Ознаке

, , ,

Вертикални правац

(Православие.ру, 1. 6. 2011)

Човек је биће са усправном кичмом. Није у стању да без губитка достојанства мења своје природно телесно држање. У четвороножном држању – човек није сасвим човек. Тада је као блудни син – који, мучен глађу, жели да се храни из свињског валова. Не може другачије – за то он мора да се сагне, спусти на земљу и постане истог раста као те презрене животиње.

Вазнесење Господње

Вазнесење Господње

Исто тако – и грех нас савија ка земљи. У почетку, притиском искушења, од којих се савијају колена. Затим – стидом, када је лице спуштено и срамиш се да погледаш у небеску висину. Грех се још и није остварио, тај чин још није извршен – још је присутан само као помисао која живи у срцу, баш као оно и црв у јабуци, а човек већ спушта поглед.

Тако је било и са Каином, онда када му је страшан бол увреде повредио гордост: „Зато се Ка(ј)ин расрди веома, и лице му се промијени.“ (Постање, 4,5)[1]. Познајући срце човека, видећи какве мисли сазревају у дубини несприступачној људском погледу, Бог упозорава – опомиње – Каина на грех који се зачиње у њему: „Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? а кад не чиниш добро, гријех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији“ (Постање, 4,7).

Сећамо се шта се после десило са Каином. А она успешност у земаљским пословима, која тако одликује Каиново потомство, и јесте делом последица његовог некадашњег погледа спуштеног ка земљи. Отуда и долазе успеси у сточарству, металургији и изради тканина који су тако одликовали Каинове. Једном спустивши лице од стида ка земљи, Каин је током времена постао отац оне цивилизације успешне у стварима земаљским.

Такав природни покрет главе и очију, као што је поглед према небу, није баш једноставан свакоме. Човек кога мучи савест далеко се природније сагиње ка земљи, и спушта поглед. Небо – тај „Престо Божији“ (Мт. 5,34) – доживљава се као нешто чисто и свето. Због тога се блудни син, састављајући молитву покајања, припрема да каже: „Оче! сагријеших небу и теби“ (Лк. 15,18).

И ето – Вазнесење исправља наша савијена леђа. Оно нас приморава да гледамо навише. И то – с радошћу.

И очевици страдања Христових су гледали навише. И то брдо је само по себи високо. Сви који стоје код његовог подножја гледају навише. А Крст се уздиже над целим тим брдом. Христос је казао: „И кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јн. 12,32). И – он све до сада привлачи Себи душе људске, па када подижемо погледе ка Голготи, очи су нам испуњене сузама.

Али – ипак не онако као на Васкрс. Онда[2] – испративши Га дугим погледима, апостоли „вратише се у Јерусалим с великом радошћу. И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога“ (Лк. 24,52-53).

Христос је жив! Христос је постао победник у борби са смрћу! Истина, Он неће успоставити Царство Израиљево већ тог лета. И – уопште, Он чини много тога за шта људи нису припремљени. Ето, и сада Он наређује да се не одлази из Јерусалима, већ да се чека „сила из висина“. Он не казује све одједном, а то што казује није одмах разумљиво. Његове мисли – нису као наше мисли. Али је главно: Он је жив и обећао је да ће бити са нама до краја векова! А, ако је тако – онда ништа није страшно!

Христос се вазноси, и људи гледају у небо. Ето слике за памћење. У том часу, за апостоле нема на земљи ништа тако велико и занимљиво. За њих је све оно најважније тамо – куда се Христ вазноси.

Занимљиво – многобошци су се некада загледавали у ноћно небо, а то небо их је светлом оне посебне звезде довело Новорођенчету – Месији. Први долазак је био наговештен тамним небом, украшеним звездама. А Други долазак ће бити такође објављен Небом – али сада светлим и дневним. Ево анђела у белим ризама како говоре апостолима: „Људи Галилејци! шта стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видјесте да иде на небо.“ (Дела 1,11).

Празник Вазнесења постаје празник наговештаја Другог доласка. То је сада главни циљ уздизања погледа ка небу.

Али, не заборавимо и на Голготски Крст. И он је, како знамо, наводио да се поглед диже ка небу. Крст, Вазнесење, Други долазак. Последњег дана, сва та три догађаја се сливају у једно, јер – пред славним јављањем Христа ради суђења свету „тада ће се показати знак сина човјечијега (тј. Крст) на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће сина човјечијега гдје иде на облацима небескима са силом и славом великом“ (Мт. 24,30). Заплакаће зато што су до тада стално гледали у земљу, све своје делатности су чинили ради земље, и мерили своје напоре земаљским успесима. А – онима који нису заборавили на небо и на Онога Ко се тамо вазнесао после Васкресења, Господ говори: „А кад се почне ово збивати, гледајте и подигните главе своје; јер се приближује избављење ваше“ (Лк. 21,28).

Исправимо се и растегнимо, грешници. Исправимо плећа сви, искупљени крвљу Сина Божијега; сви који нисмо заборавили на ону велику цену искупљења; сви који Христу казују: „Да, дођи, Господе Исусе!“ (Откр. 22,20).

Не треба више да пузимо по праху и стојимо четвороношке. Враћено нам је достојанство и подарено нам је посиновљење. Вертикални правац нам је саопштио Господ преко мисли људског срца. И изнова, син који се вратио дому, чује Очев глас: „А отац рече слугама својијем: изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.“ (Лк. 15,22-23).

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

_____________________________________

[1] Прим. ур.: Сви цитати из Светог писма у преводу Даничић-Караџић.

[2] Прим. ур.: Приликом Вазнесења.


На „Стању ствари“ први пут објављено 21. 5. 2015. 

Advertisements