Милана Бабић: Меша Селимовић – двострука парадигма

Оно што га засигурно издваја, и по чему је Селимовић посебна књижевна појава, јесте уграђивање потпуно модерних поступака: психоанализе, егзистенцијализма, камијевски побуњеног човјека у романескну структуру која се бави прошлошћу

Милана Бабић (Фото: ИН4С)

„Србин је славно бити, али и скупо“

Прича о романескном, књижевнокритичком и есејистичком дјелу Меше Селимовића са собом увијек носи повлачење паралеле са ликом и дјелом Иве Андрића. Да ли као усуд двојништва, или потребе да се сваки велики човјек посматра кроз поређење са себи сличним или, можда, заједничка тематика – „мрачна Босна“ и човјек у њој − тешко је одредити.

Селимовић је по много чему јединствена књижевна фигура: до краја непоткупљив, искрен, немилосрдан, и према својим и туђим пороцима, предан свему чему је срцем приступио, велики аналитичар друштва и положаја човјека који се усуђује да промишља свијет око себе… Живећи у времену у којем је слобода мисли била непожељна категорија успио је да своје страхове, бјежања, борбе и поразе претвори у непоновљиву књижевну и животну потрагу за смислом. Иако је провео велики дио свог живота под жигом очевог ауторитета и неправедног убиства брата, Селимовић је, као ријетко ко на простору Балкана, остао свој и проживио живот без компромиса – плативши за то велику цијену. Његови ставови о бошњаштву, српству, идентитету, полтронству, комунистичкој и свакој другој индоктринираности, о власти и љубави, по опсегу и психолошкој изнијансираности стају раме уз раме са свјетским класицима. Након дугогодишње борбе са собом, својим комплексима и ранама, Селимовић је на крају своје рвање са „неурастеничним емоцијама“ претворио у несвакидашње стваралачко излијевање – животну и умјетничку катарзу.

Мешина снага да истраје у свом интелектуалном и књижевном непоткупљеништву једнако је актуелна и данас као и прије толико година уназад. Он је јасно, дубоко и искрено изнио сав антагонизам босанског човјека „умрежњеног и изгубљеног дугогодишњим туђим навикама, необичном историјом, сплетеношћу осјећања припадности и одбачености“.

„ ’Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да  заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отрнгути смо, а нисмо прихваћени…’ Забиљежио сам ту мисао давно, чак и прије него што је Дервиш и смрт написан. Јавила ми се поново откако се у Босни јавила тежња за књижевним попуњавањем историјских и културолошких празнина, као што је тражење историјског континуитета и непронађених историјских токова. Поменуо бих само тражење богумилског коријена у књижевним дјелима, као аутохтоног извора босанског духа, и идеализовање 1878. године, као периода босанског муслиманског јунаштва, што је истина, и народноослободилачких отпора, што није могло да буде.

С том тежњом и под тим идејним знаком написано је посљедњих година неколико књижевних дјела од којих су нека написана веома даровито. То је, међутим, врло чудно, јер богумилство није изворно босанска појава нити се само у Босни задржало, и исто је толико увезена колико и ма која идеологија настала на туђем тлу. Зашто би се интернационална идеологија проглашавала и сматрала искључиво нашом? Она је занимљива као и све што се дешавало на нашем тлу, као и православље, католицизам, ислам, појава сефарда, али никако више. То је затрпавање бола који настаје од повијесног вакуума, али на основу историјских чињеница које је тешко иједним документом потврдити: то је пројицирање бошњаштва и босанског заједништва у прошлост гдје их није било… “

Селимовић је сматрао нужношћу да човјек тежи истини. У традицији Достојевског, под чијим је јаким утицајем цијели живот био, износио је став да је истина категорија која ослобађа, да од ње не треба зазирати. Послије изласка из штампе романа Дервиш и смрт Меша се сусрео са Абдулахом Шкаљићем, тадашњим чланом Улема-меџлиса, оријенталистом, познатим писцем Рјечника турцизама. Шкаљић је искрено био дирнут Мешиним преузимањем одговорности за штампање Рјечника. Њихов разговор је Меша у цјелини унио у своја Сјећања. Шкаљић је, након неколико интелигентних и битних ствари о роману, суптилно ставио само један приговор, на ријеч „отпадник“. Наиме тај термин му је изгледао „незгодно“. Меша је бранио свој став:  ријеч отпадник је тачна и незамјењива. Отпадник је човјек који је промијенио вјеру, конвертит, онај који је узео нову веру, окупаторову. Шкаљић је изнио став по којем са аспекта ислама узимање муслиманске вјере није отпадништво, већ прави пут и вјера. Меша је, упркос томе, остао при свом ставу и ријеч отпадник није промијенио у роману.

Меша Селимовић (Извор: ИН4С)

Оно што код Селимовића буди истинско дивљење јесте храброст коју је овај човјек посједовао – у којој мјери је, у вријеме када је истина била непожељна категорија, био спреман да се бори за истину са собом, тугујући за братом, и са свијетом у којем је живио, у којем је затрпавање истинитих прича постала свакодневица:

„У првим партизанским бројевима ’Фронта слободе’ 1944, објавио сам једну приповијетку и три репортаже о злочинима 13. СС-дивизије над народом мајевачких села, ужаснуте написе о невиђеној суровости наших људи над нашим људима. (У 13. СС-дивизији, која се звала и ’Ханџар дивизија’, само је командни кадар био њемачки), о звјерствима над невиним српским сељацима, углавном женама и дјецом села Вакуп. (Ни данас не схватам да је потребно о злочинима појединих националних група у НОБ-у говорити врло обазриво. Зар истина ма каква да је, не би била кориснија? Зар не би допринијела да се не понови оно што је било?)“

Селимовић се међу првима осмјелио да изнесе и негативне аспекте Вуковог рада. Његова студија „За и против Вука“ и међу данашњим есејима о језику дјелује модерно, свеобухватно, смјело у својим оцјенама: „Мене је интересовао сам проблем, јер нам је језик заиста тврд, сељачки, несавитљив, конкретан, везан за овај свијет, неподобан за ’умозрителне мисли’, а чинило ми се да је на Јовану Хаџићу и осталим Вуковим противницима остало сувише мрља.“

Селимовић се зато враћа византијској реченици. У Дервишу реченице почиње везницима, обогаћује реторским питањима, метафору ставља изнад поређења. Реченица има равнотежу и ритам,  те тензију, набијеност, покушај да се ситуација представи у потпуности, а свијет у својој свеукупности. Паралелизми, парадокси, гноме у којој се појављује сублимирана мисао. Метафизика. Оно што се излаже претендује да представи свевременост − библијски и курански ванвременски стил реченице. Текст Курана као подлога романа и византијска реченица као његово рухо.  Меша је, као и многи његови ликови, показивао отвореност према свим аспектима живота, према свим културама и традицијама.

Површно овлаш гледајући, по амбијенту, Селимовић је у два своја велика романа Дервишу и Тврђави можда и сличан Андрићу. Оно што га засигурно издваја, и по чему је Селимовић посебна књижевна појава, јесте уграђивање потпуно модерних поступака: психоанализе, егзистенцијализма, камијевски побуњеног човјека у романескну структуру која се бави прошлошћу. Писање  представља начин саморазумијевања у свијету у којем је човјек неизвјесност…

Рат је за Мешу мјера за несрећу и поквареност. Ратно искуство постаје аршин којим мјери свијет. Селимовић је био без илузија о животу. Зло по њему има већу покретачку снагу од добра. Ухватити човјека, насликати његове контуре у периоду мира и у периоду рата је нешто чему се Меша непрестано враћао. Сматрао је да је управо рат стање у којем се човјек открива, а не мир.

Селимовић је један је од ријетких који је признавао, и сматрао спасоносним, ослобађајућим, исповиједање свог поријекла. Потрага за породичном историјом – потрага је за собом. Коријен је нешто без чега човјек није потпун. Меша је, као и његов отац, по националном осјећању био Србин: „Моји ближи преци су из Билеће. Отац се родио у Високом, када се породица из Билеће покренула према својим посједима на сјевероистоку Босне. Селимовићи су поријеклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. Наводно је  било девет браће и двојица пређу на ислам, да би штитили једни друге, и од њих су Селимовићи и Овчине. И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и када се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеље да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу.“

Мора се бити искрен па рећи да ово одрицање није било једносмјерно, већ двосмјерно. Они се одрекоше нас па ми њих. Највећи непријатељи често постају дојучерашњи род или пријатељи. Историја свијета јесте историја ратова, братоубилачких. Сада, након посљедњег рата, једино што можемо учинити у правцу који би водио ка разрјешењу јесте – рећи истину, до краја. Без манипулисања. Па тек онда очекивати евентуално помирење и суживот, једни поред других.

А Шта је Меша Селимовић данас?  Двострука парадигма – гдје смо могли бити и гдје нисмо.

(ИН4С, 1. 9. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:,

2 replies

  1. Tekst kratak i sadržajan. Osvešćujući nadasve, i uklanja zavesu zablude u kojoj živimo! I kao što reče u tekstu: Nekadašnje želje da se pomogne rođacima (devet braće Srba i dvojica pređu na islam) polako se pretvarala u crnu mržnju. Tako je to na Balkanu.

    Свиђа ми се

  2. Tekst kratak i sadržajan. Osvešćujući nadasve, i uklanja zavesu zablude u kojoj živimo! I kao što reče u tekstu: Nekadašnje želje da se pomogne rođacima (devet braće Srba i dvojica pređu na islam da bi štitili jedni druge) polako se pretvarala u crnu mržnju. I… odrekoše se jedni drugih u potonjim generacijama kada se zaboraviše te rođačke veze. Kakva istina!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s