Ознаке

, , , , , ,

Милутин Станчић

Домет вредан вековне висине не мора увек да симболизују орловска гнезда и станишта соколова. Може се и доле, у сокацима и уским уличицама, (про)наћи и открити нешто достојно висине, иако су неки трагови, покопани у подрумима, маскирани и скривани као што змија ноге скрива. На тим траговима сам, посејаних костију ратника предака недостојних потомака.

На путу за Прилеп, чистина на пољима, пуца поглед на крајолике. Ишарана поља испуњена вредним ратарима. Трактори и остала пратећа пољопривредна механизација раштркани пресецају путеве и просто „миле“ пољима.

Та слика је у овом пролећном сунчаном дану топлог југа пратећа још од излаза из Скопља, па код клисуре према Велесу. Кожље као утврђење и бастион негдашње велике зидине као сведок времена да се дотле простирала територија у време владавина св. краља Милутина…

Успон ка Прилепу, преко узвишења Плетвар. По која скривена табла, споменик, кућерак запустели ван пута. И Дреново је иза нас. Табла је само с једне стране пута. И у великом јеку је изградња новог аутопута. Стење с обе стране. И по неки одрон на оном старом путу из Великог рата, који се огледа у једном делу маршуте. И мислим се. Скице за запис нижу се етапно. Још један у низу записа у једанаестој години сталног бележења и обележавања српских трагова и баштине на подручју данашње Македоније. Не марећи, јасно је, што подршке нема, и што је матица поодавно дигла руке од тих трагова, споменика, људи и баштине…

Ток реке је неумољив, као и мисли људске. Тече Раец кроз време…

Генерацијско незнање

У Прилепу. У граду сам испод кула Краља Марка Мрњавчевића. Неке раније слике надиру. Био сам већ, и спознавао чаршију, менталитет, нарав, говор, и карактеристичну редовно присутну псовку, као узречицу. Долазио сам и одлазио.

Помно сам трагове ловио. Подсећам се да сам овде упознавао и домет навијачке групе „Мајмуни“. Гледао неколико мечева фудбалера Победе. Како у домаћем шампионату тако и једну међународну – са Левадијом из Естоније, чији је победник требало да се сусретне са Црвеном звездом.

Тражио графите и читао улице. Тражио сам карактеристичан знак по чему ћу град распознавати, по чему ћу га памтити, шта је то што један град обележава? Питао сам се и стално трагао за том симболиком и семантиком. Али је спознаја сада другачија.

Насеље Точила. Из тога краја је био фотограф поменуте навијачке групе. Дописивао сам се са њим и слао му тифо материјале. Ето, ту негде поред је пролазио, поред Спомен Цркве Св. Ћирила и Методија, у којој су похрањени остаци 1800 српских војника из Првог балканског рата, при ослобађању Прилепа од Османлија, и Првог светског рата.

Спомен Црква

А рекао бих да се све јасно огледа из нашег односа према гробљима и спомен-обележјима ратника који су нас током последњих сто година добро задужили. И ово спомен-обележје скривено испод светиње, данас је у јадном и чемерном стању. С друге стране, немачко војно гробље уређено и достојно погинулих војника, без обзира на то на којој су се страни борили и у чијој су униформи скончали.

Улазим у храм. Прима ме Дејан домаћин, клисар. Уз невероватну слику, спроводи ме кроз једну одају и са стране, можда исповедаоница. На зиду – Оче наш и Вјерују. Степеницама силазимо доле у крипту. Видим кроз мали отвор просторију за свеће. Показа „то“ домаћин и остави самог. Тишина уши пара. Стојим и не верујем. Подрхтава ми снага, и руке, не знам шта пре да радим, сликам или молим се. Прво Богу вапај. Певам тропаре за преминуле за покој душа преминулих:

Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих; на Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

Уз уздах и повраћај гласа, наставих:

Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни.

Акустика моћна, певам кроз сузе, благодат ме обузима. Не знам за време. Стајем сликам и клањам се, љубим кроз прашину велике плочнике, на једном је месту метални венац. Само на једној се задржао крст, а остали се могу наћи међу разбацаним, расходованим и одбаченим предметима, попут прашином прекривених столица, ормана, давно избачених чункова за пећи, прљавих, уролованих тепиха, па до кутија за банане…

Крстови су поломљени. Од остатака иконостаса само с леве стране врата. Прашина је на престолу у иконостасу. Кроз главу ми сину мисао, и сазнање да је овде корачао, ходио и освећивао ову богомољу Свети Владика Николај у знак захвалности овој војсци која је ослобађала град од османског завојевача.

У самој Цркви, већ по једном натпису са стране, видим неутврђеност вере, траг раскола, отуђење. Но, мирис тамјана се осећа, није влага ни празнина доминантна. На једном великом папиру пише где се и када и како оставља велика свећа, како се то ради, као да је то најважнији параметар и критеријум вере?! Поред је и једна омања погачина и она је поред иконе Спаситеља! „Тако треба“ – рекло би се.

Излазим, пружам руку домаћину и захваљујем што ми је дозволио да се поклоним, и молитву узнесем. А, он би, као да избегне дужи дијалог, „склоњеним“ погледом, узврати коју реч. На изласку тесном уличицом, па сокаком, тамо даље, одакле се пружа поглед на Маркове куле, на крст, на Трескавец, на Дувански комбинат… на неке стазе знана и незнане… Приземне малене куће са стране. Сусрећем људе, гледам у њихова лица, нагађам нарави. У погледима и на лицима видим и осећам њихову љубопитност, знатижељу, препознају незнанца, дошљака… Пролазим с мишљу да ли и колико знају о „тајни“ запуштене костурнице у светињи ту у њиховом комшилуку…

Очито је да добро скривена тежња да се ово српско споменично наслеђе са све меморијалом и костурницом – прикрије… Јер, како објаснити чињеницу да се деценијама успешно крије само постојање костурнице и не дозвољава враћање спомен-плоча на српском језику на бетонске крипте са првобитним јасним натписом да у њима почивају српски војници – ослободиоци – да то неким случајем не би ушло у свест верника Прилепчана, па и шире.

У каквим нецивилизацијским и нехришћанским условима почивају ослободиоци Македоније од вишевековне турске власти. У просторији без светла, међу шест бетонских крипти у које је похрањено око 1.800 српских војника, влага и прашина додатно отежавају боравак у просторији. С друге стране, пак, уредно постављен двојезични натпис путоказа на македонском и немачком језику (Германски воени гробишта – Deutscher soldaten Friedhof), који свакога, био „одавде“ или путнике намернике упућује ка немачком војном меморијалу. Пали борци из далеке Немачке и из Првог и из Другог светског рата, почивају на лепо уређеној зеленој површини. Ту су на мермерним плочама на немачком језику исписани лични подаци за сваког од преко 1.700 погинулих немачких војника из Првог светског рата, а у посебној нерђајућој металној књизи и лични подаци за око 2.000 погинулих из састава Хитлерове солдатеске током Другог светског рата.

Тиме је Прилеп претворен у централни меморијални спомен-парк у Македонији за погинуле немачке војнике из оба светска рата. С друге стране, клир неканонске Македонске православне цркве (МПЦ) деценијама не показујe ни минимум воље да се поправи непримерено стање у костурници, коју су 1941. оскрнавили бугарски војници и њихови домаћи помагачи. Њима је тешко да из гомиле расходованог инвентара подигну крстове и врате их у жлебове на бетонске крипте…

Двојни однос према покојницима

О овоме стању писао је Милош Мељанац у својој књизи „Прилепски контрасти“, запитавши се:

„Како је могуће у XXI веку по односу према покојницима световна власт треба да предњачи у односу на духовну? Како је могуће да свештеници у активном православном храму раздвоје богослужбени живот тако што коришћењем националног кључа у главном делу цркве, према својим македонским сународницима се понашају како доликује Божјим слугама, а истовремено, у костурници, српским страдалницима из блиског хришћанског народа ускраћују право на достојан и миран починак?

Да ли јеванђеоске речи у проповеди пастира Христовог у наосу цркве, као што су љубав, доброта, једнакост, јединство, милост, праштање, противрече његовим поступцима у костурници? Да ли је на делу (преко српских костију) прикривено изругивање хришћанској цивилизацији и култури, чији део настоји да постане и неканонска Македонска православна црква? Да ли је поред довођења у питање узвишеног свештеничког позива, посматрано на ширем плану, нанета штета угледу македонског народа кога красе многе позитивне особине?

Затим, парадоксално је да је у истом македонском граду немачким војницима, који су изгубили оба светска рата, обезбеђен достојан починак, а да српски војници који су победили и у балканским и у Првом светском рату у спомен-цркви почивају у катастрофалним условима без спомен-плоче и без крста“.

На то се надовезује још један од парадоксa, како закључује, да су се у југословенској федерацији, која је „прокламовала искрено, непоколебљиво и нераскидиво братство и јединство наших народа и народности, у македонској држави скривали, занемаривали и сатирали преостали гробови српских војника“.

Историјат

Црква „Свети Кирил и Методиј“ грађена у периоду 1926-1936. године, у близини где је по сведочењу мештана био стари Параклис, из 1884. године.

Епископ Битолски Јосиф (Цвијовић) 1924. осветио је темеље, а 1936. године цркву је осветио тадашњи епископ Охридско-битољски Николај (Велимировић).

Православни храм Свети Кирил и Методиј представља репрезентативно остварење познатог београдског архитекте Момира Коруновића, чија је веома плодна активност на овим просторима, како је записано, у периоду између два светска рата, резултирала значајним архитектонским остварењима.

Црква Светог Кирила и Методија у Прилепу подигнута је у спомен краљу Петру Карађорђевићу и као спомен-костурница српских ратника страдалих у том делу Македоније (у прилепском и околним срезовима), током балканских и Првог светског рата, стоји у званичним записима завода за заштиту споменика.

(СПОНА, 12. 4. 2017)

Advertisements