Роберт Стојкерс: Пут свиле, Русија и Скити

Преносимо други део интервјуа који је белгијски конзервативни мислилац Роберт Стојкерс крајем 2017. дао листу „Печат“. Разговарао Борис Над

Роберт Стојкерс (1956) је белгијски геополитичар (фламанског порекла) и конзервативни мислилац, близак европској „Новој десници“. Стојкерс је и оснивач покрета Европске синергије (Synergies Européennes). Области његовог посебног интересовања су метаполитика, историја, митологија, традиција и европска култура. Стојкерс је, у првом реду, истраживач европске и евроазијске прошлости, веома сложених односа сваке историјске компоненте на евроазијском континенту, чији је циљ да пронађе „конвергенције, а не разлоге за непријатељства“. Историја је, према Стојкерсу, недопустиво редукована на ону Западну,  а наслеђе низа народа, Скита, Сармата и Словена, занемарена и дубоко потиснута или избрисана из колективног сећања. Њихово поновно откривање је од виталног значаја за будућност Европе и света.

Ви сте присталица (нео)евроазијства. То вас јасно одваја од оних који деле тврде националистичке позиције и многих мислилаца (или наводних мислилаца) са деснице. Ваша геополитичка мисао је, како кажете, одговор на мисао америчког стратега Бжежинског и дубоко је укорењена у европској традицији. Можете ли, у најкраћим цртама, објаснити своје геополитичке идеје?

– Заиста ме можете убројати међу присталице неоевразијаства, иако су корени мог евроазијства можда сасвим другачији од оних који се приписују традиционалном или новом руском евроазијству. Ипак, ове различите перспективе нису у односу антагонизма; напротив, оне би могле савршено надопунити једна другу како бисмо образовали један светски антисистемски покрет отпора. Уколико желимо да развијемо снажан евроазијски покрет најважније је да створимо широку визију историје сваке политичке и историјске компоненте на заједничкој територији Европе и Азије, и да се усредсредимо на проучавање које ће проналазити конвергенције, а не разлоге за непријатељства. Ово је током 20-тих и 30-тих година предлагао професор Ото Хеч (Otto Hoetzsch) за Западну Европу и Русију.

Петар I Велики

Стога би први корак био да се у историји пронађе конвергенција између западноевропских сила и Русије као основе за јединство Евроазије. Петар Велики, као што знате, повезао је Русију са Европом отварањем прозора на Балтичком мору, што је, нажалост, довело до опасног рата са Шведском почетком XVIII столећа. Међутим, после преокрета који је наступио у Седмогодишњем рату (1756–1763), Француска, Аустрија и Русија постале су савезници, а територија под њиховом влашћу се проширила од Атлантика до Пацифика, што је, de facto, већ представљало евроазијски савез. Лајбниц, који није био само филозоф и математичар, већ и дипломата и политички саветник, био је у почетку прилично неповерљив према Русији која је, као нови „Монголски каганат“ или „Тартарија“, могла да представља претњу за Европу.

У следећој етапи, посматрајући с благонаклоношћу развој петровске Русије, он је почео да доживљава џиновску Русију као неопходну територијалну везу која омогућава комуникацију Европе са два стара цивилизацијска простора – Кином и Индијом, које су у то време имале виши цивилизацијски ниво од Европе, како нас подсећају данашњи историчари као што су Ијан Метју Морис (Ian Matthew Morris) у Британији (у студији Зашто западна влада – за сада … – Why the West Rules – For Now…) и Панкаја Мишре (Pankaj Mishra) у Енглеској (From the Ruins of the Empire и Begegnungen mit China und seinen Nachbarn). Панкај Мишра је типични идеолог Трећег света, који показује неку врсту озлојеђености према Западу, посебно због бивше британске владавине у Индији.

Током кратког периода када су Француска, Аустрија и Русија биле савезници, ове земље су започеле низ значајних евроазијских пројеката: развој снажне француске флоте која се осветила за катастрофални пораз Луја XV у Канади и Индији током Седмогодишњег рата; истраживање Тихог океана, које су предводили руски и француски поморски капетани, заједнички напори Аустрије и Русије да ослободе Балкан и северну обалу Црног мора са Кримом као важним упориштем које ће омогућити стварање прве важне базе руске морнарице у Понту. Француска флота победила је Енглеску у Северној Америци 1783. године, што је омогућило потпуну независност Сједињених Држава (!). Русија је могла да освоји Аљаску, изгради упориште у Калифорнији и разматра планове за снажан руско-шпански савез у „Новом свету“. Руски морнари пристали су на Хаваје и затражили ово острво за свог цара. Француска истраживања у Пацифику била су плодна на много нивоа и не треба заборавити да је Луј XVI, свега неколико минута пре него што се попео на гиљотину, питао за новости о експедицији грофа Ла Перуза, која је изгубљена док је истраживала северне обале Пацифика. Овај први евроазијски пројекат avant la lettre минирали су француски револуционари, плаћени и нахушкани од стране енглеских тајних служби под управом Пита, према историчару Оливијеу Блану (у Les Hommes de Londres, histoire secrète de la Terreur, 1989). Пит је желео да сруши режим који је развијао флоту, поморске снаге, и који је на тај начин зацртао главне смернице француске спољне политике.

Стара руска православна црква у Форт Росу, северно од Сан Франциска (Фото: Џорџ Роуз)

То свакако није једини историјски пример евроазијског савеза и сарадње у историји.

– Други евроазијски пројекат avant la lettre био је веома краткотрајан. Света алијанса или Пентархија, створена након споразума из Беча 1814. године, омогућила је независност Грчке, али је пропала после проглашења независности Белгије, када су Енглеска и Француска помогле уништењу Уједињеног Краљевства Холандије. Света алијанса је коначно срушена када је избио Кримски рат, кога су започеле две западне силе Пентархије сукобљавајући се са Русијом. Антизападно расположење је због тога у Русији постало веома широко распрострањено, а кључне идеје о томе су јасно изнесене у најважнијој политичкој књизи Достојевског, у Пишчевом дневнику, написаном после његовог сибирског прогонства и Руско-турског рата 1877-78.

Запад је наставио да кује планове против Русије, а Русија је морала да се брани од тих упорних настојања, јачајући своју војну моћ и унутрашњу стабилност. Али, сада се враћамо Евроазији. У последњих неколико година објављене су две изузетно важне књиге, које би требало да стално буду у рукама оних који се надахњују идејом Евроазије: књига професора Кристофера Беквита Империје Пута свиле – Историја централне Евроазије од бронзаног доба до данас (prof. Chrisopher I. Beckwith: Empires of the Silk Road – A History of Central Eurasia from the Bronze Age to the Present, 2009), и књига Питера Франкопана Путеви свиле – Нова историја света (Peter Frankopan: The Silk Roads – A New History of the World, 2015).

Пут свиле, који се на одређен начин обнавља у данашње време (после периода доминације поморских сила), кроз сарадњу Кине и Русије и многих других земаља, још од древних времена представљао је неку врсту кичме евроазијског континента, чији значај надилази пуку трговинску размену.

Беквитова књига је најкомплетнија панорама евроазијске историје. Кључне идеје из њених задивљујућих поглавља сада стално имам у виду, у првом реду чињеницу да су у веома далекој прошлости индо-иранска коњаничка племена установила један скуп правила на којима ће почивати све будуће организационе шеме краљевстава и империја на Путу свиле; друго, Беквит тврди да су модерна времена и савремене идеологије у потпуности уништиле узвишена достигнућа централноазијског света, створена током ранијих епоха. Неоевроазијство би као свој главни задатак требало да обнови дух који је омогућио ова изванредна достигнућа. Професор Беквит у великој мери влада древним и модерним језицима који су се говорили или се још говоре у Средњој Азији и поседује огромно знање које му омогућава да потпуније разуме древне текстове и оживи истински дух који је омогућио успон ових краљевстава и царстава.

Књига Питера Франкопана је више фактографска, али такође омогућава критику западног арогантног односа према Ирану. Поглавља у његовој књизи, посвећена старој Персији и савременом Ирану, могла би да омогуће дипломатама да успоставе основе за обнову сарадње између европских сила и Ирана, наравно, под претпоставком да Европљани напусте смернице које им диктирају НАТО и Сједињене Државе. Евроазијство вас тера на продубљеније разумевање историје од оног на коме се данас заснива вођење политике на Западу.

Чињенице не треба игнорисати или занемаривати само зато што се не уклапају у шеме површних интерпретација просветитељства са којим тренутно баратају западне силе, изазивајући на тај начин читав низ катастрофа. Заправо, интелектуално прихватање надмоћности прошлих и садашњих азијских или средњеазијских традиција, као и настојање да се успостави мир на огромној територији између Западне Европе и Кине, воде нас ка одбацивању пројекта Бжежинског, који подстиче трајни рат (као савремену верзију троцкистичког пројекта „перманентне револуције) и до фаворизовања кинеског пројекта „Један појас – један пут“, који је једини озбиљан пројекат 21. века.

Сједињене Државе данас пролазе кроз тешку и свеобухватну кризу. Трамп и трампизам извесно нису узрок него последица. С друге стране, с успоном Русије и Кине, променила се и геополитичка ситуација у свету, свет више није униполаран. Хал Брандс за либерални Блумберг констатује да је америчка спољна политика досегла своју историјски критичну тачку, да се пројекат глобализације њеног политичког модела суочава с неуспехом. Другим речима, време америчке хегемоније се ближи свом крају, а догађаји на Блиском истоку, у Сирији, говоре томе у прилог.

Трамп на митингу

– Ово није толико питање, колико генерални став с којим се лако могу сложити они који не размишљају на уобичајен начин.  Криза кроз коју данас пролазе Сједињене Америчке Државе може се објаснити неадекватношћу верско-идеолошког језгра њихове „дубоке државе“, које је, као мешавина религијског пуританизма, деизма и вилсонизма, створило поглед на свет који је Сједињеним Државама дао неочекивану снагу током XX века. То је сама пуританска срж радикалног протестантизма, као што можемо видети и у холандској или британској историји у време иконоборства или Кромвелових „округлоглавих“. Став ових радикала био је насилно одбацивање наслеђа, као и настојање да се искорени све оно што је осуђено као „нечисто“ или као нешто што припада „лошој прошлости“, управо онако како то тренутно раде вехабисти на Блиском истоку. Ако делите такве ставове, заиста почињете да водите вечни рат против целог света. А то је практично немогуће на дуже време.

Отпор томе се стално јавља, а неке земље или цивилизацијска подручја се увек могу сматрати за бране, посебно уколико имају довољно снаге или простора да избегну инвазију, дакле, уколико располажу са довољном „масом“, како је једном написао Елијас Канети, масом која би могла да одолева на дужи рок. Чак и Авганистан поседује „масу“ способну да се одупре, али она, наравно, није довољна да преокрене овај тренд. Русија и Кина заједно могу створити такву „масу“, али ће та борба ипак бити тешка, јер је латиноамерички део БРИКС-а мање-више присиљен да се преда или долази до слабљеља његових позиција. Венецуела пролази кроз „обојену револуцију“ која ризикује да ову земљу врати у такозвано двориште Сједињених Држава. У блиској будућности, САД ће из тих разлога покушати да задрже своју доминацију у Западној Европи (коју, с друге стране, настоје да ослабе неконтролисаним миграцијама и Сорошевим иницијативама), док у Латинској Америци, а посебно у Африци, развијају нови облик империјализма кроз командну структуру АФРИКОМ-а, како би се супротставиле Кини и избациле Французе из франкофоне Африке (Франко-Африке), које у исто време охрабрују да учествују у том процесу! Ипак, без обзира на то, ова политика осуђена је на неуспех, јер је таква свеобухватна контрола немогућа на основу масе од 350 милиона пореских обвезника.

Менхетн, средиште америчке финансијске моћи (Фото: Викимедиа)

Оваква „маса“ била је корисна све до краја 90-их година прошлог века, пошто је атлантској суперсили било могуће да покреће читав низ војних и цивилних програма за истраживање и развој, што је у кратком року омогућило изграђивање „тврде моћи“ Вашингтона, који је постао надмоћан над својим непријатељима. Међутим, 350 милиона потрошача и пореских обвезника више није довољно да одрже такву премоћ. Пројекат „Великог друштва“, које би америчким грађанима омогућио систем социјалне сигурности какав је постојао у Европи, омео је рат у Вијетнаму. Реганомика је уништила огромна урбана подручја, попут Детроита. На крају крајева, америчко друштво постало је трајно нестабилно, а расна питања и свеобухватни проблем дроге чине ситуацију још сложенијом. Ова два питања могу довести до закључка да су Сорошеве иницијативе циљано усмерене на стварање још горе расне ситуације у Европи, тако да европске државе више неће бити у стању да оспоре бившу главну суперсилу Запада, као и да је проблем дроге, у извесном смислу, неочекивани противударац, уколико имате у виду да је тај проблем створен 60-тих година, током специјалних операција ЦИА у Лаосу и Бурми, када су кријумчарењем и производњом дрога финансирани непријатељи Кине, односно националистичке побуне у маоистичкој Кини. Подршка тајних служби кријумчарима наркотика омогућила је индиректно финансирање Вијетнамског рата, за које Конгрес никада не би гласао. Наркотици, нерешени унутрашњи конфликти у расно мешовитим подручјима и неолиберална реганомика били су и настављају да буду значајна обележја америчког друштва која су произвела „културу ђубрета“ (junk culture), и које се Сједињене Државе више напросто не могу ослободити. Оне земље које буду у стању да се одупру ефектима те културе и да је одбаце, постаће отпорне. Друге ће полако пропадати.

Ви сте учили руски језик и проучавали руску културу.  Такође сте, у својим истраживањима, обраћали посебну пажњу на традиције и етносе Истока Европе. На пример, на Ските, индоевропски етнос који је настањивао евроазијске степе, југ Русије, и изузетно је значајан у етногенези Словена. Словенске културе, укључујући и српску и Словене Балкана, нажалост, нису довољно проучаване на Западу Европе. Да ли имате утисак да је словенско наслеђе не само недовољно познато, већ и систематски потискивано и потцењивано у Западној Европи?

– Никада нисам заиста научио руски, али истина је да сам у адолесцентском узрасту, заједно са неколицином пријатеља, био фасциниран руском историјом, а посебно руским освајањем Сибира, од Урала до Тихог океана.

Када сам почео да објављујем своје часописе, почетком 80-их година, био сам под дубоким утицајем немачког културног и политичког тренда који је настао неколико година раније. Овај тренд је узимао у обзир националистичке елементе левих покрета из XIX века, као и дипломатске традиције које су фаворизовале савез Немачке и Русије (или Совјетског Савеза). Немци, али и народи из такозваних Ниских земаља, били су узнемирени због тога што је америчка војска размештала смртоносне ракете у централној Европи, присиљавајући Совјетски Савез да учини исто, тако да би, у случају рата, Централна Европа била коначно уништена. Нико није могао прихватити такву политику, а резултат тога био је настанак неутралног, пацифистичког покрета, који је трајао све до пада Берлинског зида, а омогућио је невероватне конвергенције између левих и конзервативних или националистичких група.

Генрих Манизер (1847-1925): Божићни вашар, уље на платну

У оквиру тог покрета почели смо да преводимо и сумирамо немачке текстове и истраживања како бисмо показали да је историја могла бити другачија и да воља да се прошлост анализира другим очима може отворити перспективе за другачију будућност. Нашa истраживањa нисмо ограничили само на немачка питања, већ смо га проширили како бисмо сагледали ствари са „паневропског“ становишта. Наравно, ми смо увидели да је историја сведена искључиво на западноевропску историју, што је интелектуално неприхватљив редукционизам; то сам уочио већ раније, читањем низа књига о источноевропским земљама, док сам писао завршни рад на крају моје средње школе.

Ми нисмо свели наше занимање само на савремену историју, већ смо га проширили на средњeвековну и древну историју. Тако су нас привукли Скити, још пре него што смо проучили књигу француског историчара Артура Конта (Arthur Conte), који нас је подсетио да многи словенски народ воде своје порекло не само од словенских племена, већ и од сарматских витезова, укључујући и оне који су већ претходно створили коњицу римских легија. Сарматски елемент није важан само за словенске народе, већ и за Запад, који је покушао да избрише њихово наслеђе из колективног сећања. Упркос томе, британски историчари, уз помоћ пољских колега, сада признају да су Сармати и њихово наслеђе исходиште келтских артуријанских митова, као и да је римска коњица (у римској Британији) била делимично или углавном састављена од сарматских витезова. Немачки историчар Рајнхард Шмекел (Reinhard Schmoeckel) изнео је хипотезу да су чак и Меровинзи, од којих потиче Клодовик (Кловис за Французе), били делимично Сармати, а не чисти Германи.

У Шпанији, историчари признају да су Визиготе и Свеве, који су као германска племена прешли на (Иберијско) полуострво, пратили Алани, коњаници са подручја Каспијског мора и Кавказа. Традиције које су они донели у Шпанију представљају зачетак верских редова који су имали значајну улогу у Реконквисти. Као што ви кажете, све је то занемарено, али сада се ствари мењају. У свом кратком есеју о геополитичарима у Берлину између два светска рата подсетио сам на симпатичног и сиромашног професора који је покушао да заснује нову историографију у Европи, узимајући у обзир источне елементе. Нажалост, његова импресивна збирка докумената била је потпуно уништена током Битке за Берлин 1945. Његово име је Ото Хеч и већ сам га помињао у овом разговору. Он је био филолог слависта и преводилац (током преговора о Рапалском уговору 1922), а такође и историчар Русије, који се залагао за заједничку европску историографију, наглашавајући конвергенције, а не разлике, које доводе до катастрофалних сукоба, попут немачко-руских ратова XX века. Тада сам написао да сви морамо наставити да корачамо његовим стопама. Претпостављам да се ви с тим слажете.

Разговор водио: Борис Над
Илустрације: Блог Роберта Стојкерса
(Печат, 8. 12. 2017)

Прочитајте још

Купите још

Борис Над: Кратка повест о Агарти (Metaphysica, 2017, 192 стр.)

Агарта, митско подземно краљевство, духовно језгро надземног света, недоступно како обичним људима тако и духовним трагаоцима, хиљадама година побуђује знатижељу великих истраживача да га одгонетну. Почев од древних индијских пурана, затим предања тибетанских мистика, који се сматрају баштиницима овог духовног предања, па херметиста запада, као што су Булвер Литон и Х. П. Блавацка, те одважних путника-трагалаца на исток, попут Остендовског и Сикорског, да не изузмемо помена вредне филозофе који су били опијени овим надахнућем – Рене Генона и Јулијуса Еволу, Агарта је мит који плени пажњу и занимање најумнијих људи света.

Наш аутор, Борис Над, славни митолог, аутор бројних дела о митској основи ствари, следбеник идеја прослављеног Драгоша Калајића, такође се одважио да крене у потрагу за тајном Агарте. У делу, које може да се сврста у ранг светских класика, писац нам, у маниру највећих мајстора приповедања, предочава све нијансе мита о Агарти, посредством кога нас упозорава да човечанство стоји пред амбисом уништења зато што се одрекло духовних основа света, тј. извршило је ритуално убиство Бога.

Књигу можете наручити преко ове везе.

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s