Ознаке

, , , ,

Заступати хрватску културну политику у Србији се, у складу са и даље доминантном идеологијом пост-југословенске псеудо-елите, сматра универзалистичком позицијом, док је „српско становиште“, шта год тај појам уопште значио, проглашено најбезумнијим мрачњаштвом. Конструкција црногорског (монтенегринског) идентитета се види као прогресивна, док се српски идентитет априорно одбацује као есенцијалистички и репресиван

Владимир Коларић

Идентитетска питања била су својеврсна академска мода деведесетих година прошлог века, када је требало оспоравати такозване традиционалне идентитете, до те мере да је оспораван и сам појам идентитета као таквог. Право на идентитет имали су само носиоци такозваних мањинских идентитета. Само они су у одговору на питање „Ко си ти?“ имали идеолошки легитимизовано право да се позову на одређени колективни појам.

Ни сви колективни идентитети нису били истог ранга. Позивање на национални идентитет једног, на пример, Мађара, било је легитимније у случају да се ради о Мађару који живи у Србији или Румунији него ономе који живи у Мађарској, јер је то онда значило исповедање одређене мањинске позиције. И не само у том смислу: легитимније је било рећи, на пример „Ја сам Француз“ него „Ја сам Србин“, јер је идентитет утемељен на припадности француској нацији био схватан као шири и модернији од српског, односно као онај који мање дугује етничкој и предањској идентификацији, већ је пре институционални конструкт: Србин је Србин зато што су му то били преци, зато што говори тим језиком и усваја одређене пренете вредности, симболе и колективне представе, док је Француз то просто зато што је задовољио законске услове да стекне француско држављанство.

Наравно, у међувремену се много тога променило у самој Европи, па и рационалистички мит о институционалном универзализму, док смо ми овде осетили све опасности оспоравања једних а прихватања других идентитета. Заступати хрватску културну политику у Србији се, у складу са и даље доминантном идеологијом пост-југословенске псеудо-елите, сматра универзалистичком позицијом, док је „српско становиште“, шта год тај појам уопште значио, проглашено најбезумнијим мрачњаштвом. Конструкција црногорског (монтенегринског) идентитета се види као прогресивна, док се српски идентитет априорно одбацује као есенцијалистички и репресиван.

Пракса конструисања идентитета је колонијална и у основи је срж колонијализма: док колонизатор своју жртву непрестано подсећа да је идентитет пуки конструкт, истовремено предано ради на конструкцији идентитета, па и традиционално схваћених (етничких, националних,  регионалних, језичких, религијских), а који су у складу са његовим често и не нарочито дугорочним политичким економским или идеолошким интересима.

Такође, данас се догађају промене на нивоу дубљем од идеолошког, дакле на културно-цивилизацијском нивоу, а то питања идентитета ставља на дубље и шире основе. Кад нас питају „ко смо?“ све мање је довољно одговорити на нивоу националне или чак религијске припадности.

Наравно, заговорници мултиполарног света, свесни овог процеса, своју идентитетску политику заснивају управо на културно-цивилизацијским основама, и то је један од најзанимљивијих глобалних феномена нашег времена и најзначајнијих поља савремене борбе за доминацију или за равнотежу на глобалном плану. Идентитет као мањински и идентитет као културно-цивилизацијски: то су доминантне позиције нашег времена, знатно важније него поделе на левицу и десницу, или чак на линији Исток-Запад.

Јасно је да је овде „Запад“ у основи највећа жртва. Грађанин „Запада“ који је одбацио такозване традиционалне идентитете, културно-цивилизацијски идентитет му је стран осим на имплицитном нивоу, а не може да се позове ни на једну мањинску идентификацију, јер се на пример ради о здравом белом хетеросексуалном мушкарцу, остаје на маргини актуелних историјских токова. Остаје питање колико ће издржати у том интеррегнуму, док ипак масовније и отвореније не посегне за неким од проверених решења идентитетског дисбаланса – расизмом на пример. Зар неосвештени колонијализам у својој основи није идеолошка и псеудо-идентитетска позиција управо оваквог тужног историјског реликта?

Свет се мења, а полуга за његову контролу је све мање. Тужни више нису тропи, како их је у наслову своје важне књиге именовао Леви-Строс: тужно је распадати се не више на маргинама доминантних цивилизацијских подухвата и на врелини монсунског лета, већ на ђубришту историје.

Advertisements