Милош Милојевић: Миле на мрачној страни или Како је Додик уместо српске демократије изабрао Вучићеву аутократију

Шта год да Вучићу падне на памет у вези са КиМ (а Бог нам је сведок да му баш свашта пада на памет) – Милету Додику се свиђа баш то, само још горе

Милорад Додик и Александар Вучић (Фото: Бета)

Недавно је у Републици Српској званично обнародован почетак изборне кампање. До избора, по неписаним правилима, једни ће бити погани издајници а друге врле патриоте, први лопови који за Бога не знају а други неокаљане поштењачине.

Изгледа да за тренутно политичко руководство Републике Српске, на челу са Милорадом Додиком и СНСД-ом, ствари не стоје идеално. Додик очито са нервозом гледа како ће се ствари развијати – како и не би када се по Бањалуци вијају демонстранти на чијем челу је неко кога би, у политикантском егзибиционизму, евентуално могао да победи Александар Вучић. И нико други. И то са тесном разликом.

Можда опрхван бригама које подстичу тобоже промућурни аналитичари који би наранџасту боју соросовске револуције видели и у филмовима пројектованим у Ђенкином биоскопу, Додик се по свој прилици узда у неки београдски миг, медијски привлачну донацију или можда благовремену предизборну посету на високом нивоу којима би се евентуално узео неки глас. И обавезно послала необавезујућа порука како Срби западно од Дрине никада неће бити остављени и заборављени. Стога, не изненађује серија Додикових изјава у предкампањско време којима најотвореније подилази аутократском режиму Александра Вучића – од оних обезличених које су на фону Вучићеве „косовске политике“ до оних сасвим конкретних којима се осуђују зли мангупи који умањују Вучићеву снагу.

У најкраћем: шта год да Вучићу падне на памет у вези са КиМ (а Бог нам је сведок да му баш свашта пада на памет) – Милету Додику се свиђа баш то, само још горе. Слично као идеје о разграничењу Ивице Дачића и Додикове косовске опаске имају своју предисторију. У малигну фазу оне су ушле у прошлогодишњем интервјуу немачком Дојче велеу (о чему је писао С. Антонић), пошто је то временски коинцидирало са првим вестима из западних гласила да београдски политички естаблишмент разматра поделу државне територије.

Сергеј Лавров и Милорад Додик недавно у Бањалуци (Фото: АП)

Додик је том приликом разделио Косово и Метохију тако да северни део припадне Србији а да остатак буде самостална држава (осим тога, Србији је припојио и Републику Српску, која би се одвојила од БиХ). Убрзо је, јануара 2018, Додик објавио да ће замолити Вучића да питање Републике Српске не одваја од питања Косова (да је реч о суманутој замисли писано је овде).

Серија изјава постала је гушћа, што је вероватно повезано и са интензивирањем „косовске политике“ у Београду и са изборном годином у Српској. У интервјуу за ТВ Телеграф он је поновио: „Наш став је да то [косовско] питање не треба одвајати од питања статуса Републике Српске.“ Подвукао је у вучићевском стилу да се „већина Срба помирила са тим да је то коначно и завршено и да ће само једног дана верификација Косова бити извршена“. Поентира да је због огромних притисака Запада дошло до расформирања структура српске власти на северу КиМ и да је Вучић ипак то питање вратио на дневни ред.

Застанимо на трен: укидање тих институција није било последица силеџијски спроведене политичке воље, но су се оне нечујно раствориле, као шећер у топлој води. Вучић у томе, да се наслутити, није имао ни најмању улогу.

Потом је у августу, како је пренео Танјуг, оглушујући се о стару народну – ћутање је злато – наставио у истом духу. У изјави где су измешане сувисле оцене и празна тлапња истакао је да је „позиција Србије данас далеко јача и моћнија захваљујући Александру Вучићу“ и наглашава да „верује у оно што председник Вучић и његов тим раде“.

Милорад Додик (Фото: A. Васиљевић)

Од начелне уверености у Вучићев државнички инстинкт до климоглаве подршке наговештају било које нове Вучићеве замисли није требало да прође пуно времена. У августу је Додик рекао како Србија треба да тражи север Косова и да не би могла да поднесе укључење Албанаца у државни организам, као и да морамо, дакако протестантски, бити хладнокрвно рационални (Блиц). На крају готово да се придружио хору вучићевских квазианалитичара и маснокопитарских полуинтелектуалаца: Косово је давно изгубљено а Вучић је успео да то питање врати на централно место како би заштитио и Србе на Косову али и државу Србију (РТВ).

У интервјуу Танјугу, такође у другој половини августа, поручио је да ће „Србија успети да заштити своје интересе уколико се Вучић одржи као државник“ и да је најбоље да се разграничимо са другим народима а то што опозиција критикује ту Вучићеву идеју (када су посреди косовски Албанци) Додик је објаснио свеопштим урушавањем ауторитета. Да се брине за Вучићеву снагу, кога урушавају од Дечана до ко зна где, Додик је поновио и почетком септембра: „Мислим да сви раде заједно, западњаци и Албанци и када ту додате део Срба, онда се види колико се Вучићева снага умањује“, поручио је забринуто на РТС-у.

Укратко, Додик дува у старе дипле. Он прво спомиње да би Срби требало да се одвоје од БиХ као косовски Албанци из Србије, уз напомену да међународна заједница не може да има двоструке аршине (а што да не може?); затим говори да би председник Србије требао да питање РС веже за решење питања Косова, али не каже да би то морао да учини нити да је спреман да сам прихвати ризик сецесије уколико се деси заокруживање државности косовских Арбанаса; и на крају Додик безобално подржава све што Вучић каже и што би могао да каже, без трунке критичке задршке, и без свести да Вучић, ето, може да лоше спава и да то јутро не буде онаква државничка громада каква обично јесте.

Додик се тако својим опаскама креће по луку од спремности да жртвује интересе дела српства за други део српства (Косово за Српску) – што је нечасно, пакосно, покварено и гадно али ипак има неки смисао артикулисане политичке трговине – до жртвовања интереса дела српства зарад стицања политичке подршке од тренутно владајуће београдске врхушке, како би последично повећао шансу за властити политички опстанак.

Милорад Додик и Владимир Путин (Фото: АП)

„Он је политичар који ће урадити све да остане на власти“, оценио је Додика француски истраживач Балкана Лоик Трегурес. „Додикизам“ је изразито реактивно политичко опредељење – пружање отпора дерогацији уставних овлашћења Републике Српске без јасног и стабилног позитивног програма. За ту политику Додик има несумњиву демократску легитимацију. Из става изреченог у интервјуу Барбари Сурк за Њујорк тајмс са почетка године да се наслутити да је свестан те ситуације – „да причам о здравственој заштити и социјалном систему […] нико ме не би слушао. Но када кажем да никада нећу препустити Републику Српску, сви скандирају моје име“.

Опортуно опредељен за српски национализам, Додик се налази на челу изразито демократски утемељеног пројекта – Републике Српске. Та чињеница оставља њене критичаре у позицији да роне горке сузе и да суштински, без хазардерских и/или драматичних потеза, ништа друго ни не могу да ураде.

Други политички пројекат, „косовска политика“ Александра Вучића, лишен је несумњиве демократске легитимације – уосталом да је другачије не би био потуран упакован у шарене фолије лажног патриотизма, тобожње светле европске будућности и медијски спинованог Вучићевог лидерског култа.

Додикова и Вучићева ситуација стога делују фундаментално различите. Зашто онда Додик, наизглед тако драговољно, хоће да се упрегне у Вучићеве аутократске кочије? Краткорочна политичка добит и неки гест мала су накнада за потенцијално несагледиву политичку штету, не само по Српску, но и по самог Додика. Ако се у обзир узме – да у складу са традицијом „великог државника“ Слободана Милошевића – Вучићева аутократија може да се усмери и ка вансрбијанским просторима, односно да се Вучић од локалног аутократе преметне у регионални „фактор стабилности“ по узусу западних неоимперијалних чиновника, Додиково опредељење делује још чудније.

Уосталом, Вучић већ има искуства у сужавању демократских права српског народа у Републици Српској. За туђ рачун, без икаквог оправдања, настојао је да умањи снагу безопасног референдумског изјашњавања.

Милорад Додик и Александар Вучић (Фото: Танјуг/Димитрије Гол)

Но, уколико му пође за руком да изведе развргнуће „косовског чвора“, то ће можда морати да чини и чешће и жешће. „Говоримо да је наравно територијална целовитост каква је сада створена једна вредност, и ја сам то исто рекла када су овде били председници владе БиХ и владе Црне Горе, а то је да морамо бити опрезни да потези на једној територији не доведу до потеза на другим територијама”, рекла је Меркелова.

Није тешко закључити за коју територију, потенцијалном пољу испољавања домино ефекта, Меркелова страхује. Инсистирање или чак обавезивање да српске власти не чине ништа да се права српског народа побољшају (у Црној Гори) или да онемогући да се додатно крње (у Републици Српској) вероватно ће бити део било каквог „коначног косовског решења“.

Да не бисмо морали да се превише напрежемо шта регионална заштита од домино ефекта може да значи помогли су нам западни тумачи неоимперијалне воље. Чарлс Капчан тако у колумни у Њујорк тајмсу бележи: „Српска помоћ би била посебно добродошла како би обесхрабрила Републику Српску […] да тежи разлазу.“ Србија ће, по његовом суду, ако јој се даде мало Косова, бити срећна, кооперативна и тлачитељски настројена према Републици Српској. Едвард Џозеф, вероватно зато што боље познаје локалне прилике, значајно је прецизнији. Он укратко каже да би један од предуслова за постизање договора о косовској трампи морао да буде притисак Србије на Србе из Српске који би довео до тога да „испреговарају дуго ишчекивану фундаменталну реформу којом би Босна коначно постала функционална“.

У овом светлу Додик се показује крајње кратковид. За дневнополитички ћар пружа подршку неком ко ће, колико сутра, учествовати у сужавању демократских права српског народа у региону – у Црној Гори, Републици Српској и било где другде где то буде потребно (можда опет на Косову?). Тиме Додик, парадоксално, можда сече најјачу грану коју уопште може да има – демократско утемељење политике коју спроводи чак и међу онима који га ни у чему другом не подржавају.

Извор: SrbijaDanas.com

Чему се нада у овој рачуници? Изгледа ни до чему другоме, до да остане на власти. Ту и тамо да неки вашарски сецесионистички наговештај. То је пуко трућање без ефекта, осим што подстрекује отровну међународну медијску кампању (овде, овде).

Постдејтонска Босна и Херцеговина је прилично стабилна творевина и у међународном контексту је мање-више неупитна. Она је можда „траљава држава“ но ни у ком случају није „пропала држава“, барем за сада. Степен јавне сигурности, међусобног општења органа власти и партиципације различитих нација у државном устројству указују на стабилно лоше стање. Повремена кочења спадају у домен уобичајених политичких борби и бирократских натезања.

Додик има два начина да, ако заиста жели, овакво стање оштро промени. Један је пут насиља односно неки облик ратне ескалације што је неприхватљиво. Други пут би био дуготрајна, заморна и неизвесна кампања опструкције и бојкота српске политичке класе и широког пасивног отпора друштва. Судећи по међуодносима у српској политичкој класи у РС ни други сценарио није тренутно остварив.

Додику стога – ако жели да аутентично ојача своје позиције – не преостаје ништа друго но да реафирмише демократски принцип на коме, шта год говорили критичари, и он и Република Српска почивају. Не мора да буде опозиционар београдској аутократској врхушки, нити би то требало да буде, али мора да покаже да Српска може да буде пример не само када Србија занемоћа у старању о српским националним интересима, но и када се уруше њене демократске институције. И наравно, мора да покаже солидарност према српском народу на Косову и Метохији, ако ни због чега другог а оно због заједничког искуства остављености и притисака који су трпели од београдских политичких изрода.

Милорад Додик (Извор: zenskikutak.info)

У босанскохерцеговачким приликама мора да покаже не само тврдоглавост – за шта се показао прилично способним – но и бирократску гипкост како би се носио са притисцима који ће неупитно уследити.

На Додикову срећу, и српску жалост, изгледа да се међу опозицијом није појавио политичар способнији од њега да изнесе ове улоге. Додуше, у недавном интервјуу за Балкан инфо, члан Председништва БиХ из Српске Младен Иванић показао је одмерено разумевање прилика које улива поверење. Да косовску ствар истанчаније разуме од Додика може се наслутити из нешто раније изјаве (овде). Међутим, шири састав опозиције толико је антидодиковски острашћен да то изазива страх да могу бити спремни на нечасне компромисе.

Било како било, Српску у будућности чека наставак бирократског дробљења. У тој бици неблагонаклоном међународном фактору вероватно ће се придружити кукавни Београд.

Потребно је не залетати се. Деловати промишљено и на дуге стазе.

Српску сада бране носачи фасцикла. Ко је погодна личност да преузме ову захтевну улогу?

Помозите рад и опстанак Стања ствари

Овде можете унети суму коју желите, с тиме што је минимална уплата 20 евра и то можете помножити бројем којим желите. Ако остане број 1 – онда је то 20 евра укупно.

€20,00

Advertisements


Категорије:Позови М. М. ради колумне

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s