Војислав М. Станојчић: После Вашингтона и Београд признаје самопроглашени црногорски језик

Водећи амерички слависта је нове називе за језике у бившој Југославији објаснио потребом да свака независна држава има и свој језик. Није му пало на памет да се запита да ли постоје амерички, канадски, чилеански, аргентински, бразилски…

Децембра прошле године Уједињени саветодавни комитет за кодификацију језика Конгресне библиотеке у Вашингтону, пошто је закључио да црногорски језик није варијанта српског како се дотле сматрало, доделио је најмлађем међу српским језицима посебан код (CNR), којим је истакао његову посебност. Са стране науке о језику јасно је колико је таква одлука ненаучна, али је и сасвим разумљива и сврсисходна за политику САД у овом делу Европе.

Занимљиво је да су црногорски главари већ и раније у неколико наврата подносили захтев да им се призна ново име за језик којим говоре и којим су говорили и њихови преци, али вашингтонски Уједињени саветодавни комитет, све до сада, није успевао да уочи у чему се црногорски разликује од српског и сваког пута је одбијао тај захтев.

Како је Комитет из Вашингтона дошао до нових научних сазнања тек пошто се Црна Гора средином прошле године учланила у НАТО, можда није неосновано претпоставити да је додељени код, заправо, нека врста награде за послушност Подгорице.

Откако су 2006. године побегли из заједнице са Србијом, потомци предака који су се – уживајући њену заштиту и помоћ – вековима заклињали у братску Русију, почели су све очигледније да окрећу ћурак наопако. Тако су најпре 2014. године – следећи земље Европске уније – и они увели санкције највећој словенској земљи, да би се коначно у јуну прошле године учланили у НАТО и тиме сврстали међу њене изразите непријатеље.

Нешто више светлости о начину размишљања људи из овог вашингтонског Комитета могли би да баце подаци о водећем америчком слависти Роберту Гринбергу, стручњаку и за социолингвистику и језичку политику. Он је 2005. године за књигу „Језик и идентитет на Балкану”, добио награду за најбоље дело са подручја славистике објављено у Сједињеним Америчким Државама (друго издање штампано је 2008). Професор Гринберг се, иначе, посебно бавио језичким питањима на подручју бивше Југославије, проучавајући, пре свега, проблеме национализма и националног идентитета, како у ФНРЈ, тако и после њеног распада.

Роберт Гринберг (Фото: Лична архива/Политика)

У последње време његова интересовања усмерена су на језичку политику четири државе које су настале на тлу некадашње Југославије: Босне и Херцеговине, Македоније, Црне Горе и Србије. Посебно га занима утицај језичких проблема на етничке и политичке напетости, а његова најновија истраживања баве се упоређивањем прилика у Украјини са стањем у Југославији које је претходило ратовима деведесетих година прошлог века.

За нас су посебно чудна и неприхватљива објашњења г. Гринберга о настанку нових језика у државама насталим после пропасти Југославије. „Када се Југославија распала”, пише он, „сваки је народ добио своју независну државу и свој језик… У току ратова рођен је босански језик, што је почело у Аустроугарској… Језик је поставио темеље идентитета нових, независних држава.”

Оваква тумачења могу се разумети ако се чују од политичара који су смислили и остварили пропаст Југославије, али су чудна и промашена када их изговара истакнути амерички слависта да би оправдао своје идеје о самопроглашеним језицима.

Професор Гринберг је нове називе за језике у бившој Југославији објаснио потребом да свака независна држава има и свој језик. Није му пало на памет да се запита да ли постоје амерички, канадски, аустралијски, чилеански, аргентински, бразилски, аустријски, кипарски, јеменски, египатски… и да ли су државе које немају језик назван по своме имену мање независне и легитимне од оних које га имају? Или и он, као што је то већ обичај стручњака сличних њему, сматра да научна истраживања и објашњења „по баби Смиљани” важе само за бившу Југославију и њој сличне земље?

Међутим, ту још није крај. Министарство просвете Србије најавило је ових да ће признавати дипломе самопроглашеног црногорског језика. Ко год да је од наших грађана до сада мислио како му је држава већ довољно дубоко потонула, схватиће колико је његов оптимизам био неоснован.

Advertisements

2 thoughts on “Војислав М. Станојчић: После Вашингтона и Београд признаје самопроглашени црногорски језик”

  1. Мора се признати да је у односу на праксу која код вас Срба постоји – када се ради о црногорскоме језику – аутор донекле коректно срочио текст. Макар тврдио да је он „самопроглашени“! Шта то значи? Да ли неко други нама Црногорцима треба да „прогласи“ језик. Ваљда најбоље ми Црногорци знамо којим језиком говоримо, доста су нам га из Београда „проглашавали“. Не очекујете ваљда да вас питамо о томе! „Спуштавах се ја на ваше уже“… нема више 1918, Југославија, Карађорђевића и Тита. Позз.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s