Горан Комар: Манастир Рождество пресвете Богородице – Потпланина код Херцег Новог

Манастир, посвећен Рождеству Пресвете Богородице, лежао је у херцегновском селу Ратишевини, од турских времена припадајући манастиру Косјерево, мада, током 18. вијека и на прелазу у 19, стајаше као филијали манастирчић Светоуспенског манастира Савина. Разорен је за вријеме рата са Французима почетком 19. вијека. Манастир је, нашом иницијативом, посјетио његово високопреосвештенство г. митрополит Амфилохије последњих дана 2006. године, када је разгледао остатке и дуго се задржао са мјештанима у кући Јова Андрића.

Свети Врачи Козма и Дамјан, Црква свете Тројице

Снажна развојна линија историјског политичког надограђивања овога краја очитује се крупним учешћем Ратишевљана у управним тијелима Топаљске општине при чему се одликовао капетан Вуковој Вуков (Кнежев–Јовановић) у неколика мандата. Ратишевина је, очигледно, у концу 17. вијека, када новском крају прилази одређен број херцеговачких фамилија, постала привлачним мјестом које ће омогућити снажно трговачко, поморско и политичко узрастање долазећих родова међу којима ће се у томе смјеру истаћи Сабљичићи (Сабљице) и Познановићи. Ратишевљански Сабљичићи регрутовали су млетачке официре и подофицире, свештенике и главаре (кнезове), али и поморске капетане и трговце кроз два вијека њихове бокешке историје. Најмање двојица калуђера из овога рода служили су у манастиру Потпланина (Висарион и Иларион).

У селу, на вишем предјелу, према Каменоме, стоји завјетна црква Свети Врачи Козма и Дамјан. Ова је црква вјероватно ограђена у средњем вијеку и од њенога је завјета подизана парохијална црква Свете Тројице.

У селу по старини живе: Деретићи, Рисанчићи, Ћетковићи, Мијаљевићи, Поповићи, Радмани, Радовићи, Лепетићи, Сикимићи, Познановићи, Пиљуровићи, Гојковићи, Сабљичићи (Горње село) и Бачановићи, Черовићи, Томашевићи и Сикимићи (Доње село). Као исчезли род помиње се: Шиндак.

Др Горан Ж. Комар

У Доњем селу леже трагови цркве Свете Варваре која је порушена. Уколико би узели да је тачан податак из млетачке земљишне књиге учињене 1702, године, која представља реплику оне најстарије из 1690. (Корнерове) која укључује цркву Светога Марка, којој нема сигурног трага, тада би у селу у прошлости, свакако у разним периодима, стајало чак пет цркава:

  • Свети Врачи Козма и Дамјан (Радовање)
  • Света Великомученица Варвара (На Шипак)
  • Свети Јеванђелист Марко (Марушица)
  • Рождество Пресвете Богородице (Потпланина)
  • Свете Тројице, парохијална (Потпланина)

Осим тога, у Ратишевини је живо предање о древноме манастиру у којем су стајале калуђерице на опсегу Доњега села, испод брда Градац, покрај Трепетљике, те да су у некоме ратном разарању калуђерице прешле на предио Потпланине. Будући да у дохватљивим исправама нигдје нема сестринства у Мојдежу и Ратишевини, то ће бити да је овдје манастир стајао пуно прије млетачког и савезничког заузимања Новога 1687. године. Говори се, чак о њиховом одласку у Босну, у област Тузле.

У Ратишевини је у освит млетачке управе, врло је могуће, било смјештено сједиште српске епископије, за коју вјерујем да је лежала у манастиру Рождества Пресвете Богородице (Потпланини) те да је у њој сједио епископ Исаија (Лакетић). Према времену у којему се помиње, могуће и епископ Теодосија. Разговјетније него други извори говори о другоме српском епископу у околици града Новога руски путопис Петра Андријевича Толстоја који је под 19. јуном 1698. године забиљежио: “Близу града био сам у православној цркви, гдје сам видио мошти светаца… Код те цркве живи православни митрополит и под његовом влашћу има не мали број епархија у српском народу. Сви Срби говоре словенским језиком и свете службе у цркви служе на словенском језику. У многим мјестима код Срба има много светих икона и књига московског писма и штампе. Недалеко од града Херцег–Новог живи други православни митрополит и овај у српском народу има у својој епархији велики број цркава. Оба ова митрополита поставља благочестиви патријарх српски који је православне вјере и живи у граду Будиму… Поред митрополита Саватија, овдје је дакле стајао још један српски достојанственик. Гдје друго до у Ратишевини? И у документима која је сабрао заслужни Јован Радоњић, помињу се двојица епископа у Новоме. Баш некако у то вријеме. У вези са неуспјелом акцијом которског бискупа Марина Драга у наговарању српских архијереја да ступе на пут Уније, а поводом извјештаја бискупова од 15. јула 1697. године.

Да погледамо што о приликама у Боки под Турцима казују неки стари љетописи које је у Србско–далматинском магазину објавио Герасим Петрановић. Каже се да је 1686. године управу Цркве у Далмацији примио епископ Теодосија, а да је прије њега био епископ Максим који са граматом пећког патријарха, који га именује својим Нaмјесником, пређе из Турске (Херцеговине?) у Горњу Далмацију (стоји: “данашњу Боку Которску”) године 1653., и прими власт над тамошњим предјелом, а с допуштењем млетачке владе. Епископ Теодосија примао је плату од провидура Долфина а по декрету издатом у Херцег-Новоме 13. септембра 1693. године. Љетопис даље каже: “Епископ Исаија Лакетић. Послије смрти Епис. Теодосије, Патријарх Пећки пошље свога Намјесника за Боку Которску с граматом Еп. Исаију године 1695.” Овдје посве јасно стоји да је епископ Исаија послат у Боку. Стоји још, да је он затражио све што је уживао његов предчасник, епископ Теодосија, као и да је епископ Исаија у доба управе провидура Алвизе Моченига, остао ускраћен за потврду повеље коју му је издао провидур Данијел Долфин. Сигурно данас знамо да је овај епископ овдје стајао барем до 1697. године! Љетопис тврди да је тада тражио потврду привилегија. На тај начин састављају се свједочења путописаца и говор млетачких исправа из Бечкога рата.

У часу када је овдје у Боки започет посао на утврђивању границе између Млетачке републике и Отоманске империје, Мојдеж, са Потпланином, остаде у млетачкоме домену. У Ратноме архиву у Бечу чува се цртеж мргина, прегледна мапа новске и рисанске територије који је начинио сам комесар за разграничење Ђовани Гримани, а на којему је уцртано насеље Ratisseuina као агломерат кућа, Moides са одломком Muscosscuich, са којим се источније додирује Planina раздвојена потоком. Предио који је на овом цртежу комесара Гриманија означен као Планина лежи западније и ниже Ратишевине (Горње село) уоквирен двама потоцима (Детаљ цртежа у прилогу).

Црква св. Врачи Козма и Дамјан на предјелу “Радовање“ уз границу са селом Камено. Могуће утемељена у средњем вијеку.

Први писани трагови манастира леже и млетачким земљишним и катастарским књигама, почевши од старе књиге катастра новских земаља коју је дао израдити генерални проведитор Ђ. Корнер 9. октобра 1687., а коју млетачки мјерник Франческо Барбиери доврши 1690. године. Уписан је, у територијалном оквиру Мојдежа. Маркиран је посјед у Суторини и Мељинама. Манастир је уписан путем свога светога братства: “Calogeri Padri“ са тринаест чланова.

Комплетна земљишна књига довршена за владе провидура Ф. Бадоера 1704. године укључује у селу Мојдеж оце калуђере у броју од осам, а у попису власника земље стоји: calogeri di Santa Trinita који посједују земљишта Vinogradina и Versina.

Ваља, свакако, у овај преглед уградити и податке које пружа ова млетачка земљишна књига која укључује цркву са посветом Свима Светима: Terra arativa in grebano della chiesa di Tutti i Santi, loco detto Versine као и земљиште на предјелу Radovagni. Дакле, тамо гдје лежи црква Свети Врачи Козма и Дамјан.

Такође, књига Катастра кућа, дућана и млинова у Мојдежу из 1726–1782. године укључује власнике млинова: Craglievich Jacob: “Calogeri di Moides“; Calogeri R. R.: “Jasa“. Иста књига помиње власнике Milich Drasco, Milich Illia, Gumurovich Nicola, Andrich Sava: “Ottplanine“. Велику важност носи податак из Бадоерове земљишне књиге Херцег – Новог и Рисна из 1704. године која открива припадност цркве Свете Тројице Мојдежу (chiesa di SS Trinita). У вријеме израде млетачких земљишних књига (1690) Ратишевина је имала 165 житеља, од чега 38 бијаше способно за оружје, 49 стараца и жена те 78 дјеце. Земљишна књига довршена 1690. укључује у селу цркву Светога Марка. Међу власницима земље и Sablich Sime Prette. Тако је, поред оца Андрије Стефанова Косијера, овај свештеник из рода Сабљичића најстарији за којега знамо да је стајао у Ратишевини. Поп Филип Сабљичић држао је 1704. године земљишта Dubrava, Prussi Grob, Orasach, а харамбаша Драшко Сабљичић Podvoglie, Ograda, Prasila. Драшко и Иван Сабљичић, баштину уз мргин Ledinach.

Но, поред попа Сима Сабљића, у најстарији млетачки катастик Новога уписан је Prette Gionisca. Mлетачки биљежник управо је овако уписао овога свештеника, и заиста, нама не би било могуће учинити покушај транскрипције овога имена. У Ратишевини су, дакле, до 1690. године живјела двојица свештеника.

Потпланина је, још у 18. вијеку, могуће на прелому вијека, могла постати савинским филијалним манастиром. Тако казује и отац Кирил (Цвјетковић) који је Потпланину обишао са својим игуманом Арсенијем а од њега је свакако дознао о статусу разрушеног манастира. Сигурно је да су све снаге биле управљене ка подизању Савине.

Сачуван је у Млетачком архиву старога новскога Архива један документ који је важан за историју манастира Потпланине. Црква Свете Тројице се помиње као манастир. Један се Мојдежанин који би могао бити у каквоме пословном одношају са потпланинским светим братством, Јаков Краљевић, поменут у читавој серији исправа новскога Архива, бијаше 14. новембра 1712. године подвргнут судскоме процесу због неких повреда калуђера манастира Свете Тројице у Мојдежу. Такође, послије завршетка последњег великог млетачко–турског рата (1715–1718) у којему су Новљани издашно учествовали, помиње се братство Свете Тројице а у вези са притужбама Продана Магазиновића због запречавања току воде преко калуђерскога имања. Ова исправа из 1719. године, помаже, као и претходна, да се оцрта величина земљишног посједа манастира. Занимљиво је да је црква Свете Тројице у то вријеме посједовала земље у Мокринама које је држао Петар Лепетић.

Споменик војводи Сави Анђелићу код цркве Св. Тројице, учеснику битке са Топал пашом 1687. године о којој пјева владика Петар II

О вези два новска манастира говоре и судске исправе двојице потпланинских игумана. Тако дознајемо и о ктитору манастирске Ћелије у Потпланини, калуђеру Исаији (Витомировићу) који је 1725. године оставио све непокретно имање, укључујући и ћелиjу коју је оградио сопственим новцем, манастиру Савини, а наредне године отац Исаија се помиње као калуђер, уз игумана Арсенија Милутинова Калуђеровића. Овај савински игуман управљао је обема манастирима. У вријеме старјешинства оца Исаије овдје је стајао и калуђер Данило (Перовић). Понекада се отац Данило помиње и као “Косјеревац“. Сасвим је, дакле, могуће да су ови оци били везани за манастир Косјерево на Требишњици, а да је, касније, усљед немогућности одржавања манастирчића Савина управљала овим посједом, све до рушења и запуштања зграда на почетку 19. вијека.

Крупан значај за историју манастира у Ратишевини носе исправе из 1726. године. Калуђер Данило Косијерац је уложио жалбу на старјешину манастира Савина због намјере да му одузме земљу, а такође, још пуно одређеније, калуђер Данило Косијер из Подпланине, села Мојдежа, у име игумана манастира Савина Арсенија Аврамовића опозива неки мандат из фебруара 1726. године. Помиње се, дакле, и овдје Потпланина, те игуман Арсеније Калуђеровић, одређено као Аврамовић.

Раздобље старјешинства оца Исаије и оца Арсенија (Аврамовића) долази у вријеме тешког прогона митрополита Стефана (Љубибратића) који је Црквом у Боки и Далмацији управљао између 1716. (0д 1719. митропoлит) до прогона 1722. и практично удаљен 1725–1727. године.

У томе преломном времену, Потпланина већ стоји као филијални манастирчић савински. Но, погледајмо, ко су били свештеници у Мојдежу и Ратишевини у то доба када је Топла настојала на обнови правилне приморске епископије.

У вријеме старјешинства оца Арсенија Савинског, и главарства Јова Сабљичића, у Ратишевини је служио поп Филип Сабљичић. Овај свештеник задобио је неке оранице од сердара Николе Дамјанова Кецојевића уговором о поклону учињеном 1. септембра 1730. године. Када је Јела удовица Мија Мискина из Ратишевине чинила тестаменат у 26. јула 1742. сачинио га је поп Филип парох у Потпланини.

Бијаху и други Сабљичићи ктитори манастира Потпланина. Калуђер Иларион Сабљичић учинио је 26. септембра 1783. изјаву којом половицу брашненог млина у Мојдежу купљену уговором од 14. јула 1754. од Петра и Митра Краљевића из овога села није прибавио на свој рачун, него на рачун манастира Свете Госпође у Савини, па тиме овлашћује манастир на поменуту половицу млина укњижену на његово име. У другој половици 18. вијека, пред пад Венеције, у доба кнеза Јова Сабљичића 1778. бијаше свештеник у Ратишевини поп Мијо (Мијаил) Сабљичић, а касније, 1786. у доба кнеза Тома Милутиновог Познановића, Симо Сабљичић, који је потекао од старога попа Сима, бијаше тутор цркве Свете Тројице.

Манастир Потпланина лежао је од половице 18. вијека у саставу Ратишевине. Но, овдје је могуће утврдити и сами час преласка овога мојдешког одломка у оквир Ратишевине. Ванредни провидур Винченцо Дона одредио је капетана комунитади Јована Аврамовића и сердара Николу Горакућу да одреде којој парохији треба да припадне тринаест фамилија које стоје у Потпланини. Одлука је донешена 1741., Потпланина је припала Ратишевини са образложењем да им је ово село ближе него парохија села Мојдеж.

У средини вијека парох ратишевљански бијаше отац Висарион Сабљичић.

Током друге половице 18. вијека у манастиру Рождества Пресвете Богородице Потпланина стајали су проигуман Василије (Ђурић) [судски списи, 1761., дуговао Петру Бјеладиновићу – Ђаји]; калуђер Висарион Сабљичић, градитељ [1765. даривао своје непокретности Савини, саградио уљани млин у својој кући у Потпланини прије 1746]; Исаија и Лука Лучићи, калуђери [судски спис, 1777. Андрија Фонтана потраживао дуг од насљедника Исаије, оца Луке]; Мелентије Андрић, калуђер [судски спис, свједочење о упокојењу оца Мелентија 29. децембра 1796].

У другој половици 18. вијека, манастир Савина је начинио један попис својих баштина који сам објавио на више мјеста. Овдје се наводи сљедеће: Земља орачица и виноград, мјесто речено Јежевац и Меткова главица купљена от калуђера Исаија Витомировића, и од мештра Ивана Кашина Ка(мпа): 6: 3: 163 // Z 17: 7; Земља Бошак мјесто речено Меткова главица више Јежевца бјеше измјерена от Гаврила Станића и Пера Гуморовића паке ивенштена от калуђера – Ка(мпа): 1 // :3.

(Слободна Херцеговина, 24. 1. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Лековита и п(л)амтећа сторија уваженог господина Комара, једнако ваљана као и све пређашње…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s