Ознаке

, ,

Интернетовско нестрпљење, то размажено и злочесто чедо овог времена, у апсолутном је нескладу са оним што мисли и ради Црква.

Па се, онда, преко њега, врх наше Цркве напросто тера да објави Саопштење поводом нечег толико важног за све нас да се то никако не може урадити „у року од одмах” (а многи то баш тако траже, као и кад су друге ствари у питању).

Драгослав Бокан

Не може, а, ето, „мора”.

И онда долази до проблема, јер се, брже-боље, објављује оно што је уопште могуће за тако кратко време – само онај заједнички, протоколарни и „дипломатски” део објашњења – док, наравно, постоји и наш посебни, суштински и најважнији део, сасвим логично „неусаглашен са хрватским ставовима”, њима сасвим супротан…

Уз то, коришћењем хрватске верзије (тенденциозно усмереног) превода италијанског оригинала дошло се до наводног „крунског аргумента” против српске стране (а јавно и без провере изреченог у дêлу овдашњих медија), пошто су „проблематична времена” одједном постала – само и безлично – „тешка”, а егзактно и само „важни пастир” Степинац наједанпут постаде – „угледан пастир”! Чиме се потпуно променио оригинални смисао ових квалификација из званичног саопштења: од техничких и информативних у оцењивачке и вредносне судове. Довољно за прави и ничим заслужени напад на нашу Цркву од стране оних који су овако нешто једва чекали и са очигледним задовољством дочекали.

И све то одмах затим бива пропраћено оним несрећним и злонамерним, јавним и клеветничким, у сваком смислу речи таблоидним коментаром „Вечерњих новости“ (са злонамерним и нетачним закључцима изведеним на основу поменутих грешака у преводу), који је изнудио реакцију српских чланова Комисије, што је затим изазвало нове полемичке захтеве и увредљиве реакције доброг дела јавности, са пратећим хором нестрпљивих и већински агресивно према СПЦ устројених незадовољника… – па све, очас, постаде налик на још једну у низу овдашњих медијских ”афера”. А све то у овом, више него деликатном случају документованог изношења доказа о (директном и индиректном) учешћу надбискупа Степинца и самог врха Римокатоличке Цркве у ономе што се догађало од 1941. до 1945. године, у организованим и људском  уму напросто несхватљивим злочинима Хрватâ у НДХ над невиним српским цивилним становништвом.

Прави се афера и чини наводно „контроверзним” нешто што је, грехом државе и нашег народа (свих нас редом), остало у српској и међународној јавности непознато, срамно склоњено од нас самих и читавог света.

Бестидно се користи наша, разумљива и очекивана, колективна осетљивост на ову мрачну и трагичну тему – да би се, на тај начин, још једном извршио јуришни напад на Српску Православну Цркву, ето, чак и кад су наше невине и од историје непризнате жртве у питању.

Ту, како видимо по ко зна који пут, нема милости, нити ма каквих моралних, логичких, фактографских, филолошких…, контекстуално узрокованих ограничења.

И ми који сада по први пут имамо – преко рада поменуте и од толиких оклеветане мешовите комисије – прилику да нешто кажемо на ову тему пред међународном јавношћу (а после толиких напада да смо ми „геноцидни народ“ и „џелати“, а не жртве у „хрватско-српском случају“), уместо елементарног поштовања те чињенице, дословно скачемо на врат онима који се, у име Цркве и у наше име (али на свој, њима једино могући и доступни начин) истрајно боре за прећутану истину о Јасеновцу, Јадовном, Козари, Јастребарском…?!!! Притом нико од толиких острашћених критичара СПЦ и њеног дела мешовите Комисије у овој екстремно напетој и неправедној јавној расправи у српској јавности да ишта упита (очекујући одговор, а не изнуђено правдање пред бахато изреченим, иследничким захтевима) и, евентуално, похвали (када је реч о раду и труду више него уважених, професионално и морално доказаних, учесника са наше стране).

Невероватно, али истинито!

И тако добијамо потпуно поремећен облик ”реаговања на нереаговање” наше Цркве, а ствар није нимало обична и захтева, ипак, макар мало више времена за њено објашњење у јавности (за пар дана се то напросто – не може).

Нисмо фер према активној борби и огромном уложеном труду српске, оне наше стране и на разне начине испољавамо то просто несхватљиво, нељудско и неморално непоштовање.

Мени је било мука док сам читао велику већину ових олаких и, често, клеветничких, надобудних и аутодеструктивних коментара какве до сада нису писали ни највећи „спољашњи” непријатељи Српства и наше Цркве.

Хрвати се у овим реакцијама и не спомињу, сем онако узгред, баш као ни римокатолици и Ватикан, ни оно што би био њихов грех (кобном логиком: „Они су такви какви су“), већ се сваљује дрвље и камење искључиво на наше представнике и браниоце, духовнике и историчаре (уз присуство и сигурно најродољубивијег и најмудријег српског дипломате, др Дарка Танасковића).

Баш као да смо полудели, слуђени од вишедеценијске мржње, аутошовинизма, самопорицања и континуираног несхватања улоге и значаја Српске Православне Цркве.

Једно је тражити информацију, са макар минималним поверењем у мотиве и обученост српских заступника, а сасвим друго – разапињати их, већ унапред, на крст и стуб срама без иједног јединог разлога, осим наше уобичајене брзоплетости, лакомислености и, нажалост, недобронамерности (да не употребим неку оштрију и, можда, много прикладнију реч).

Доливати уље на ватру и бацати суве цепанице на већ разгорелу ломачу којом се дословно спаљују истина и наша Света Црква јесте безуман и, рекао бих, издајнички чин. Нешто што захтева озбиљно покајање, а не тако захтевно тражени „одговор Комисије” на оваква умножена, најчешће само реторичка питања (пошто ионако ”сви све знамо”).

Као што је „лепота у оку посматрача”, тако је, исто, и са ружноћом, неистином и неправдом.

Када неко нешто неће да види, онда то заувек тако и остаје. Уосталом, сличне примере смо већ виђали у дугим годинама комунистичких покушаја уништења Цркве код Срба, са сличним „аргументима” и отворено клеветничким „запитаностима”.

Увек је за све била крива СПЦ, третирана горе него под Турцима, па је то тако, очигледно, и остало у великом делу овдашњих (не могу да кажем српских) медија.

Иако има своје некадашње име, Србија је и даље умногоме само „скраћена Југославија” са мутним и нејасним национално-верским, отаџбинским идентитетом, у коме се лукаво и лицемерно избегава питање истинског значаја и праве улоге наше Цркве.

Због тога су уопште могући овакви напади чак и тамо где се нису очекивали, тамо где би требало читати неке потпуно другачије врсте текстова, патриотски и духовно интониране. У новинама штампаним на ћирилици, све до скоро, чинило се, поносним на такав свој родољубиви приступ нацији, животу и, посебно, Цркви.

Рад мешовите Комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције тако није дочекан са природном и очекиваном љубопитивошћу и оном, с правом очекиваном братском подршком са ове стране, нити је највећи број наших сународника уопште стигао да добије праву, детаљну и неопходну информацију о томе шта су високи представници СПЦ радили током протеклих годину дана.

Један од разлога за тако нешто је и нестанак некадашње, какве-такве, добронамерности у највећем делу домаће штампе, као и непостојање одговарајућих, више него неопходних медијских проводника праве истине по овом питању, уз већ поменуто опште нестрпљење и хронични недостатак поверења у једину институцију која је, вековима, бранила и одбранила свој народ, никада га не препуштајући његовој злој судбини и хиру често надмоћног, по правилу немилосрдног непријатеља.

Све ће то доћи на своје када се наша јавност буде заиста обавестила на тему свега што се заиста радило током шест радних састанака мешовите Комисије за разматрање праве истине о животу и последицама деловања надбискупа и кардинала Алојзија Степинца.

Тек тада ће се видети размере лажи и монструозних конструкција (против СПЦ) које се организовано и са очигледном намером протурају у овдашњим средствима информисања.

Али ће до тада многи, довољно наивни и неучвршћени у вери, међу нашим суграђанима већ бити саблажњени и уведени у страшни грех неправедног клеветања својих архијереја и наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Зло не спава и не бира сараднике и средства.

А зна се шта је и ко је, одувек и заувек, био и остао највећи непријатељ и зла и Злога.

Извор: Лични фејсбук-профил аутора

(Сајт СПЦ, 19. 7. 2017)

Advertisements