Ознаке

, ,

Савитљиви Трамп удаљавао се све више се од својих обећања за време кампање. Он је одустао од девизе „Прво Америка“, што је значило пре свега мање мешања у стране спорове и понашање нормалне националне државе ослобођене самопоражавајућих окова глобално-империјалних заблуда. У деветом месецу његовог председниковања, не би било исправно рећи да је стална држава саботирала и подрила извршну власт. Било би тачније утврдити да је побуњени предсједник покушао и пропустио да промени давно зацртани курс трајне државе

Доналд Трамп

Поништавање председника

Последица Хладног рата била је појава оног што су неоконзервативни гуруи Роберт Каган и Вилијам Кристол назвали „доброћудна глобална хегемонија“ Сједињених Држава. Током овог раздобља, кључне фигуре обе главне партије тврдиле су да је неприкосновена војна снага Америке суштинска за одржање реда на планети. Овај период обележен је војним интервенцијама на Балкану, у Авганистану, Либији, и (мање отворено) у Сирији. Свако насилно вежбање хегемоније оправдавано је реториком „промовисања демократије“, „заштите људских права“, „суочавања с агресијом“, и позивањем на наводну америчку изузетност.

Тај двостраначки консензус кодификован је у званичној стратешкој доктрини. Стратегија националне безбедности Џорџа Дабл-ју Буша прогласила је 2002. да ће САД „ширити мир охрабривањем слободних и отворених друштава на сваком континенту“, и, даље, окончати „деструктивна национална супарништва“. Стратешки водич одбране („Одржавање америчког глобалног лидерства: приоритети одбране у 21. веку“) Обамине владе, који је још увек на снази, 2012. је установио да је задатак Сједињених Држава да се „супротставе и поразе агресију било где на свету“. Такав континуитет утопијских циљева одражавао је хронично одбијање заједнице која у Вашингтону креира политику да успостави рационалан однос између стратешких циљева и средстава, или да види Америку као „нормалну“ националну државу која тежи ограниченим политичким, економским и војним циљевима у конкурентном свету.

Као резултат, главни извор нестабилности у савременом светском поретку је тежња најмоћнијег играча да одбије било какву конвенционално одређену хијерархију америчких глобалних интереса. Традиционално креирање иностране политике може бити склоно мискалкулацијама (нпр. Вијетнам), али у начелу је засновано на неком облику рационално утврђеног raison d’etat (националног интереса). Детериторијализована стратегија свеобухватне доминације, са друге стране, има као свој темељ идеолошке претпоставке које су неусагласиве са рационалним дискурсом. Она непрекидно ствара исходе – у Ираку, Либији, итд. – који су у супротности са било каквим уобичајеним разумевањем америчких безбедносних интереса.

Током година, амерички „реалисти“ – који прихватају да је свет несавршен, да је насиље за човека неизбежно, и да је људска природа непромењива – често су жалили због одсуства стратешког мишљења унутар америчког спољнополитичког естаблишмента. Последњих четврт века, најмање, све владе су показале хроничну неспособност да распореде америчке политичке, војне, економске и моралне ресурсе на уравнотежен и пропорционалан начин, не би ли заштитиле и побољшале рационално дефинисане безбедносне и економске интересе. Вашингтонска двостраначка, идеолошки покретана опсесија светским првенством („свеобухватном доминацијом“) резултирала је низом дипломатских, војних и моралних неуспеха, плаћених крвљу и богатством, и штетних по америчке интересе.

Председнички избори 2016. године су, на тему спољних послова, наизглед  суочиле две поларне супротности. Осмог новембра је изгледало да Доналд Трамп, аутсајдер који је победио насупрот свим шансама и предвиђима, има историјску прилику да почне испочетка. Тренутак се донекле могао упоредити са првом победом Роналда Регана 1980-те. Реган је на моменте користио бомбастичне фразе (нарочито „Империја зла“), али се у пракси понашао као инстинктиван спољнополитички реалиста. Исто тако, Трампов „Прво Америка“ био је позив на повратак реализму заснованом на свести да Сједињене државе морају поново да открију вредност транс-националне дипломатије са циљем промовисања америчке безбедности, просперитета, и повезаности у хобсовском свету.

Известан отпор код заштитника хегемонистичке ортодоксије се могао очекивати, што се видело још пре Трампове инаугурације у очајничким покушајима одлазеће владе да отрују бунар на сваком могућем фронту. Одрицање од  неуротичке жеље за доминацијом светом и признање да се он не може обликовати према вредностима двообалне елитне класе никад није било прихватљиво управљачима мејнстрим медијског дискурса и државне субвенционисане think-tank номенклатуре. Још важније, одређени кључни делови обавештајног, одбрамбеног и војноиндустријског конгломерата показао се као ефикасан у пружању отпора Трамповом покушају да уведе традиционалне реалистичне критерије у дефинисању „интереса“ и „претњи“.

Свет Хилари – Хилари Клинтон је била водећи представник хегемонистичког консензуса. 2002-ге она је гласала за рат у Ираку, највећу спољнополитичку катастрофу у скоријој америчкој историји. 2011-те донела је превагу у Обаминој влади у корист интервенције у Либији, са поражавајућим последицама по Либију, регију и свет. Она је била прва важна политичка фигура у свету која је упоредила Владимира Путина с Хитлером. Рутински је гледала на војну моћ као најважније оруђе: у Обамином кабинету била је „најратоборнија особа у просторији сваки пут када би уопште била у просторији“. Према њеним помоћницима, она се претплатила на „поглед на америчку изузетност из уџбеника“.

Стратешка визија Клинтон била је познаница у кампањи 2016-те: отворена глобална посвећеност тежњи ка хегемонистичким циљевима. За време кампање још увек је подржавала наоружавање „умерених“ сиријских побуњеника, што је у стварности значило даљу подршку не-идиловских џихадиста које су подржавале Турска и Саудијска Арабија. Њен говор на Националној конвенцији Америчке легије (31. августа 2016.) била је тријумфална потврда доктрине глобалне хегемоније. „Сједињене Државе су изузетна нација“, изјавила је, „и још увек су последња, најбоља нада за Земљу… И део онога што Америку чини изузетном нацијом је да смо ми и неопходна нација. Уствари, ми смо једина неопходна нација. Људи широм света угледају се на нас и следе нас… Свесни смо америчке јединствене и неупоредиве способности да буде снага мира и напретка, бранилац слободе и могућности… Америчка моћ долази са одговорношћу у вођству, са жестоком посвећеношћу нашим вредностима… Ако Америка не би успела да предводи, оставили бисмо вакум који би или проузроковао хаос или би друге земље и мреже утрчале да попуне празнину“.

Тријумфална визија Клинтон одсликавала је пост-хладноратовски консензус, на који су се обе стране дуопола претплатиле са подједнаком страшћу. Двопартијски консензус који је она отеловљавала натерала је многе републиканце из естаблишмента да је подрже. Континуитет кључних дуополних претпоставки, и повећање ризика и напетости услед њихове примене, био је јасно предвидив у случају њене победе.

Доналдова визија – Трампове стратешке идеје деловале су мање идеолошки усаглашене од Клинтонових, али он је био рационалнији у усвајању својих декларисаних руководећих принципа, и сигурно већи „реалиста“ у политичким детаљима. У раним данима његове кандидатуре стално је постављао питање зашто Сједињене Државе морају да буду ангажоване свуда у свету и да глуме планетарног полицајца. Поставио је питање корисности и главне мисије НАТО-а четврт века након распада СССР-а због чијег обуздавања је и створен. Чак је предлагао и стварање нове коалиције да би се боље искористили амерички ресурси, нарочито у борби против тероризма. Он се више пута залагао за приближавање Русији. Критиковао је манију промене режима ранијих влада, указујући на „катастрофалне“ последице свргавања Садама Хусеина у Ираку. Рекао је да би оставио Башара ал-Асада у Сирији на миру, и усредсредио се на деградирање Исламске државе.

Трампова глобална визија из 2016-те била је доста фрагментарна, али су гласачи знали да се многи његови ставови супротстављају дуополистичном консензусу. Они нису знали да ли ће бити доследан као председник у смишљању нове велике стратегије и усаглашене конкретне политике.  Таква неизвесност је можда била неизбежна с обзиром на Трампов темперамент, али могућност парадигматског преласка на приступ заснован на националним интересима је наизглед постојао. Могуће је било замислити да ће спровести стратешку паузу како би сагледао глобалну мапу, преиспитао приоритете и смислио политику на основу њених могућих трошкова и користи.

Доналд Трамп је 27. априла 2016. одржао свој први велики говор посвећен спољној политици. Он  је био освежавајућ по томе што није помињао никакво промовисање слободе, демократије и људских права широм света; суочавање са тиранијом и злом; или стварање бољег света. Уместо тога, Трампова екипа саветника припремила је план за „офанзивни реализам“: националне државе су главни актери у међународном систему; они теже сопственом интересу у ономе што још увек представља хобсовски свет. „Моја спољна политика увек ће поставити интерес америчког народа и америчке безбедности изнад свега“, изјавио је Трамп на почетку свог говора. „Прво Америка ће бити главна и преовлађујућа тема моје владе.“ Ово је била разумна позиција непријатна само за заговорнике доктрине Америке као пропозиционе нације, која је створила бескрајне проблеме и за Америку и за свет још од Вудроа Вилсона.

Трамп је исправно напоменуо да је после хладног рата америчка спољна политика „значајно скренула с курса“, и навео је Ирак, Египат, Либију и Сирију као примере неуспешних интервенција које су прошириле хаос у региону и помогле успону ИДИЛ-а. Његова дијагноза – да је спољна политика САД потпуна и тотална катастрофа“ без визије, сврхе, правца и стратегије – била је разумна; као и његово упозорење да су амерички ресурси сувише растегнути. Трамп је обећао да ће потражити нове саветнике у области спољне политике и да ће избегавати установе одговорне за „дугу историју пропалих пропале политике и континуираних губитака у рату“.

Нарочито је добродошло Трампово обећање да ће побољшати односе са Русијом, која је „такође била сведок ужаса исламског тероризма“. То је било у изразитој супротности са  органском русофобијом његових републиканских супарника. Трамп је завршио изјавом да неће покушати „да шири универзалне вредности које не деле или желе сви“ и да неће „ићи у иностранство у потрази за непријатељима“. То су били разумни конзервативни принципи. Трампова антипатија према империјалним претензијама и моралном апсолутизму деловала је искрено. Све то је била анатема за елиту. Тон медијске реакције одредио је Њујорк тајмс: Трампов „чудан поглед на свет. . . није показао добро разумевање сложености света“. Али онима који се нису претплатили на вашингтонски Weltanschauung (поглед на свет), Трамп је понудио зрачак наде. . . одржив нови приступ.

Корпоративни медији су једногласно одговорили тврдећи да је идеја „Прво Америка“ оживео „опаки дух изолационизма од пре Другог светског рата“. CNN је изјавио да се та фраза „односи на покрет Прво Америка. . . повезан са антисемитизмом и америчким национализмом који је претходио Другом светском рату. Треба напоменути да су „антисемитизам“ и „амерички национализам“, здружени под импликацијом да се налазе на истом политичко-моралном нивоу. Колумниста Блумберга Ели Лаке експлицитно је повезао „Трампов нови слоган“ са „нацистичком ером“, на тај начин оживљавајући ову „токсичну“ фразу која је одавно одстрањена из „угледног дискурса“. Лига за борбу против клевете позвала је Трампа да „поново размотри“ коришћење ове фразе „искривљене од подривајућих токова антисемитизма и нетрпељивости“.

Корпоративну медијску машину у Сједињеним Државама контролишу чланови елитне класе којa промовишe културни марксизам одражен у корумпираној масовној култури, мултикултуралној индоктринацији и масовној имиграцији; и која се противи сваком осећању историјског и културног идентитета европских Американаца. Од тренутка када је ушао у председничку трку, Трамп се суочио са интензивним непријатељством у медијима, а квази-контроверза „Прво Америка“ само јој је помогла да се утврди у монолитни фронт. Његови медијски клеветници верују да људи не би требало да осећају посебну повезаност са било којом земљом или нацијом. Америчке елитне класе су такве идеје присвојиле последње деценије двадесетог века. Још 2001. године, заменик државног секретара Строуб Талбот био је спреман да изјави да Сједињене Државе можда неће постојати „у свом садашњем облику“ у 21. веку, јер ће сам концепт националности бити застарео. „Све земље су у основи друштвена уређења, прилагођавања променљивим околностима“, написао је он. „Без обзира на то колико трајно и чак свето могу изгледати у једном тренутку, оне су све заправо вештачке и привремене“. Они који су се супротставили програму „Прво Америка“ су се међусобно сложили: пошто су нације пролазни ентитети виртуелне стварности, емоционална припадност било којој од њих је ирационалан; промовисање њених интереса у односу на оне других је подозриво, или чак потпуно „фашистичко“.

Осим тога, почетком кампање Трамп је оптужен за „расизам“ јер је рекао да ће ограничити прилив муслиманских имиграната у Сједињене Државе. То није било „расистички“: постоје муслимани свих боја и нијанси. Оптужен је за „исламофобију“, али то је био рационалан положај у контексту свега што се догодило и догађа се, од Брисела и Париза до лондонског метроа, мадридског приградског воза и Бостонског маратона. Он је одразио ставове многих Американаца који „политички процес“ виде као игру у којој су све карте унапред означене, у којој није важно ко је изабран.

Агенда након 8. новембра – Историја се никада не понавља, али су одређени кључни догађаји упоредиви. Реганова победа 1980. године и Трампов неочекиван тријумф 2016. разликовали су се у бројним детаљима спољњег и домаћег контекста, али су имали једну кључну сличност: обични Американци у „земљи која се прелеће“ гласали су против космополитске, глобалистичке Америке која се претплатила на радикално различите моралне, културне и цивилизациооне стандарде. У спољној политици, Трампова победа отворила је могућност за радикално нову велику стратегију.

У пракси, први задатак изгледао је јасан: унапређење односа са Русијом и остваривање  одрживог стања коегзистенције са Кином. Пружање руке Русији било је (и још је) од виталног значаја за решавање европског грађанског рата који је избио 1914. године, настављен 1939. и који је резултирао замрзнутим сукобом званим „хладни рат“. Трампова победа је наизглед отворила могућност паневропске антанте која би обухватила читаву северну хемисферу, од британских острва преко Владивостока до Америке. Он је имао историјску прилику да изврши парадигматске промене на Западу које би отвориле пут ка истинском Северном савезу Русије, Европе и Сједињених Држава, јер се све троје суочавају са сличним егзистенцијалним демографским и идеолошким (првенствено џихадистичким) претњама у предстојећим деценијама. Та прилика је била отворена за Сједињене Државе од краја Хладног рата, али ниједан амерички лидер је није препознао или поступао према њеном императиву. Чинило се да ће Трамп то покушати. Његове присталице гласале су против дуопола, али су тиме гласали и за кандидата који „може да сарађује са Владимиром Путином“, који је изјавио да „Крим није наша брига“, који се усудио да каже да је „НАТО застарео“ и који је рекао: „читајте са мојих усана: нема више промена режима“.

Кандидат Трамп није био ни догматски неоконзервативац, ни доследни, принципијелни не-интервенциониста. Његове тежње су у принципу биле инстинктивно националистичке и тиме у складу са његовим ставовима о имиграцији и трговини. Његови руководећи принципи били су не-идеолошки. Они су се сводили на практичност, разликујући где се налазе витални амерички интереси (мексичка граница) и где их нема (Украјина, Сирија, Јужнокинеско море, итд.). Мото „Шта ми имамо од тога? Договоримо се!“ није била слабост, већ потенцијално државништво.

Његов највећи проблем је све време био то да су „дубока држава“, а посебно кључне компоненте владе у сенци унутар апарата националне безбедности, као и војно-индустријски комплекс, одбацили све конвенционалне критерије у одређивању „интереса“ и „претњи“. Супротно многим Трамповим изјавама и јасним инстинктима, они су намеравали да одрже амерички глобални примат.

Проблем политизираних обавештајних структура постао је очигледан, само неколико недеља након Трампове победе, уз тврдњу ЦИА-е да је руска влада (укључујући и Владимира Путина лично) наручила и надгледала хаковање електронске поште Демократског националног комитета и кампање Хилари Кинтон. Шеснаестог децембра 2016. године, Обамин изабраник у ЦИА-и и бивши саветник за борбу против тероризма Џон Бренан тврдио је да је Кремљ преокренуо изборе у корист Трампа. Испоставило се да је Америчка обавештајна заједница пуна послушних службеника Дубоке државе. То је указало на то да је један од примарних задатака Доналда Трампа у области националне безбедности требало да буде одбацивање праксе његових претходника да захтевају обавештајне податке који подржавају раније испланиране политичке одлуке.

„Одрасли“ настављају контролу – кључни тренутак је дошао тачно четири недеље након инаугурације. На конференцији о безбедности у Минхену (17. фебруара) и у седишту ЕУ у Бриселу два дана касније, потпредседник Мајк Пенс је пружио обимна уверења европској елитној класи да Трампова администрација подржава јединство и кохезију пред различитим претњама са којима се наводно Западни савез суочава. Његове примедбе свеле су се на изричито оповргавање Трампових изјава за време кампање и његових обећања: „Сједињене Државе снажно подржавају НАТО и неће се колебати у нашој посвећености транс-атлантском савезу“ На конференцији на којој је доминирала прича о „руској претњи“ и хаковању, Пенс је одао поштовање „нашим заједничким вредностима“, нашим „племенитим идеалима – слободи, демократији, правди и владавини права.“ „Као што ви настављате да имате поверења у нас“, наставио је он, „под председником Трампом увек ћемо са вама делити то поверење. “

Новоименовани секретар за одбрану Џејмс Матис, који је такође присуствовао Минхенској конференцији, изразио је сличне ставове – који би се до тада сматрали изразито не-трамповским. Председник Трамп је „пружио своју пуну подршку НАТО-у“, изјавио је Матис и упозорио на претње „на више фронтова док се лук нестабилности гради на периферији НАТО-а и шире“. Раније те недеље државни секретар Рекс Тилерсон отишао је у Немачку на Групу 20, састанак министара спољних послова. Кад је напустио састанак, „наступило је снажно олакшање“ међу Европљанима, што је „делимично проузроковано утиском да је Тилерсон озбиљан човек који је дошао у Бон… спреман да чује њихове ставове. “

Након Минхена Пенс је отишао у Брисел, где је рекао да има привилегију да „у име председника Трaмпа изрази снажну посвећеност Сједињених Држава наставку сарадње и партнерства са Европском унијом.“ Он је обећао да ће САД наставити да сарађују са ЕУ у заштити источних државе ЕУ од наводних планова Русије. Он је поновио обећање које је дао у Минхену да ће Трампова администрација „наставити да захтева одговорност Русије“ због насиља у источној Украјини. „Пенс делује као одрасла особа“, прокоментарисао је Џејмс Џефри, Обамин амбасадор у Ираку и члан Вашингтонског института за блискоисточну политику. После рушења руководиоца државне безбедности Мајкла Т. Флина од стране оперативаца дубоке државне – мрачне акције у којој је Мајк Пенс одиграо значајну улогу – право питање било је да ли Трамп може да се одупре лудачкој кошуљи коју јој је русофобична, заувек-НАТО „спољнополитичка заједница“ спремала од 8. новембра 2016. године.

Одговор, само месец дана након Трампове инаугурације, био је „вероватно не“. Доказ је оличен у именовању Генерал-потпуковника Х. Р. Мекмастера за Флинову замену. За разлику од свог претходника, Мекмастер је видео Русију као противника и одбацио могућност партнерства. Он је видео руску „анексију“ Крима и подршку „побуњеницима“ у источној Украјини као доказ за сталне покушаје Москве „да сруши пост-ратовски, свакако пост-хладноратовски … поредак у Европи и замени тај поредак нечим што је саосећајније руским интересима“. Мекмастерови ставови су били дијаметрално супротстављени Трамповим претходно наведеним циљевима. Дуопол је био одушевљен. „Избор је подстакао републиканце који су се дивили генералу Мекмастеру и који су водили тајну кампању да убеде г. Трампа да га изабере“, написао је Њујорк тајмс (20. фебруар). Сенатор Џон Мекејн је похвалио Мекмастера у твиту као „изванредан избор за саветника за безбедност“.

Те похвале Трамповог избора долазиле су од човека који је такође отишао у Минхен, да би извео оно што је један аналитичар назвао „срачунатим, планираним нападом на цели систем Трампових убеђења“. То је био рат, а Трамп се није могао надати да га добије тако што ће се определити за кључна назначења која ће задовољити Мекејна, Грејама, и њихову сорту. Али већ у другој половини фебруара 2017. године Трамп се практично предао естаблишменту. То је само подстакло починиоце меког („кристално-семеног“) државног удара да постану немилосрдни. Почетком марта Стив Бенон је био на врху њиховог списка, и тај циљ је коначно постигнут пет месеци касније. Коначна награда је била сам Трамп – избачен, понижавајуће обуздан или мртав.

Русофобија пуштена с ланца – Већ на крају Трамповог првог месеца на власти, параноичне хистеричне одлике јавног дискурса о Русији и свим руским стварима укорениле су се у Сједињеним Државама. Корпоративна медијска машина и њени руководиоци из Дубоке државе одбацили су разум и општу пристојност у корист сирових подстицаја на мржњу и страх. Ништа слично није виђено чак ни у најмрачнијим данима Хладног рата.

Идеолошка и емоционална русофобија либерала се безпоговорно помешала са егзистенцијалним непријатељством према Русији коју су делили оперативци Дубоке државе са обавештајном и национално-безбедноснимм апаратом и конгресним дуополом. Резултат је надреалистички наратив који спаја наводно неизазвану „руску агресију“ у Украјини, непријатељске намере према Вашингтону, серијске ратне злочине у Сирији, политичку дестабилизацију у Западној Европи и опште мешање у амерички „демократски процес“. То укључује потпуно фиктивну „егзистенцијалну претњу“ која је учинила Трампово планирано помирење са Москвом немогућим. Појавио се фронт чврстог одбацивања, левог и десног, конзервативног и либералног, што се проширило чак и у његов сопствени тим.

С обзиром на токсичну русофобију коју негује вашингтонски естаблишмент, први састанак између председника Доналда Трампа и Владимира Путина у Хамбургу (7. јула 2017.) прошао је прилично добро. То је био пословни сусрет између два одрасла човека и министара иностраних послова. Трајао је два сата, дуже него што су обе стране очекивале, и обухватиле су широк спектар тема. Њихови начелни споразуми, нарочито у вези са Сиријом, били су значајни због тога су уопште постигнути. На тему наводног мешања Русије у изборе 2016, двојица лидера су се сложили да је време да се крене даље, а не да се спори о прошлости. Састанак је показао да Трамп није у потпуности подлегао притиску Мочваре. Међутим, русофоби су одмах почели да мрсе резултате.

Саудијски фијаско – Јасан знак предаје председника Трампа естаблишменту дошао је убрзо након што је започео своју прву инострану турнеју у Саудијској Арабији 20. маја 2017. Његова дводневна посета била је испуњена низом срамотно полтронских изјава и гестова према његовим домаћинима. Са своје стране, државни секретар Рекс Тилерсон направио је апсурдну изјаву да борба против „екстремизма“ нема „никакве везе са религијом“. Да је председник Трамп само рафинисао неке од ставова кандидата Трампа, прилагођавање вероватно не би било изненађујуће. Оно што смо уместо тога видели јесте свеобухватни преокрет претходно наведених ставова по свим најважнијим питањима (Русија, НАТО, ЕУ, Сирија …) и повлачење кључног питања велике америчке стратегије.

„Саудијска Арабија и многе земље које су дале огромне количине новца Фондацији Клинтон желе жене за робове и да убијају гејеве“, рекао је кандидат Трамп годину дана раније. Он је прецизно описао Саудијце као „гласноговорнике, силеџије, кукавице“ који су „плаћали ИДИЛ“ и замишљали да могу „контролисати наше америчке политичаре.“ Тражио је објављиваље 28 страница несталих из извјештаја Конгреса у вези са терористичким нападима 11. септембра, алудирајући да су саудијски владари помогли отмичарима авиона.

Овај став био светлосне године удаљен од говора председника Трампа у Ријаду 21. маја 2017. Тада је био „почаствован пријемом тамо љубазних домаћина“ и са задовољством је објавио „још благословеније вести“: „историјски споразуми са Краљевством које ће инвестирати скоро 400 милијарди долара у наше две земље“ и „помоћи саудијској војсци да преузме већу улогу у безбедносним операцијама „. Даље, додао је он, „поново ћемо ући у историју отварањем новог Глобалног центра за борбу против екстремистичке идеологије лоциране овде, у овом средишњем делу исламског света…  којим ће заједно председавати Сједињене Државе и Саудијска Арабија…“

Трамп не може бити свестан да је Саудијска Арабија прави „глобални центар“ за промовисање и финансирање исламског екстремизма и да партнерство са њом није могуће све док природа њеног режима остане непромењена. Ако и када династија Ибн Сауда буде срушена, популистички исламски режим ће вероватно тријумфовати над реформаторским, модернизујућим покретом. Деценијска вашингтонска завера прећуткивања улоге Саудијске Арабије у подстицању исламског тероризма сада ће се сигурно наставити. Под Трампом Америка се неће ослободити потребе да удовољава саудијским прохтевима, укључујући и „право“ њене владе да финансира хиљаде џамија и исламских центара широм света, који проповедају нетолеранцију и пружају логистичку инфраструктуру екстремистима. Операционо, ова политика још увек захтева не само игнорисање безочних активности наводно пријатељских муслиманских држава, већ и сталну пристрасност САД-а Муслиманској страни у готово сваком сукобу с хришћанима, и Синитима против Шита. У овом питању, као и у многим другим, он је подлегао Мочвари.

Предаја у Авганистану – Трампово обраћање народу Авганистана (21. август 2017.) пажљиво је испланирано и добро изведено, али није пружило план за победу у рату, што је био његов зацртани циљ. Трамп се одлучио на компромис осуђен на неуспех између свеобухватне ескалације, коју заговарају неки од његових генерала, и потпуне обуставе коју је фаворизовао за време кампање. Његов приступ ће вероватно резултирати неизвесним наставком статуса-кво.

Трамп је признао да се предомислио: „Мој првобитни инстинкт је био да се извучемо; и, по правилу, волим да следим своје инстинкте,“ али „одлуке су много другачије када седите за столом у овалној соби…“ Основни стуб наше нове стратегије је прелазак са приступа заснованог на времену на онај заснован на условима. „Контрапродуктивно“ је да унапред најавимо датум када намеравамо да почнемо или завршимо војне опције.“ Проблем је да ова изјава о намерама не представља „нову стратегију.“ Она подсећа на обећање Џорџа Буша Млађег из 2003. године да ће се „наше снаге вратити кући [из Ирака] чим заврше посао“ и на његово обећање (две године касније) да ће трупе отићи чим „окончају мисију“. Трамп није дефинисао „услове“ који би омогућили одлазак у будућности, што је било у супротности са његовим каснијем одбијањем одговорности за коначан исход.

Постојао је јаз између Трамповог храбро наведеног општег циља („На овај или онај начин, ови проблеми ће бити решени… и на крају ћемо победити“) и стратегије за његово постизање. То није био „реализам“, принципијелан или неки други. То је био списак жеља, који није подржан било којим јасно дефинисаним средствима за његово постизање. Трампова понизна предаја пропалом авганистанском курсу била је парадигматична његовом општем неуспеху да прати своје инстинкте и обећања. Трагично је да је прихватио пораз – сумиран у изузетној фрази: „одлуке су много другачије када седите за столом у овалној соби“.

Системска неусклађеност – у данашњем Вашингтону, процес креирања спољне политике постао је вероватно више дифузан него икада у историји нације. У јулу 2017. године, амерички Конгрес усвојио је закон о новим санкцијама Русији и ограничио Трампов ауторитет да их самостално укине. Ово је учињено упркос примедбама Беле куће да би то на неодговарајући начин угрозило способност извршног органа да усмерава спољну политику. У кључном спољнополитичком питању, председнику је тако забрањено да делује као рационални доносилац одлука. Његове руке су практично везане.

Још већи преседан, системска неусклађеност – која се повремено граничи са отвореном шизофренијом, влада у Трамповом табору. С друге стране, истог дана када је рекао да је „време да се крене напред у конструктивној сарадњи са Русијом“ (10. јула 2017. године), амбасадор Сједињених Америчких Држава у Уједињеним нацијама Ники Хејли отворено му је противречила изјављујући, „Не можемо веровати Русији и никада нећемо веровати Русији“. Таква очигледна неусклађеност у горњим ешелонима извршне власти САД буквално је без преседана.

У Вашингтону смо и раније видели неке врсте преврата, иако их нико тако не назива (нпр. убиство Џона Ф. Кенедија, протеривање Ричарда Никсона). Тренутни удар против Трампа је другачије магнитуде. Испланирала га је Дубока држава и пре него што је инаугурисан. Значајни енергетски центри у Сједињеним Државама увек су одбијали да признају легитимитет његовог председништва, а у време писања овог чланка они настављају да буду незадрживи. Извршиоци промене режима из Дубоке државе учинили су то у Украјини фебруара 2014. године, и на другим местима током година (Тбилиси, Београд и др.) и прогласили су то величанственим. Зашто не учинити исто код куће? Устав је ионако скоро мртво слово већ деценијама.

Једини начин да се победи пузећи државни удар је био да се настави са шоком и застрашивањем. Трамп је могао да мења наратив против својих непријатеља како би им пореметио равнотежу, укључујући и снажну кампању кривичних гоњења против или у вези са Хилари Клинтон, Подестом, Фондацијом Клинтон, Пицагејтом, Флингејтом. Дуплирање популистичке домаће и спољне политике морала је бити део контраудара, укључујући и Русију. Ово је био потенцијално победнички трик, али морао је да га дефинише, надвлада хистерију и свечано настави да доминира националном дебатом. Међутим, он то није урадио.

До почетка пролећа 2017. Трампова предаја у практично сваком питању спољне политике била је у пуном замаху. Уклањањем Флина и постављањем Мекмастера у фебруару – заједно са већ уврштеним глобалним интервенционистима, русофобичним и НАТО ентузијастима као што су Пенс, Матис, Хејли и Мекарланд – главни циљ завереника у односу на Москву деловала је на дохват руке. Њихов коначни циљ није био довршавање удара на двор, у стилу Петрограда из 1917. године. Циљали су, мудро са своје тачке гледишта, да допусте да неутралисани, изоловани председник Трамп остане на власти као живописна, твитерашка фигура, док су они обезбедили наставак стратегије хегемонизма коју су водили Бил Клинтон, Џорџ Буш и Барак Обама..

Увек постоје домаћа ограничења у вођењу спољне политике; али како смо се приближавали првој годишњици Трампове победе, они су постали екстремни. Почевши још пре инаугурације, стална држава наметнула је свој програм председнику који је желео да креира нови курс. Истовремено, савитљиви Трамп удаљавао се све више се од својих обећања за време кампање. Он је одустао од девизе „Прво Америка“, што је значило пре свега мање мешања у стране спорове и понашање нормалне националне државе ослобођене самопоражавајућих окова глобално-империјалних заблуда. У деветом месецу његовог председниковања, не би било исправно рећи да је стална држава саботирала и подрила извршну власт. Било би тачније утврдити да је побуњени предсједник покушао и пропустио да промени давно зацртани курс трајне државе. Што се тиче њених оперативаца, Доналд Трамп ипак не мора бити избачен; он је ефикасно зауздан и уштројен.

https://www.chroniclesmagazine.org/the-unmaking-of-a-president/

Наслов и опрема: Стање ствари

(Стражњи дућан, 3. 9. 2017)

Advertisements