Слободан Малдини: Трговина (београдском) територијом

Да ли треба купцу Пољопривредног комбината „Београд“ (ПКБ) препуштати контролу над невероватно великом површином гравитирајуће територије Београду и који су ризици те продаје

Црвено обојена површина газдинстава ПКБ (Фото: Слободан Малдини, лична архива)

У току покушаја разграничења са српском јужном покрајином и позивима за разграничење од Федерације БиХ који долазе из суседне Републике Српске, објављен је тендер за продају имовине Пољопривредног комбината „Београд“ (ПКБ). По почетној цени 104,5 милиона евра инвеститорима је понуђено 16.785 хектара земљишта, али и имовина зависних друштава ПКБ-а. Ова „пословна трансакција“ не би привлачила пажњу да се не ради о предузећу које на територији шире околине Београда газдује на чак  300 квадратних километара, што је у поређењу са површином урбанизоване територије наше престонице од 360 квадратних километара, тек нешто мање од ње. Питање је: да ли треба купцу ПКБ-а препуштати контролу над невероватно великом површином гравитирајуће територије Београду и који су ризици те продаје?

Највећи ризик препуштања стратешки значајне територије страним или домаћим приватним власницима је у неизвесној будућности те територије. Протеклих деценија, сведоци смо процеса тзв. конверзије земљишта, где се оно урбанистичким плановима пренамењује, односном добија нову, комерцијалну намену. Потенцијалном власнику ПКБ-а већ сада је јасно да му се уместо нагомилавања дугова од пољопривредне производње више исплати препродаја или изградња територије. А најбољи „пословни потез“ је конверзија – „преко ноћи“ претварање пољопривредног у скупо градско грађевинско земљиште. Примере сличних „планских“ конверзија – трговине територијом – имали смо у претварању земљишта Београдске луке у стамбено насеље или Београдског жељезничког чвора у чувени арапски Београд на води. Генералним урбанистичким плановима Београд је укидао привредне површине и претварао их у стамбено-пословне и трговачке. На местима некадашњих фабрика и ораница данас ничу комерцијални садржаји: станови и шопинг центри. Зашто би било другачије са територијом ПКБ-а? У ери инвеститорског и коруптивног урбанизма, постоји оправдани страх да ће наредни Генерални урбанистички план „докрајчити“ београдско пољопривредно земљиште и комерцијализовати га за стратешке потребе странаца.

Србија је земља у којој деценијама опада број становника. Сваке године изгубимо један мањи град. Али, заједно са људима, губимо и територије. Процењује се да је више од 300.000 хектара обрадивог земљишта, углавном у Војводини, данас у власништву само неколицине страних и домаћих инвеститора. Они су у процесу такозваног лендгребинга, односно „отимања земље“, купили у бесцење већину најквалитетнијег земљишта у Србији. Данас српско тржиште храном контролишу и експлоатишу хрватске „Идеа“ и „Меркатор“, белгијски „Делез“, а однедавно и немачки „Лидл“. Не би ме изненадило да на свом приватном земљишту у Београду купљеном од ПКБ-а, за своје стратешке планове почне градњу некаквог „Другог Београда“ страна компанија, па чак ни нека са Косова.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Вечерње новости/Crystal Ship, 24. 8 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s