Ознаке

, ,

Поводом полемике Светислава Басаре и Милоша Ковића, пренете и на „Стању ствари“

Владимир Коларић

Не би требало да чуди да су данашњи српски псеудо-либерали, и то они најортодокснији, добрим делом потекли из редова екстремне, махом тзв. „нове“ деснице с краја осамдесетих и почетка деведесетих. Левичари би ово објашњавали заједничком про-капиталистичком позицијом (јер и фашизам је „последњи стадијум капитализма“), што у основи није нетачно, али тек ако се стави у одговарајућу „цивилизацијску“ перспективу: оно што представља континуитет између некадашњих и актуелних позиција припадника оне групације су управо они „бели господари“ како их назива Ковић у одговору Басари, односно залагање за модернизацију и вестернизацију по сваку цену, као базично „трансидеолошки“ циљ у складу са западњачким колонијалним „цивилизаторским“ матрицама.

Један од примера за то је свакако и Басарина метафизичка критика „азијатства“, док је тренутно најзанимљивији из те групације Никола Самарџић, чији однос према (сопственој) прошлости носи трагове болног самопреиспитивања, али што га, нажалост, изгледа није научило да прихвати релативност и условност своје садашње позиције.

Псудо-либерални дискурс служења „белим господарима“ углавном се сматра битним сегментом „жуте“ политичко-идеолошке матрице, али не треба заборавити да су се главни носиоци овог дискурса у два важна наврата окретали управо против „жутих“: најпре подршком ЛДП-у, који је своју идеолошку базу градио на дискурсу модернизације као вестернизације, са Латинком Перовић као главним идеологом, а потом и подршком Вучићу, бар у фази његовог наглашене „веберовске“ и реторике „промене свести“.

Ово нас учи да су главни сукоби и дилеме нашег садашњег тренутка у основи трансидеолошке и цивилизацијске, што би могло да послужи у разрађивању будућих стратегија отпора, и осмишљавања нове, боље будућности за све оне који икакву будућност уопште и желе.

(Фејсбук страница Владимира Коларића)

Advertisements