).

У „Grüneburg“-у не остајем дуго. Враћам се у стан. Полази ми за руком да осећај досаде – а досаду је Хајдегер филозофски тематизовао – и вишак времена отклоним, односно попуним, читањем јуче купљеног FAZ-a. На првоj страници извештај о уручивању Карлове награде у Ахену Билу Клинтону, можда најнедостојнијем њеном носиоцу. Награда му се додељује, тако гласи цитирано образложење, „као захвалност Европљана америчком народу за изградњу демократије и благостања“! Ништа на овом свету не звучи тако високопарно и празно као речи којима се образлажу награде, ордење, почасти и сл.

Награђени је узвратио, баш пред Европејцима који су га наградили, да Европа није само одређено место у свету, него и идеја. Па је још додао да људи сада настоје да подигну „нову Европу на Старом континенту“. Колико ли је само ова плитка и банална метафора морала коштати полупесничког домишљања каквог вашингтонског чиновника из сенке, коме је било поверено да срочи Клинтонов ахенски „говор захвалности“?!

Ваља се запитати и који су то Европљани изразили захвалност америчком народу, итд. Да ли сви, од Атлантика до Урала и од Балтика до Средоземног мора, како је Европљане и Европу видео онај најевропскији француски Генерал? Или само они са европског Запада? Свакако, само ови други. Дакле, ипак не сви Европљани, како је, иначе, у образложењу речено. А где су, онда, остали Европљани? Или они, можебити, и нису прави Европљани, него полу-Европљани, још-неЕвропљани, за-сада-не-Европљани, неевропски Европљани? Можда су то они који настањују Европу као одређено место у свету (како рече Били), али који још нису прожети идејом Европе, који ка тој идеји иду путем такозване транзиције.

Што се Балкана тиче – а на њему је, на његовом југу, први пут, повесно и духовно, засијала идеја Европе – Били је из Ахена поручио да (дословно наводим) „Балкан треба дебалканизовати“. Како? Тако што ће се (опет дословно наводим) „створити један магнет“ који ће људе скупити. Шта је и где је тај магнет, о томе се даде нагађати. Мислило се, изгледа, на Пакт стабилности.

Најновији корак одлазећег америчког председника (ово „одлазећег“ нарочито воли да подвуче београдска „Политика“, као да ће „долазећи“, када дође, тобоже бити бољи за оне у чију се службу, псећи одану, безочно ставио „најстарији дневни лист на Балкану“, свесно се претворивши у билтен, тако рећи у зидне новине једне до две партије), примаоца ове европске награде, задаје велику главобољу баш онима који су му је доделили. Били, наиме, има намеру (одлуку још није донео) да изгради нешто слично Регановом „Рату звезда“, неки одбрамбени ракетни систем кадар да предупреди и онеспособи ракете што би их на Америку, његову земљу, могле послати такве силе као што су Ирак или Северна Кореја, или можда нека друга „нитковска држава“ (Немци за то имају израз: Schurkenstaat).

Пред вече телефонирао проф. Висеру у Вормс. Радује се мом доласку у Немачку и, уопште, што сам му се јавио. Сутра мора поново на клинику ради неког испитивања. Предлаже скорашње виђење у Вормсу, али када, обавестиће ме чим стигне.

  1. 6. 2000.

Изјутра одлазим у тзв. Универзитетски торањ (Uni-Turm) код госпође Болендер, којој сам у последње време из Београда често досађивао. Необично симпатична и сусретљива млађа жена, која је секретарица Одсека политичких наука (FB 3). Извињавам се због београдског узнемиравања, и мени непријатног. Ништа не мари, каже, није то било никакво узнемиравање. Добијам од ње љубазне одговоре на неколико својих питања. Бележи питања на која не може одмах да одговори, али их неће оставити неодговореним. Бићу обавештен колико сутра. Са захвалношћу се опраштам од госпође Болендер, чија љубазност заслужује

поштовање. У њој нема ничега од чиновничке крутости и хладноће, каткад и осионости. Све је код ње супротно томе.

  1. 6. 2000.

Сусрет са Дирком Мартином, млађим човеком (36) који је овде на социологији. Њега је проф. И. Маус замолила да ми, ових првих дана у Франкфурту, буде на располагању, „да ми се нађе“. Већ при првом упознавању и руковању стичем о њему крајње повољан утисак. Просто није могућно а да се с њим одмах не успостави присан однос.

По мојој жељи, Дирк ми најпре показује неколико добрих књижара у близини Универзитета. Прва од њих је књижара „Карл Маркс“ у Јорданској улици 13. Њен је назив опстао упркос свим менама и турбуленцијама повезаним, овако или онако, с именом Карла Маркса. Кажем Дирку да је то знак зрелости, мада спољашњи, једне духовне културе која не жели, нити за то има разлога, да прецрта име и дело Карла Маркса. Кажем му, истовремено, да код нас, данас, око Маркса владају мркли мрак и потпуна тишина, што је симптом не само незрелости него и интелектуалне нечеститости. У себи настављам да мислим: нису код нас о Марксу заћутали, истрајно колико и бедно, само негдашњи (виши и нижи) апаратчици Савеза комуниста, који су данас грлати заговорници људских права и демократске политичке културе, него, не мање и не друкчије, и негдашњи заступници праксисовске, поглавито на младом Марксу засноване филозофије и социјалне теорије. При том уопште није јасно да ли се Маркса одричу или стиде, то јест, што излази на исто, да ли се самих себе (додуше, из једног друкчијег времена) одричу или стиде. Није немогућно ни да су, превртљиви и прилагодљиви какви јесу, просто одбацили свога, некада толико величаног и слављеног, свеца-заштитника, избацили из рама ту проблематичну икону и на њено место ставили другу – до прве наредне прилике.

У излогу књижаре „Карл Маркс“ запажам једну сентенцу, истина не Марксову, што би можда приличило имену књижаре, него Малармеову. Написана је на немачком, а на нашем језику гласи: „Крајња сврха света јесте књига.“ (Der Endzweck der Welt ist ein Buch.) Ставивши је у излог, власник ове књижаре (или пак какав довитљиви продавац) дао је Малармеовој сентенци свој смисао и своју меру: ко овде купи неку књигу, приближио се крајњој сврси света или ју је, чак, достигао! Није искључено. Мени се, међутим, чини да је велики песник имао на уму нешто друго.

Књижара „Карл Маркс“ у Франкфурту (Извор)

Осим „Карла Маркса“, Дирк ми показује и препоручује још две књижаре. Нарочито хвали, због добро и прегледно сортираних књига, књижару у оквиру самог Универзитета. Кажем му да је у праву.

Затим ми Дирк Мартин показује Универзитетску библиотеку и библиотеку Одсека. Такође начин коришћења. Ако ми уопште буду биле потребне, будући да сам из Београда понео неке књиге и копије – намера ми је да, не претерујући у томе, ова три месеца у Немачкој посветим припремању (можда и писању) једног или два чланка о позном Фихтеу – предност ће, верујем, имати библиотека Одсека.

Најзад, при умерено лепом времену, Дирк и ја седамо за сто једног оближњег кафеа. Почиње живахан, опуштен, занимљив, по темама крајње  разнолик разговор. Непосредно или посредно сазнајем неке интересaнтне ствари о овом младом и драгом човеку. Радничко порекло. Помиње га и као делимично објашњење за известан застој у научном развоју и на академском путу. Припрема већи рад о Никласу Луману. Метод – критички, разуме се. Ако сам добро схватио његову истраживачку намеру, хтео би да из Луманове верзије системске теорије извуче одн. реконструише њене нормативне садржаје. Каже ми, још, о Луману да веома вешто прикрива трагове и утицаје других социолога. Пре свих, помиње М. Вебера. По његовом уверењу, код Лумана, свакако у прерушеној терминологији, има доста Вебера. Као и неких других социолога, рецимо Диркема.

У делу разговора посвећеног Луману, заправо ћаскања уз капучино, моја се улога највећма своди на пажљиво слушање. Дирку отворено признајем да за Лумана немам занимања, да сам понешто од њега површно читао, да ме запањује његова огромна, чак претерана, продукција (користим при том немачку реч „Vielschreiberei“), да ми је тај америчко-функционалистички начин социолошког мишљења прилично туђ. Помињем му, као curiosum, да сам средином осамдесетих година Лумана уживо видео, не и чуо, у Атини, на Међународном конгресу удружења за социјалну и правну филозофију.

Није ми било потребно превише времена да увидим и искусим како на овдашњем универзитету, у интелектуалним круговима, дух левице не само да није нестао него се, напротив, негује и одржава. И по ономе шта ми и како ми Дирк говори, сасвим јасно видим да је посреди промишљена, мудра и одмерена левица, далеко од задртости, догматизма и антидемократичности. Она је далеко и од авангардне заслепљености. Модерна је и слободарска. На срцу јој лежи свет рада и радништва. – Ништа необично што се на лево (левичарско) становиште наи лази у средини која баштини Франкфуртску школу, тј. критичку теорију друштва.

А наша тзв. левица данас? Политичко-интелектуална и људска грдоба. Ништа се боље није могло очекивати од „левице“ која је непосредно настала, без дисконтинуитета, из комунистичке партије. Да би се ствар показала у свој својој беди и нитковлуку, наша левица је – какав призор! – навукла на главу патриотски шлем и саму себе, на рушевинама које је сама изазвала, прогласила за шампиона родољубља, док су сви други за њу, ни мање ни више, страни плаћеници и издајници.

У разговору, Дирк и ја дотичемо разне теме. Једна од неизбежних је прошлогодишње бомбардовање наше земље од стране НАТО-а. Без икакве дилеме или резерве, Дирк осуђује бомбардовање, не налази за тај „варварски чин“ – то је био мој израз с којим се он сложио – ни један једини аргумент, чак ни прагматично-политички. Запажам његову сасвим добру обавештеност о нашој ситуацији. То радује.

Не остављам незабележеним још један моменат из нашег, сада већ зацело пријатељског ћаскања. Реч је о јеврејској димензији новије немачке културе, књижевности, науке и филозофије. Дирк истиче особен начин одношења Јевреја према феноменима, нешто што је толико самосвојно за њих. Међу многима, као да с особеном симпатијом, па чак и, у том тренутку, нарочитом бојом свога гласа, издваја В. Бењамина. С тим се није тешко сложити.

Опраштам се од Дирка Мартина у истом тренутку у којем се први пут непосредно сусрећем и упознајем са госпођом проф. Ингеборг Маус. Она је мој (формални) домаћин током наредна три месеца боравка у Немачкој, у Франкфурту. Са госпођом Маус сам у преписци већ девет година – од 1991, када је, на мој предлог, одржан српско-немачки научни скуп на Правном факултету у Београду  с темом – формулација је моја – „Правна држава – порекло и будућност једне идеје“. Скуп је одржан поводом стопедесетгодишњице тог факултета, а суорганизатор је био Гетеов институт у Београду. Било је предвиђено да и госпођа Маус буде један од учесника са немачке стране – позив је била прихватила – али ју је изненадна болест у томе спречила (уместо ње, али по њеној препоруци, дошао је проф. Ерхард Денингер).

Разговор започињемо подсећањем на то време и тај симпозијум, тј. на околност да се, ето, у неку руку знамо, но не и познајемо, безмало десет година. Тај разговор, тек овлаш започет у њеној професорској соби на 25. спрату Торња, настављамо у једном необично пријатном италијанском ресторану који се налази сасвим близу Торња, на тргу (за филозофе значајног) карактеристичног имена – Адорнов трг. (Назив трга је на уличној табли исписан пуним именом: Theodor Wiesengrund Adorno-Platz.) Водимо га, уз изврсно послужење (риба, вино, слаткиш од сладоледа), између две наставне обавезе проф. Маус. Записујући ове речи у мој „Франкфуртски дневник“ (мисао да би га требало уредно водити пала ми је на ум још у Београду, неколико дана пре одласка за Франкфурт), могу са задовољством да кажем да између госпође Маус и мене није било никакве разлике или размимоилажења ни у једној ствари коју смо током овог првог разговора поменули. То понајвише важи за њену осуду официјелне немачке политике у растурању Југославије (више пута помиње прерано и неодговорно признање Хрватске), за скоро тромесечно бомбардовање Југославије итд. Када вам о тако крупним питањима, у чијем просуђивању ми Срби и дан-данас пролазимо сасвим рђаво, залепљени за црну страну црно-белог сликања ствари, неко говори из срца, при том са јасно промишљеним и више него чврстим аргументима, не преостаје ништа друго него пажљиво слушање и интимно одобравање без, сувишних, речи. Чиним тако.

Госпођи Маус је познат мој кратак полемички текст о Хабермасу који хамбуршко „Време“ („из просторних разлога“!) није желело да објави, исто као ни сличан текст мога пријатеља Драгана Стојановића. Она ме је својевремено замолила за немачку верзију тога текста, с намером да се заложи за његово објављивање у једном овдашњем студентском листу. Разуме се, питам је да ли је то већ пропало или још није. Није још. Видећемо. Мада, руку на срце, то више нема неког значаја. Осим документарног, можда.

Што се тог мог текста тиче, госпођа Маус се о њему повољно изражава. Сматра да је Хабермасова позиција слаба, али и, с обзиром на његово, у теорији доследно спроведено, раздвајање права и морала, зачуђујућа. У тој ствари, Хабермас није био у складу са својим сопственим становиштем.

  1. 6. 2000.

У антикварници „Карл Маркс“ купио књигу, врло повољно, у којој је објављена преписка између двојице великана са десне стране интелектуалне и политичке сцене овог века, Ернста Јингера и Карла Шмита. Преко 800 страница текста. Од пре неколико година, мене особито привлачи, чак сваким даном све више, ова врста (филозофске) литературе. Преписке, дневници и сл. Ако буде било среће, намеран сам да се томе, у догледно време, интензивно посветим, па можда и напишем нешто о тој – како сам је назвао – епистоларној филозофији. Иако несумњиво претерујем, ипак морам да изразим своје уверење, подупрто немалим искуством читања филозофских преписки, да се у таквој врсти филозофске литературе често може наћи више аутентичне, из врела живота и дубине непоновљиве субјективности рођене филозофије неголи у ученим филозофским расправама писаним по свим методским правилима и намењеним ужој филозофској јавности.

Изглед дневника у штампаној верзији Српског књижевног листа

Вест у јучерашњим „Süddeutsche Zeitung“, које су ми данас дошле до руку: У ноћи између недеље и понедељка (4-5 јун), непосредно пре свога деведесетог рођендана, умрла је Жана Херш. У краткој новинској белешци неколико података о њој. Године 1932. отишла је у Хајделберг код Јасперса и, поред Хане Арент, постала његова најчувенија ученица. Године 1956. била је једна од првих жена које су добиле универзитетску професуру у Швајцарској. Сећам се да сам негде прочитао неки њен текст, снажно обојен јасперсовском филозофијом егзистенције. Занимљиво је имати у виду да су Јасперсу, људски и филозофски, остале верне две филозофкиње јеврејског порекла – Х. Арент и Ж. Херш. Не напослетку, то је, по свој прилици, повезано и са Јасперсовим честитим држањем током нацистичке владавине, као и с његовим моралним корифејством после Другог светског рата.

  1. 6. 2000.

Код проф. Висера у Вормсу. Први сусрет после дугих – и каквих! – девет година. Обојица смо се приметно променили. На његовој левој руци запажам завој – доказ и знак лекарског третмана којем се у последње време све чешће подвргава због разних тегоба.

Као и у свим ранијим приликама, осећам искрену срдачност. Седимо у његовој кући, чија је адреса (Lutherring 29) знана широм света, и разговарамо о најразличитијим „темама“, не само филозофским – о овим, заправо, понајмање. Разговор се упорно враћа на Србију. Примећујем да је одлично обавештен о нашим приликама. Примећујем, исто тако, да је та обавештеност последица нарочитог, чак би се могло рећи снажног, занимања за Србију. Више пута поставља питање: „Како се Србији може помоћи?“ Узвраћам овако: Србији се може помоћи сасвим лако: укидањем свих санкција, одмах и сада. Живот ће се онда брзо нормализовати, отпашће изговори домаћих злотвора, чија се политичка улога свела на надзирање и чување затвора у који је земља претворена, па ће, као последица враћања живота у његово природно лежиште, отпасти и сви ти наши политичари – лажни патриоти. Знам, кажем, да све ово звучи нереално и утопистички, али да је управо то, верујем, једино право и ефикасно (раз)решење. Додајем да демократски преокрет у Србији мора бити дело њених грађана, а не нешто споља наметнуто или накалемљено. Силазак са сцене – мирним путем, на изборима – тренутне олигархије, те паклене и безобзирне коалиције, услов је sine qua non нашег опстанка. Итд.

После изврсног ручка, који је припремила госпођа Висер, Рихард и ја одлазимо у кратку шетњу до оближње катедрале у Вормсу. Овога пута не жели да ми покаже ту катедралу, коју сам већ раније видео, него споменик једном немачком лиричару, Николаусу Гецу (Götz), подигнутом пре три године у парку поред катедрале. Као свештеник (по очевој жељи, који је такође био свештеник у Вормсу), лирику је објављивао анонимно, стрепећи од претпостављених. Висер каже да је Гец највећи и најзначајнији „Безимени“ немачког лирског песништва. И додаје: „Занимање за лирику данас је у Немачкој потпуно нестало.“ Верујем му. Себи у браду кажем: нестало је свугде. Јер, размађијани свет технике не може бити и свет лирике.

  1. 6. 2000.

Најзад почео да читам о Фихтеу. Чиним то ради поновног уживљавања у његов мисаони свет у који сам први пут ушао средином седамдесетих година, почињући рад на докторској тези о раном Фихтеу. Као и у оно време, поново ми је у рукама књижица Вилхелма Вајшедела о подвојености или расцепу у Фихтеовом мишљењу, у ствари његов говор одржан 19. маја у Берлину поводом двестагодишњице Фихтеовог рођења. А у рукама ми је по други пут стога што верујем да ће ме управо та књижица, брзо и успешно, још једном одвести до самог језгра Фихтеове филозофије. Тада ће ми бити лакше да се упустим у темељитије студирање позног Фихтеа, при чему се моја тежња превасходно усредсређује на његова предавања из 1813. позната као „Учење о држави или о односу прадржаве према царству ума“. Понео сам са собом сопствени примерак (издање Ф. Мајнера из 1922), који већ одраније носи на себи ожиљке мојих графитних насртаја на текст, а ускоро ће их, вероватно, бити још.

  1. 6. 2000.

Библиотеку Одсека политичких наука, коју ми је пре кратког времена показао Дирк Мартин, пажљиво прегледао. Тачније: један њен део. Запажам да, по књигама и ауторима који се у њој налазе, увелико превазилази границе политикологије и социологије. Доказ: Сабрана Ничеова дела, Хусерл, Карл Левит, Дилтај, Бењамин итд.

На једној полици, где је углавном „Schmittiana“, налазим Ноакову монографију о Карлу Шмиту. Донекле имајући на уму критичку рецензију те књиге коју је својевремено објавила госпођа Маус, узимам у руке Ноака и, стојећи, читам странице посвећене Шмитовом првом и другом браку. Чиним то с малим предумишљајем, знајући, наиме, да је, оба пута, Карл Шмит био ожењен Српкињама.

Прво Павлом Доротић, а затим Душком Тодоровић (1900-1950), с којом је имао ћерку Аниму (рођену 1931). Оно што се овде каже о првој Шмитовој жени, сасвим је неповољно. Чини се: с разлогом. За узврат, о Душки Тодоровић све повољно. С пуним правом, изгледа. О њој се каже да је дошла у Бон на студије и ту се определила за великог научника Карла Шмита. Била му је при руци када је са српског требало превести неке документе приликом развода Шмитовог првог брака. Дом Шмитових је, првенствено захваљујући њој, био на добром гласу. Каже се и ово: да је била позната са своје сјајне балканске кухиње, која је Шмиту пријала. Али се каже, односно претпоставља, и ово: да је госпођа Душка, почетком тридесетих година, подстакла Шмита на неке антисемитске изјаве (!?). Истина, аутор одмах додаје да тај импулс није био неопходан, јер је та врста ресантимана код Шмита постојала и раније. Ако је тако, чему онда уопште инсинуација о Душкином (наводном) антисемитизму, макар и као претпоставка? Можда у том контексту нешто значи време објављивања Ноакове књиге (1992).

За жаљење је што нема никаквих података о пореклу (родитељима, месту рођења и сл.) Душке Тодоровић, Шмитове Српкиње. Мада то не може имати неког нарочитог значаја, било би, ипак, занимљиво истражити њено порекло и, уопште, српски амбијент из којег је отишла у Немачку. Али, ко би то могао (и хтео) да уради?! Не сумњам, међутим, да би резултате таквог истраживања објавио Пит Томисен у својој „Schmittiana“.

  1. 6. 2000.

Симптоматичан јутарњи метеоролошки извештај на Другом програму немачке телевизије: на мапи Европе, када је реч о нама и о нашој околини, назначени су: Беч, Будимпешта, Софија, Тирана, а ни један једини град из новостворених патуљастих држава бивше Југославије! Да ли је то сасвим случајно?

  1. 6. 2000.

Белешка у „Frankfurter Rundschau“ од јуче, коју сам данас прочитао: 12. јуна умро је Валтер Шулц (рођ. 1912). Одлазак, у позним годинама, још једног значајног имена савремене немачке филозофије. Својевремено је, када се појавила (1972), његова обимна књига „Филозофија у измењеном свету“ побудила знатну пажњу. Имао сам је у рукама (мада не и истински читао) захваљујући Михаилу Ђурићу који ме је на њу, и на Шулца уопште, упутио. У својој личној библиотеци имам Шулцову књижицу „Ум и слобода“, посвећену Фихтеу, коју сам брижљиво прочитао.

На крају белешке о В. Шулцу, аутор (Еберхард Деринг) каже: „Самом Шулцу је увек било јасно да измењени свет не само да изазива различите интерпретације него да је из њих и произишао.“ А на њеном почетку помиње важне датуме Шулцове филозофске каријере: докторирао 1944. код Гадамера, хабилитован 1950. такође код Гадамера, од 1955 – 1978. редовни професор у Тибингену.

Неспорни Нестор данашње немачке филозофије, стогодишњи Ханс-Георг Гадамер, испратио је још једног свог ученика.

  1. 6. 2000.

Из Кила допутовао Томас Мертенс, мој стари холандски пријатељ, однедавно професор филозофије права на универзитету у Нејмехену. Био је седам дана у Килу код Р. Алексија (о коме има најповољније мишљење) и сада је дошао у Франкфурт с искључивом намером да се сретне са мном. Радује ме овај сусрет. Пре три године, Томас је био у Београду и учествовао на симпозијуму о Кантовим „Метафизичким принципима учења о праву“ (поводом двестагодишњице од њиховог првог објављивања). Током прошлогодишњег бомбардовања наше земље, сâм је превео на холандски немачку верзију мога полемичког написа о Хабермасовом ставу према бомбардовању и потрудио се да буде објављена у једним холандским новинама. Осим тога, Томас је у Холандији, такође током бомбардовања, објавио сопствени текст против те „хуманитарне интервенције“, због којег су му, каже ми сада, многи замерали, чак и његови пријатељи. – Из Кила ми је донео један сепарат Стенлија Паулсона и пренео његове срдачне поздраве и честитке поводом мојих превода Келзена. Паулсон, кога лично не познајем, професор је права и филозофије на вашингтонском универзитету и човек који интензивно преводи Келзена и о њему пише. (О мом „келзеновском ангажману“ обавестио га је управо Томас.)

*****

  1. 9. 2000 (у Београду, по повратку из Франкфурта)

Никада раније нисам водио дневник. Штавише, био сам уверен да се иза оваквог жанра крије неподношљив егоизам, можда и својеврсни нарцизам. Нисам сигуран да је то уверење код мене сасвим ишчезло, али је, свакако, ослабило до оне тачке на којој је постало могућно да се и сâм, мада у једној одређеној и сасвим изузетној прилици, латим писања дневника. Морам признати да је то писање наталожило у мени необично (и раније, дакако, непознато) искуство. Дневник је, наиме, изражајни облик непоновљивог животног тренутка, kairos-a. Он се рађа и наставља да живи захваљујући особеној поетици тренутка. Он је у служби тренутног погледа, запажања, осећања, тренутне мисли, оцене или реминисценције. Чак и кад је неподношљиво расплинут и опширан, дневник остаје веран тренутку. У магновењу су његов дах и дух. А будући да се наш живот живи (или не живи!) из тренутка у тренутак, из дана у дан (све до оног судњег), произлази да је дневник најнепосредније повезан са самим ритмом наше егзистенције. Он је духовна ритмика нашега свакодневног бивствовања.

Тим запажањем, тим искуством, окончавам овај Франкфуртски дневник, стављам тачку на њега и препуштам га мировању у једној фиоци.

Објављено са дозволом редакције Српског књижевног листа.

Опрема: Стање ствари

(Српски књижевни лист, децембар 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:

2 replies

  1. Dosada, koju je Hajdeger tematizirao, je zapravo ono osecanje u kojem covek dozivljava prazninu smrti.To ce se pokazati, narocito, ako nauka jednog dana pronadje nacin da covek bude besmrtan, tada ce dosada postati temeljni covekov fenomen, nesto najblize smrti, ispraznjenost u sebi i van sebe, prazno vreme, ne-dogadjanje koje coveka pritiska u sebe da pokrene dogadjanje iz sebe, ali u njemu je praznina dosade.Ljudi nece umirati, ali ce se ubijati od dosade!

    Свиђа ми се

  2. Обрадовао ме је овај изузетно леп текст-дневник као и начин и ниво комуникације које је аутор имао са немачким интелектуалцима. После страховитог пада кога је у прошлом веку доживео, немачки народ се из пепела дигао и изградио демократску отворену и цењену државу у коју хрле милиони миграната, гда већ живе и милиони Југословена.

    Вође српског народа су успели супротно. Створили су једну малу аутократску државу посвађану са целим светом, из које најспособнији људи масовно одлазе. Те вође су себе дуго представљале као српску левицу о којој Данило Баста, у свом дневнику писаном још год 2000, каже :

    “А наша тзв. левица данас? Политичко-интелектуална и људска грдоба. Ништа се боље није могло очекивати од „левице“ која је непосредно настала, без дисконтинуитета, из комунистичке партије. Да би се ствар показала у свој својој беди и нитковлуку, наша левица је – какав призор! – навукла на главу патриотски шлем и саму себе, на рушевинама које је сама изазвала, прогласила за шампиона родољубља, док су сви други за њу, ни мање ни више, страни плаћеници и издајници.”

    Не пуштајући из руку КАСУ СРБИЈЕ и вадећи из ње кад и колико јој се хоће, та “тзв левица” је врло присутна и данас, има је и на СС. Стотине хиљада грађана који протествују по градовима Србије, за њу су “страни плаћеници” и “издајници”. Тужно је и срамно да се и патријарх СПЦ залепио уз деспота, не поменувши универзитетске апеле и не нашавши ниједну пристојну реч за грађане на улици.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s